Černobiljske životinje

[Neprilagođena]

https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-48517307
https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-56882180

Černobiljska tragedija i dalje je najveća tehnološka katastrofa u istoriji čovečanstva.
Naučnici godinama proučavaju šta se dešava i oblasti u kojoj je nivo radijacije bio najveći.
Pokušavaju da utvrde kakve su posledice po životnu sredinu.

Život u „smrtonosnoj šumi"
Radijacija u borovoj šumi pored elektrane bila je tolika da su se stabla odmah osušila, a gotovo sve životinje su uginule.
Bilo je očigledno da je ovo područje apsolutno neprikladno za život i da će ostati mrtvo najmanje nekoliko vekova
(s obzirom na brzinu po kojoj se radioaktivne stvari raspadaju i prestaju da budu opasne za okolinu).

Međutim, danas, zabranjena zona pretvorila se u pravi rezervat.
Tu sad žive medvedi i bizoni, vukovi, risovi, divlje svinje, konji i mnoge druge životinje i ptice.
... naučnici su u Crvenoj šumi, kako je zovu, instalirali 42 video kamere koje reaguju na kretanje živih bića
. Posle toga počeli su „popis" šumskih stanovnika.
Istraživači su bili iznenađeni kada su otkrili da je u šumi i dalje visoka radijacija,
ali da ona skoro pa nema negativan uticaj na divlje životinje u Černobilju.
Naravno, postoje neka odstupanja.

Na primer, albino se često nalaze kod ptica, insekti su kraći nego van šume,
a glodari imaju znatno manje potomaka.
Ipak, ove slike su zapanjujuće.
Prema rečima naučnika, životinje su bile mnogo otpornije na radijaciju nego što se očekivalo.
Naravno, svemu je doprinela i činjenica da oko njih nije bilo ljudi.

 

[Neprilagođena]

Razne vrste životinja, ptica i insekata žive u šumi koja je dobila najviše zračenja

„Izgleda da prisustvo ljudi, ima mnogo lošije efekte na divlje životinje nego nuklearna katastrofa",
zaključuje španski biolog Herman Orisaola.

 

[dlugomir]

Naravno, svemu je doprinela i činjenica da oko njih nije bilo ljudi.

Naravno, jer ljudi su mnogo gori od životinja.

 

[Neprilagođena]

Černobiljski psi

Od prvih dana na poslu čuvara kontrolnog punkta u Černobilju,čuvari dele to mesto sa čoporom pasa.
Neki imaju imena, neki nemaju.
Neki ostaju u blizini, drugi ostaju odvojeni - dolaze i odlaze kako hoće.

.....čuvari ih hrane, nude im sklonište i povremeno im pružaju medicinsku negu.
Sahranjuju ih kada umru.
Svi psi su, u neku ruku, izbeglice katastrofe 1986. godine.

Posle toga, desetine hiljada ljudi evakuisano je iz ukrajinskog grada Pripjata.
Rečeno im je da ljubimce ostave.
Sovjetski vojnici su ustrelili mnoge napuštene životinje u pokušaju da spreče širenje kontaminacije.
Ali, nesumnjivo, neke životinje su se sakrile i preživele.

Trideset i pet godina kasnije, stotine pasa lutalica sada luta po 2.600 kilometara prostranoj Zoni isključenja,
uspostavljenoj sa ciljem da se ograniči kretanje ljudi unutar i izvan tog područja.
Niko ne zna koji od pasa direktno potiču od napuštenih kućnih ljubimaca, a koji su možda zalutali u zonu odnekud.
Ali sada su svi psi iz Zone.

Njihov život je prepun opasnosti.
Ugrožavaju ih radioaktivne kontaminacije, napadi vukova, šumski požari i glad, između ostalih pretnji.
Prosečni životni vek ovih pasa je samo pet godina,
prema „Fondu za čistu budućnost", nevladinoj organizaciji koja nadgleda i brine o psima koji žive u Zoni isključenja.

Neki psi u Zoni isključenja možda su potomci kućnih ljubimaca napuštenih tokom evakuacije 1986. godine, ali drugi su možda zalutali

Nije neka tajna da psi naseljavaju ovo uništeno mesto -
neki od njih čak su postali i manje poznate „zvezde" na društvenim mrežama.
Suosnivač „Fonda za čistu budućnost" Lukas Hikson, koji je odustao od istraživačke karijere da bi se brinuo o životinjama
, nudi virtuelne ture po Zoni isključenja čiji su glavni akteri - psi.

Ali manje se zna o lokalnim radnicima koji svakodnevno komuniciraju sa ovim psima.
Džonatan Tarnbul, doktorand geografije na Univerzitetu u Kembridžu, shvatio je da bi bilo vredno prikupljati priče ovih ljudi.
„Ako sam želeo da upoznam pse", kaže on, „trebalo je da odem do ljudi koji ih najbolje poznaju - a to su bili čuvari".

Ono što je otkrio je srdačna priča o odnosu čuvara sa životinjama koje susreću u ovom napuštenom okruženju -
priča koja pruža uvid u duboku vezu između ljudi i pasa.

Njegova ideja bila je da čuvarima da jednokratne kamere i zamoli ih da fotografišu pse -
ne pozirane portrete, već prizore svakodnevnog života.
Čuvari su imali samo još jedan zahtev za Tarnbula:
„Molim vas, molim vas, ponesite hranu za pse".
To je i učinio.

Fotografije koje su snimili čuvari otkrile su koliko su se združili sa psima lutalicama u Zoni isključenja.
Tarnbul je objavio neke od nastalih fotografija i materijala iz intervjua sa čuvarima u naučnom radu u decembru.
Nedavno je ponovo intervjuisao jednog od učesnika studije za BBC budućnost.
Čuvar je tražio da ostane anoniman kako bi se izbegao disciplinski postupak na radu, pa ga ovde zovemo „Bogdan".
Kada Bogdan šeta napuštenim ulicama zone da proveri postoje li vrebači, psi ga rado prate, kaže.
Uvek izgledaju nestrpljivi da vide da li on ili turista u prolazu možda nosi hranu.
Ako psu pratiocu nešto privuče pažnju ili pobegne da juri životinju, uvek se na kraju vrati Bogdanu, dodaje.
Odanost je obostrana.

Tarnbul kaže da se čuvari ponekad potrude da pomognu psima izvlačeći krpelje ili im dajući injekcije protiv besnila.
Nadgledanje ko dolazi i odlazi iz Zone isključenja ponekad posao čini dosadnim.
Ali u blizini su uvek psi.
Na nekim kontrolnim punktovima, čuvari su manje-više udomili životinje.
Hrane ih i pružaju im sklonište.
Ali nisu svi tako pitomi.
Tokom istraživanja, jedan čuvar je rekao Tarnbulu: „Ne možemo da vakcinišemo Arku, jer ona ujeda".
Drugi učesnik je govorio o jednom psu kojem je bilo još teže pristupiti.
Odbija da se uopšte dodiruje. „Trebali biste joj samo dati tanjir (hrane) i otići. Čeka dok ne odete, a zatim jede", objasnio je čuvar.

Psi se često kreću u blizini kontrolnih punktova na kojima su čuvari

Psi ponekad laju na nepoznate ljude čim ih spaze, takva im je priroda, kaže Bogdan.
Ali sve dok se ne osećaju ugroženo, ponekad se smire i mašu repom.
Povremeno se čak čini da se smeškaju, dodaje on.

Obično se posetiocima Černobilja savetuje da ne dodiruju pse, zbog straha da životinje možda nose radioaktivnu prašinu.
Nemoguće je znati gde psi lutaju, a neki delovi Zone isključenja su kontaminiraniji od drugih.



Tarnbul kaže da se čuvari uglavnom ne brinu zbog zračenja, iako povremeno koristie dozimetre da bi proverili psa.
Zapravo se čini kao da psi, kroz druženje, umiruju one koji redovno komuniciraju sa njima, kaže Greger Larson,
arheolog koji proučava pripitomljavanje životinja na Univerzitetu u Oksfordu.
Larson nije bio uključen u Tarnbulovo istraživanje.
„Oni se nekako stavljaju u kožu pasa", sugeriše on, misleći na čuvare.
„Ako je pas dobro, to znači da ste vi dobro."

Uprkos činjenici da bi psi mogli predstavljati rizik u pogledu radioaktivnosti,
čuvari poput Bogdana umesto toga ističu prednosti njihove blizine.
Na primer, on tvrdi da prepoznaje lavež pasa u zavisnosti od toga šta su primetili u daljini -
nepoznatu osobu, vozilo, divlju životinju.
Zbog ovih korisnih upozoravajućih signala, Bogdan pse smatra „pomoćnicima".

 

[Neprilagođena]

Širom sveta postoje psi koji žive na sličan, mešoviti način - ne sasvim pripitomljeni, ne sasvim divlji.
To su divlji psi koji lutaju gradovima i industrijskim oblastima u potrazi za hranom,
oni koje ljudi mogu donekle udomiti, ali se ipak ne bi smatrali kućnim ljubimcima.

Černobiljski psi takođe žive na ivici pripitomljavanja, ali postoji razlika,
tvrdi Vebster, koja je učestvovala u drugoj Tarnbulovoj studiji.
„Zona isključenja je veoma različita po tome što su je ljudi napustili", kaže ona.
„Jedini stalni ljudi u tom predelu su zaista čuvari."
Zato su mogućnosti pasa za prijateljstvo sa ljudima vrlo ograničene.

Iako je spoljni svet i dalje fasciniran psima i njihovom pričom, za mnoge čuvare veza je mnogo dublja.
Bogdan kaže da ga često pitaju zašto psima treba dozvoliti boravak u Zoni isključenja.
„Oni nam pružaju radost", odgovara on.
„Za mene je ovo svojevrsni simbol nastavka života u ovom radioaktivnom, postapokaliptičnom svetu."

 

[gost 248950]

Lepe kuce