РЕЗИМЕ
Генерал Михаиловић је себе и своје присталице сматрао делом антифашистичке коалиције, извршавао је налоге избегличке владе која се налазила у Лондону под директном контролом Британаца. Делом и због тога, а још више јер генерал Михаиловић и огромна већина његових сарадници нису гајили антисемитска осећања, припадници ЈВуО сматрали су Јевреје као највеће жртве нацизма и пружали су им сваку могућу помоћ и подршку. И Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку.
Грнерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над својим снагама. Због тога се не може искључити могућност да је појединачно могло доћи до случаја нетрпељивости према Јеврејима. Посебно у условима грађанског рата Јевреји комунисти могли су бити идентификовани са политичким противницима – комунистима и тако изложени прогону. На исти начин и Јевреји комунисти могли као своје непријатеље идентификовати припаднике ЈВуО, без обзира што су оба покрета и комунистички и националистички били у суштини антифашистички.
[1] Немачке власти су већ од 16. априла 1941. године отпочели са посебним мерама према Јеврејима да би Наредбом војног заповедника за Србију, која се односи на Јевреје и Цегане од 31.маја 1941. године (објављеној у листу уредаба бр. 8) Јевреји дефинитивно били стављени под посебне расне прописе. ЈИМ, Х, К-2.
[2] Самарџић Милослав, Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета IV, Крагујевац 2007, 11-12.
[3] Детаљније о активностима квинслишких власти у прогону Јевреја у књизи Божовић Бранислава, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Београд 2003.
[4] Остало је познато обавештење Драгог Јовановића, управника града Београда које се односило на обезбеђење исхране логораша у логору „Сајмиште“: „Потребни артикли биће испоручени логору тек кад све остале потребе Београда буду задовољене“.
[5] Милорад Мојић, Српски народ у канџама Јевреја (Београд, Луч 1941); Лаза Прокић, Ко су они? (Београд 1941); Јевреји у Србији (Београд 1941); Георгије Павловић, Под шестокраком звездом (Београд, Просветна заједница 1943);
[6] Између осталог и књига «Крвава листа комунистичких злочина у Србији» објављена од стране Недићеве управе 1942. године у којој је набројан већи број Јевреја коминиста.
[7] Уз личну сагласносте генерала Недића спасен је председника београдске јеврејске општине др Фридрих Попес и његов секретар Морис Абинун, који је иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Костић Лаза, «Срби и Јевреји», Саутпорт-Канада 1988.
[8] Детаљније о Јеврејима припадницима НОП-а, Романо Јаша, „Јевреји Југославије 1941-1945.
Жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1980.
[9] Мошић Александар, Учешће југословенских Јевреја у НОР, Зборник радова са научног скупа „50 година победе над фашизмом“, Београд 1997, 404-411.
[10] Мартиновић Ратко, Од Равне горе до врховног штаба, Београд 1989, 37.
[11] Према сећању поручника Фрање Сеничара. Кнежевић Радоје , Књига о Дражи, Винзор 1956, 12.
[12] Зборник докумената, том XIV, књига 1, 865.
[13] Чарапић Миле „Записник о саслушању др-а Курта Левија“, Ужички зборник (33/2009), 80.
[14] Симон Паун (посбљено име Сима Паук) из Вуковара, ухапшен је са групом илегално организованих официра БЈВ у рацији 24.децембра 1941.године у Београду.
[15]Војни архив, ЧА, 33-1-22 и 66-2-36
[16]Војни архив, ЧА, К-282-17-1-1
[17] Војни архив, ЧА, К-12-1-2
[18] Јеврејин Миша Данон је након бекства из Јасеновца прихваћен од припадника ЈВуО на планини Мотајници и преко њих се придружио партизанима. Велибор Малетић, Горски штаб 314, Србац 2009, 146. Јеврејке Малвина Вајс удата Хумски из Суботице и Бланка Карић из Београда су се 1942.године јавиле капетану Кости Маринковићу команданту четничког «Посавског одреда» (касније посавске бригаде ЈвуО) у Степојевцу који им је изричито потврдио да ЈВуО не прогони Јевреје и да могу остати без опасности у Степојевцу, што су оне и учиниле. Новости, фељтон Страдање српских Јевреја, Јаша Алмули, Бункер под креветом 21.12.2009.године.
[19] Авакумовић Иван, «Михаиловић према немачким документима», Београд 2002, 88.
[20] Самарџић Милослав, Разговори са равногорцима, Погледи, Крагујевац 2011, 187 и 304. Драгомир Спилманс, студент фармације из Суботице се након бекства из борског рудника прикључио јединицама ЈВуО и обављао дужности у санитетској служби; у болници Горске краљевске гарде у селу Горња Шаторња радила су три лекара од којих су двојица били Јевреји. Самарџић Милослав, Албум Динарске четничке дивизије у 1000 слика, Погледи 2012, 80. Шеф болнице Динарске четничке дивизије био је Јеврејин Људевит Деже, потпуковник, до рата начелник војне болнице Врбаске дивизијске области у Бањалуци.
[21] Самарџић Милослав, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета V, Крагујевац 2010, 713-715.
[22] Војни архив, НОВЈ к-223-12/1, Јеврејин Рудолф Каопфер ( посрбљено име Бранко Костић), интендант код Баћевића у источној Херцеговини.
[23] Родољуб или издајник, случај генерала Драже Михаиловића, 306. Порука потиче од бившег амбасадора Краљевине Југославије у Вашингтону Константина Фотића а обелодањена је на паралелном суђењу генералу Михаиловићу у САД 1946. године.
[24] Пилетић Велимир, Судбина српског официра, Крагујевац 202, 98.
[25] Војни архив, ЧА, К-277, бр. 4/1
[26] Скривао се код породице Лазаревић у улици Кумановска бр. 10 у Београду. Након бекства из Београда преко равногорске везе одлази у Мионицу после рата вратио се у Београд и касније иселио у Израел. Према изјави др Огњана Адума из ЈУРАО.
[27] Припадници ЈВуО (у то време још увек организовани као четници) стрељали су 15.марта 1942. године код Братунца седам заробљених бораца 2.пролетерске бригаде из ужичког краја између осталих и Рафајла Левија, аутомеханичара из Ужица; Шкоро Гојко,Терор и злочини у ужичком округу 1941-1945, 100.
[28] Мајер Јосиф-Тарцан, предратни скојевац, као комесар чете у Тамнавском батаљону заробљен је од стране Немаца и обешен 27.03.1942. године у Ваљеву. У лето 1941.године Мајер је учествовао у зверском убиству Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева. Самарџић Милослав, „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета I“,Крагујевац 2005,118.
[29] Одлуком о утврђивању злочина окупатора и његових помагача број 2903, Архив Југославије, Фонд Државне комисије. Под описом и квалификацијом злочина се наводи: „Водио је оружану борбу против партизана, као командант пожешког одсека“ а у делу који се односи на појединости злочина: „Анаф, комесар за исхрану у одредима Игњатовића и командант пожешког отсека водио је оружану борбу против НОВЈ. Чим је образован пожешки четнички одред ступио је у исти и обављао посао комесара за набавку намирница. У нападу пож. четничког одреда на Ужице против партизана Анаф се борио са пушком у руци а при одбрани Пожеге био је чак командант једног четничког одреда“.
[30] АЈИМ.Ал.1948,п.к.827. Далеко бољу судбину доживео је Никола Биненфелд, који је после рата у Крагујевцу осуђен на 18 месеци затвора због „сарадње са четницима“
[31] Божовић Бранислав, Специјална полиција у Београду 1941-1944., 178, Београд 2003, Случај Емила Пискара, за ким је Гестапо трагао као за „четничким куриром“. При томе се чак скретала пажња да је именовани, који је радио под лажним именом, „добро наоружан и собом носи ручне бомбе“.
[32] Поповић Небојша „Јевреји у Србији 1918-1941“, Београд, 130.
[33] Ознаке „Oflag XIII B“ и „Oflag VI C „
[34] Детаљније о Јеврејима у заробљеничким логорима Романо Јаша „Јевреји Југославије 1941-1945. жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1990, 179-183.
[35] Жујовић Младен, Ратни дневник 2, Врњачка Бања 2004, 232.
http://www.srpskikulturniklub.com/draza-i-jevreji
