Cesto plakanje, preosetljivost ili nesto drugo?

drdoktor:
Da li si cesto tuzan? Da li imas krizu seksualnosti? Da li imas konfuziju oko identiteta?
Kliknite za proširenje...

ova pitanja su bas nekako hard, zato me odbijaju psihi'jatri
takvo je kakvo je samo kazem sta odbija. pogotovo lkjudi koji "imaju krizu seksualnosti" nikad to nece reci, vec ce da kazu "sad mi ne ide" a onda ce da sednu i da placu
doktori cesto kao da nikad nisu imali zivot i traume sami?
ne kazem da ne treba ici tamo kod psihijatara ali neke od stvari koje ...
 
Lollol:
Ovako imam jedan, pa moze se reci problem vec duze vreme.
Otkad znam za sebe uvek sam bio placljivo dete, ne bi rekao razmazeno, mada ima verovatno i delimicno istine u tome.
Evo i sada cesto placem, ne zato sto sam tuzan, vec kada izrazavam neku vrstu emocije, ne mogu da udjem u verbalni sukob sa nekim a da ne zaplacem, niti da se suprotstavim nekom bez suza.
Takodje, osetljiv sam na kritiku, mozda zato sto su me drugi omalovazavali pa manjak samopuzdanja, tako da na takve reci ne mogu da ostanem ravnodusan, i umesto ljutnje ili jednostavnog kuliranja ja pustam suze.
Jos jedna stvar na koju sam osetljiv je moja porodica, ne mogu da pricam o njima, ili da trpim da neko kaze nesto lose o njima a da to ne bude propraceno suzama.
I uvek kada je neko iskazivanje emocija, ili sukob, ja sam ko fontana, lijem li lijem.
To se i mesa u moj romanticni zivot gde ja skoro svake nedelje lijem kada se podigne neka osetljiva tema ili sukob.
Moji matorci su me uvek gledali kao placickupi zbog toga, jer se secam da sam kao klinac plakao stalno jer mi nije odgovaralo drustvo, jednostavno nisam mogao da se prilagodim vrsnjacima, ili kada nesto nisam mogao da uradim, tako da je tu oduvek dolazila kritika i omalovazavanje se njihove strane, tj ne uvek ali cesto, tako da se sada trudim da sto vise pokrijem i gutam emocije zbog toga.
Ne verujem da sam deriste koje zeli da uvek bude po njegovom, barem se nadam da nisam, tako da sta je u pitanju, preosetljivost, manjak samopouzdanja ili nesto trece?
Kliknite za proširenje...

..bespomoćnost..predaja.. manifestacija (ne)mogućnosti ličnosti da se suprostavi 'agresiji' okoline
 
Lollol:
Ovako imam jedan, pa moze se reci problem vec duze vreme.
Otkad znam za sebe uvek sam bio placljivo dete, ne bi rekao razmazeno, mada ima verovatno i delimicno istine u tome.
Evo i sada cesto placem, ne zato sto sam tuzan, vec kada izrazavam neku vrstu emocije, ne mogu da udjem u verbalni sukob sa nekim a da ne zaplacem, niti da se suprotstavim nekom bez suza.
Takodje, osetljiv sam na kritiku, mozda zato sto su me drugi omalovazavali pa manjak samopuzdanja, tako da na takve reci ne mogu da ostanem ravnodusan, i umesto ljutnje ili jednostavnog kuliranja ja pustam suze.
Jos jedna stvar na koju sam osetljiv je moja porodica, ne mogu da pricam o njima, ili da trpim da neko kaze nesto lose o njima a da to ne bude propraceno suzama.
I uvek kada je neko iskazivanje emocija, ili sukob, ja sam ko fontana, lijem li lijem.
To se i mesa u moj romanticni zivot gde ja skoro svake nedelje lijem kada se podigne neka osetljiva tema ili sukob.
Moji matorci su me uvek gledali kao placickupi zbog toga, jer se secam da sam kao klinac plakao stalno jer mi nije odgovaralo drustvo, jednostavno nisam mogao da se prilagodim vrsnjacima, ili kada nesto nisam mogao da uradim, tako da je tu oduvek dolazila kritika i omalovazavanje se njihove strane, tj ne uvek ali cesto, tako da se sada trudim da sto vise pokrijem i gutam emocije zbog toga.
Ne verujem da sam deriste koje zeli da uvek bude po njegovom, barem se nadam da nisam, tako da sta je u pitanju, preosetljivost, manjak samopouzdanja ili nesto trece?
Kliknite za proširenje...

Klasična priča.Roditelji i okolina "balkanci" koji nisu dozvolili muškom detetu da pokazuje emocije jer onda više "nije muško".Naučili su te da je sramota biti osećajan,a to je zapravo vrlina,u ovom tako bezosećajnom svetu u kome je tako malo ljudskosti.
 
Lollol:
Ovako imam jedan, pa moze se reci problem vec duze vreme.
Otkad znam za sebe uvek sam bio placljivo dete, ne bi rekao razmazeno, mada ima verovatno i delimicno istine u tome.
Evo i sada cesto placem, ne zato sto sam tuzan, vec kada izrazavam neku vrstu emocije, ne mogu da udjem u verbalni sukob sa nekim a da ne zaplacem, niti da se suprotstavim nekom bez suza.
Takodje, osetljiv sam na kritiku, mozda zato sto su me drugi omalovazavali pa manjak samopuzdanja, tako da na takve reci ne mogu da ostanem ravnodusan, i umesto ljutnje ili jednostavnog kuliranja ja pustam suze.
Jos jedna stvar na koju sam osetljiv je moja porodica, ne mogu da pricam o njima, ili da trpim da neko kaze nesto lose o njima a da to ne bude propraceno suzama.
I uvek kada je neko iskazivanje emocija, ili sukob, ja sam ko fontana, lijem li lijem.
To se i mesa u moj romanticni zivot gde ja skoro svake nedelje lijem kada se podigne neka osetljiva tema ili sukob.
Moji matorci su me uvek gledali kao placickupi zbog toga, jer se secam da sam kao klinac plakao stalno jer mi nije odgovaralo drustvo, jednostavno nisam mogao da se prilagodim vrsnjacima, ili kada nesto nisam mogao da uradim, tako da je tu oduvek dolazila kritika i omalovazavanje se njihove strane, tj ne uvek ali cesto, tako da se sada trudim da sto vise pokrijem i gutam emocije zbog toga.
Ne verujem da sam deriste koje zeli da uvek bude po njegovom, barem se nadam da nisam, tako da sta je u pitanju, preosetljivost, manjak samopouzdanja ili nesto trece?
Kliknite za proširenje...
Mislim da si poveci pesimista.....moras to da promenis...budi veseo,nasmejan,uzivaj u zivotu!
 
Lollol:
Ovako imam jedan, pa moze se reci problem vec duze vreme.
Otkad znam za sebe uvek sam bio placljivo dete, ne bi rekao razmazeno, mada ima verovatno i delimicno istine u tome.
Evo i sada cesto placem, ne zato sto sam tuzan, vec kada izrazavam neku vrstu emocije, ne mogu da udjem u verbalni sukob sa nekim a da ne zaplacem, niti da se suprotstavim nekom bez suza.
Takodje, osetljiv sam na kritiku, mozda zato sto su me drugi omalovazavali pa manjak samopuzdanja, tako da na takve reci ne mogu da ostanem ravnodusan, i umesto ljutnje ili jednostavnog kuliranja ja pustam suze.
Jos jedna stvar na koju sam osetljiv je moja porodica, ne mogu da pricam o njima, ili da trpim da neko kaze nesto lose o njima a da to ne bude propraceno suzama.
I uvek kada je neko iskazivanje emocija, ili sukob, ja sam ko fontana, lijem li lijem.
To se i mesa u moj romanticni zivot gde ja skoro svake nedelje lijem kada se podigne neka osetljiva tema ili sukob.
Moji matorci su me uvek gledali kao placickupi zbog toga, jer se secam da sam kao klinac plakao stalno jer mi nije odgovaralo drustvo, jednostavno nisam mogao da se prilagodim vrsnjacima, ili kada nesto nisam mogao da uradim, tako da je tu oduvek dolazila kritika i omalovazavanje se njihove strane, tj ne uvek ali cesto, tako da se sada trudim da sto vise pokrijem i gutam emocije zbog toga.
Ne verujem da sam deriste koje zeli da uvek bude po njegovom, barem se nadam da nisam, tako da sta je u pitanju, preosetljivost, manjak samopouzdanja ili nesto trece?
Kliknite za proširenje...

Isto,isto...isti slucaj ovde..Putujemo kolima otac,baba i ja, vracamo se sa Zlatibora, i baba, (moji su razvedeni i u losim su odnosima) odjednom izjavi ''A kako bi bilo Sanja da sada ja dodjem kod tvoje majke na veceru,da ona nas ugosti,m?'' i ja tu krenem da ronim suze, inace sam kod majke, i uopste pazim da me nikada ne vide dok placem, ali,eto, to je bio jedan od retkih puta da je baba ovako pred drugima krenula, to jest, obicno mi prica dok smo same. U stvari, ja obicno pobegnem kada krene da prica tako. xD
Ne znam sta da ti kazem, takav si-kakav si, mozda,eto, ja se trudim da ne pokazujem to pred mojima, jos kako sam bila sokirana kada mi je otac rekao skoro ''ti si preosetljiva'', nikada me nije video da place, ne znam kako je uopte zakljucio to,ali..eto, izduvaj se kad si sam. :)
 
Nastjenjka:
Isto,isto...isti slucaj ovde..Putujemo kolima otac,baba i ja, vracamo se sa Zlatibora, i baba, (moji su razvedeni i u losim su odnosima) odjednom izjavi ''A kako bi bilo Sanja da sada ja dodjem kod tvoje majke na veceru,da ona nas ugosti,m?'' i ja tu krenem da ronim suze, inace sam kod majke, i uopste pazim da me nikada ne vide dok placem, ali,eto, to je bio jedan od retkih puta da je baba ovako pred drugima krenula, to jest, obicno mi prica dok smo same. U stvari, ja obicno pobegnem kada krene da prica tako. xD
Ne znam sta da ti kazem, takav si-kakav si, mozda,eto, ja se trudim da ne pokazujem to pred mojima, jos kako sam bila sokirana kada mi je otac rekao skoro ''ti si preosetljiva'', nikada me nije video da place, ne znam kako je uopte zakljucio to,ali..eto, izduvaj se kad si sam. :)
Kliknite za proširenje...

Sto ti kazes, takav sam kakav sam, placem u trenucima kada im nije mesto za to, a ne placem kada treba mozda.

Iskreno zaboravio sam na ovu temu i kad sam zadnji put plakao zbog nekog sukoba kome nisam mogao da se suprotstavim.
Prihvatiti sebe i pustiti stvari da idu, kljuc uspeha. :)
 
Mislim da to nije preosetljivost nego način ispoljavanja emocija. Tuga, bol, strah, bes, pa i sreća i td... Plakanje je kao neki izduvni ventil, pražnjenje, dolazi do osećaja olakšanja kad se te emocije izbace... Dakle može a i ne mora da znači preosetljivost. Jer prosto ima i onih koji iste te emocije proživljavaju u sebi, što ne znači da su manje osetljivi. Ima i onih koji sve gomilaju u sebi, pa kad dodje do tačke da ne može više, najmanja sitnica pokrene erupciju, i tada otplaču za sve što nisu. Isto tako ima i onih koji su istinski preosetljivi, reaguju i duboko proživljavaju svaku sitnicu, pate u sebi i venu a ne plaču. Mislim, ljudi različito reaguju, to je suština po meni. :aha:
 
Nakon majčine smrti mnogo sam plakala....krišom uglavnom, pred nekim ljudima nisam mogla da se suzdržim...i verujte to je pogrešno shvaćeno, u fazonu čuvaj se nije ti to rešenje.....ne pamtim da sam godinama pre toga plakala.....i opet sam u fazi, kada mi je teško prosto ne mogu da zaplačem....i opet kada to kažem, da mi je teško da plačem, neće suze pa neće...nađe se neko da kaže kako ni to nije normalno...
A, ovamo suze su O.K.
Nije mi ovde knjiga Kusturičina...Smrt je neprovjerena glasina.....pa da citiram jedan deo iz nje, ali pokušaću da parafraziram....
Sam Emir navodi u tom svojevrsnom dnevniku i svoj problem oko snimanja filmova, a to je depresija...kada god krene u snimanje filma padne u depresiju...tako je bilo sa filmom Arizona dream...i pobegao je sa snimanja...da se vrati i dovrši snimanje ubedio ga je njegov prijatelj i glavni glumac Džoni Dep( ruski grof)....povodom toga potražio je pomoć kod jednog sarajevskog psihijatra, čim je ušao u ordinacijui rekao svoj problem, neuropsihijatar je nezaustavljivo počeo da plače....Emir je u čudu, zaboravio na svoj problem i blaa blaa da ne dužim dalje...postao je veliki prijatelj sa tim čudom od doktora.....prisustvuje svim Emirovim filmskim premijerama u prvom redu...

Htedoh reći...da i neuropsihijatri plaču i imaju depresiju...i ne ***** se na silu...mislim oni pravi kao ovaj u opisanom slučaju.....a ja ne plačem sada, jer me to ne oslobađa, već mi je samo gore...
 
Poslednja izmena:
I ja sam bio placljivo dete, manje vise, posto sam tada bio perfekcionista pa me je do suza nerviralo sve sto nije po mome, pocev od ocena, treninga, i svega ostalog.
Potom mi se otac razboleo od pusackog karcinoma, i umirao je mesecima. Ja sam jos uvek bio tinejdzer, i to sam podneo katastrofalno. Posle njegove smrti, od koje je proslo 7 godina, samo sam jednom plakao, kada mi je majka bila u bolnici na operaciji.
Sada vise uopste nemam tu potrebu da na taj nacin ispoljavam emocije.Mislim da, posto sam prosao najgore moguce momente u proslosti, da skoro i da ne postoji vise razlog za plac.
 
Lollol:
Ovako imam jedan, pa moze se reci problem vec duze vreme.
Otkad znam za sebe uvek sam bio placljivo dete, ne bi rekao razmazeno, mada ima verovatno i delimicno istine u tome.
Evo i sada cesto placem, ne zato sto sam tuzan, vec kada izrazavam neku vrstu emocije, ne mogu da udjem u verbalni sukob sa nekim a da ne zaplacem, niti da se suprotstavim nekom bez suza.
Takodje, osetljiv sam na kritiku, mozda zato sto su me drugi omalovazavali pa manjak samopuzdanja, tako da na takve reci ne mogu da ostanem ravnodusan, i umesto ljutnje ili jednostavnog kuliranja ja pustam suze.
Jos jedna stvar na koju sam osetljiv je moja porodica, ne mogu da pricam o njima, ili da trpim da neko kaze nesto lose o njima a da to ne bude propraceno suzama.
I uvek kada je neko iskazivanje emocija, ili sukob, ja sam ko fontana, lijem li lijem.
To se i mesa u moj romanticni zivot gde ja skoro svake nedelje lijem kada se podigne neka osetljiva tema ili sukob.
Moji matorci su me uvek gledali kao placickupi zbog toga, jer se secam da sam kao klinac plakao stalno jer mi nije odgovaralo drustvo, jednostavno nisam mogao da se prilagodim vrsnjacima, ili kada nesto nisam mogao da uradim, tako da je tu oduvek dolazila kritika i omalovazavanje se njihove strane, tj ne uvek ali cesto, tako da se sada trudim da sto vise pokrijem i gutam emocije zbog toga.
Ne verujem da sam deriste koje zeli da uvek bude po njegovom, barem se nadam da nisam, tako da sta je u pitanju, preosetljivost, manjak samopouzdanja ili nesto trece?
Kliknite za proširenje...

Samo si preosetljiv. I to je ok. Smatram, da je to dobra osobina. I sa njom čovek mora pažljivo, ali je svakako lepa. Ja je volim.Kao osobinu. Jer sam i ja takva. Ja plačem, isto i toga se ne stidim, takodje nisam razmažena. Mislim da se ogromna snaga krije u toj preosetljivosti. Ne znam, nekako umeš da izbaciš iz sebe sta osećaš, i nakon toga se osećaš jačim. Imaš nekada taj osećaj. Sećam se sebe prošle godine, ove godine...I na neke stvari sam sedela na podu, kao dete, sam grcala, i plakala, toliko me je diralo. Jednostavno, ventil. Kada neko podige ton, takodje mi zasuze oči. U životu se me jako mnogo i jako , jako maltretirali nekako, i nastojim to da sakrijem, ali i na same naznake, kada vidim da neko pokuša, mi takodje zasuze oke, i kada mi je jako teško, kada se nečega setim. Dok gledam, dok o nečemu mislim. Najsikrenije se zaplačem. I ja sma slaba na kritiku, samo su em uglavnom kritikovali da me ojačaju, ali je davalo konraproduktivne efekte, i aj isto gutam tada knedle, kao i ti, a kada se o porodici radi, kada neko krene nešto loše, tu sam videla da sam jako borbena i jaka, ne dam na njih i neću nikada, tu sam strašno, strašno...kao lav, u stanju sma da "ujedan", moju "krv" neće niko da dira. :) Sada se trudim da "ojačam" sebe, i dalje mi na neke stvari zaiskre suze, i najstrašnije gutam knedle, ali nekako se "zauzdam". Nekada me savlada najstrašnije a nekada mogu da ne zaplačem. Ali, na neke stvari obavezno promenim temu, i an to ne mogu da sakrujem suze, i zato o tome se i ne priča kod mene. Na to sam "slaba" i to je to. :) Smatram da čovek tek kada spozna u čemu je "slab", moze da zna, u čemu je jako "jak". A preosetljivost jeste jedna od takvih osobina. Znači prvenstveno, da imaš dušu. :) ♥
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

B
Zlo što ljudi čine živi posle njih, a dobro se često zakopa s kostima
Odgovora
13
Pregleda
379
maybell
maybell
Urwald
Entitlement - "osećaj da ti nešto sleduje"
Odgovora
15
Pregleda
395
Banovic Strahinja
B
Džudi S
Rođeni zli ili postali zli?
Odgovora
18
Pregleda
449
Kerkyra
Kerkyra

Back
Top