Черчилова и Титова заједничка гробља

[Добровољац]

ЧЕРЧИЛОВА И ТИТОВА ЗАЈЕДНИЧКА ГРОБЉА
У сталном покрету ка западној граннци и својим савезницима нашли смо се 16. маја 1945. испред града Клагенфурта. Било нас је 150 људи под оружјем, сви из националних одреда Црне Горе и Херцеговине. Мајор Видак Зечевић био је на челу наше јединице. На самој реци Драви наша група појачана је са још 50 људи, под командом капетана Јеловца.
Налазимо се у Аустрији. Пут нас је водио ка доњем мосту на Драви код саме Марија Рајне. На том путу наишли смо на огроман број усташа. Било их је од 20-30.000. Крвнички смо се гледали, али смо сви битку избегавали. Неочекивано дође наредба да се спремимо за борбу. Нисмо знали против кога. Али пролазећи кроз нашу колону, заједно с поручником Радованом Пјешчићем, угледасмо, свима по злу познатог, Бошка Аграма, са још двојицом из братства Дрљевића.
На наш позив да одмах положе оружје Дрљевићи су послушали. За њима је и Аграм бацио пред наше ноге своју машинку и пуни револвер. Имао их је два. И када смо хтели да оружје узмемо, Аграм је почео да пуца на нас, позивајући и своју групицу да се брани. Један од Дрљевића зграбио је своју одложену машинку и отворио ватру. Поред нас је рањен пао један од наших војника из Санџака.
Аграм и његови пратиоци ту су заглавили. Пуцњава привуче и усташе који почеше да прете јер смо побили "три њихова најбоља војника". Устремисмо се на њих, али даље последице прекиде долазак неког усташког пуковника. Име му је било Петровић. Усташама је објаснио да су то Црногорци, који су расветлили неки стари обрачун, те да се то њих не тиче.
Тек после овог догађаја повели су се разговори ко је од нас Аграму пресудио. То је могла бити свака наша пушка. Али су се у тој улози највише помињала два младића из Васојевића:Лека Шошкић и Драго Ђукић.
Усташе су престали да прете, а ми да држимо пушке на "готовс", те смо долином Драве наставили свој пут у беспуће. Испред самог моста сељаци су нас обавестили да је мост миниран и Енглези иза њега. Кад смо на ту страну погледали, видели смо Енглезе на самом мосту, спремне да нас дочекају. Знали смо како су хиљаде иснред нас дочекали. Зато смо, по наредби мајора ЗечевиИа и капетана Јеловца, скренули с пута, а затим се вратили долином реке. Пешачили смо целу ноћ. Зора дана 18. маја 1945, затекла нас је код неке велике шуме. Одлучисмо да се одморимо и видимо на коју бисмо страну кренули. Ту смо провели цео дан. Пред саму ноћ: добили смо и неки чамац којим смо у групицама од по четворице прелазили реку. Наше пребaцивање преко Драве трајало је све до 9 сати изјутра.
Тако 19. маја 1945. кренусмо ка Клагенфурту који је лежао испред нас. Кад смо већ били у предграђу, једна чета Енглеза појави се испред нас. Енглези су се понашали као савезници и пријатељи. Тако закључисмо да је било паметно што нисмо кренули преко моста на коме су чекали усташе. Рекоше нам да се наше јединице налазе ту близу у логору, те нас узаном улицом поведоше у том правцу.
Кад су нас довели до једне узане капије објаснише нам да ту оружје морамо предати, али да само официри могу задржати своје пиштоље. Не слутећи никакво зло, већ само ратну дисциплину, ми смо оружје мирно положили. А затим, после подне 19. маја, одведоше нас у логор. Ту смо нашли националне одреде из Словеначке и два пука збораша. Све су то били млади људи. Али нама су забранили да се с њима мешамо.
Доведоше нас до једне ливаде на којој су се налазиле две штале. Објаснише нам да се налазимо под заштитом војске Његовог Величанства Краља Велике Британије, и да се ничега немамо бојати. Обећаше да ће ускоро донети и храну, јер смо били полумртви од глади и изнемоглости. Обећање нису одржали, али су у почетку саме ноћи око нас поређали тенкове. У таквом обручу провели смо дугу ноћ велике неизвесности.
Кад смо их питали зашто су ту тенкови, они нам одго- ворише: да нас штите од комуниста који нас могу напасти иако смо у њиховим рукама, и у туђој држави. Везу између нас и Енглеза одржавао је млади Никчевић, рођен у Америци, али се пре рата с породицом затекао у Никшићу. Сада се, као отац породице, налази у Детроиту. За све време рата припадао је националној војсци Црне Горе и Херцеговине, увек међу првима, с пушком у руци.
Освануо је и 20. мај 1945. Ми смо увек на истом месту између истих тенкова. Сутрадан, 21. маја, дошао је код нас један енглески официр с неколико пратилаца и с нашим тумачем Никчевићем. Тражио је да сви у нарочиту листу упишемо своја имена и чинове у војсци.. . "јер ћемо по том списку добити и плату". У даљем разговору, он нас је тешио и храбрио, тражећи само да "списак за плате" мора бити готов до 22. маја 1945.
По држању овог енглеског официра, по његовим утехама и обећањима, ми смо веровали да смо прешли своје страшне дане, и да ће нам енглеска управа омогућити повратак међу живе и слободне људе. Међу нама је било неколико официра, професора и студената. Али међу свима не нађе се нико који би изразио и најмању сумњу у часну реч британских официра. Да је на ту идеју ико дошао, ми смо могли логор напустити и докопати се шума и слободе. Преко дана ни тенкови нису на нас обраћали пажњу, већ стајали ту ради ноћи и заштите, више као парадни украс него знак неповерења.
Дана 22. маја 1945. дошао је до нас један енглески наредник с неколико војника, тражећи спискове које је собом однео. Већ сутрадан, 23. маја, посетио нас је поново исти енглески официр с нашим тумачем. Саопштили су нам да се не удаљавамо од логора до сутрашњег дана, када ће нас спровести у наш национални и сабирни логор који је негде у Италији. Подвукоше да се тамо налазе и све националне јединице из Михаиловићевог покрета, заједно с нашом командом.
Мајор Зечевић, преко тумача Никчевића, питао је енглеског официра да ли можемо бити сигурни да нас какве незнане силе не врате у руке комуниста, којима се живи не желимо предати. Енглески официр, с осмехом на лицу, правећи се и зачуђен таквом питању, одговори да нам "свима даје часну реч британског официра" да је све у реду и да ми идемо својој команди у Италију, а не у Југославију". Том приликом додао је да ће по нас доћи британски камиони и одвести слободи и британској заштити, а не повратку и смрти.
Иако су нас такав одговор и таква часна реч, дата у име Велике Британије, сасвим умирили, професор Ађим Гргур. је, ипак, поновио питање: да ли нас спроводе за Италију или за Југославију? И на ово питање официр Велике Британије даје најчаснију реч и обавезу, коју не даје само у своје име већ и у име своје команде. Сваку његову реч Никчевић брижљиво преводи, а ми гутамо и верујемо. Никчевић је амерички држављанин и игром судбине у животу и слободи. Осталих сведока, сем тројице, нема више у животу.
Спремање за пут и камионе који ће ускоро доћи није нам задавало бриге, јер нико више ничега није имао ни на себи, ни при себи, што би тражило који минут времена. Дана 24. маја 1945. дођоше и камиони за "покрет ка Италији". Сви су камиони покривени дебелим шаторима. У свима су дуге клупе. Неки су били већи. Ја се сместих у једном од средњих. Било нас је тридесет и шесторица у њему. Цела колона бројала је двадесет и осам камиона. Сви шофери били су у енглеској униформи.
У великој неизвесности куда нас возе, дошли смо до станице Подрозац на Драви. Ту се сви камиони зауставише и нас изведоше. Око нас се всћ налази читав обруч енглеских војника. Уведоше нас у логор ограђен бодљикавом жицом. Свуда се виде страже с митраљезима и нека нова накострешена лица, која су зло наговештавала. Питамо један другога шта све то значи али ипак свима још у ушима звоне обећања и "часне речи британских официра".
У неком страху, помешаном с надом, гледамо пред собом станицу и сточне вагоне, које прикопчавају и спремају за пут, све до четири сата после подне. Нико од нас није дошао на помисао да се такви сточни вагони за нас спремају. Веровали смо да ће нам на расположење за пут ка Италији дати вагоне треће или друге класе, а не такве прљаве и замазане вагоне.
Око станице ширила се нека варошица, али нигде на домаку очију ниједне живе душе сем нас и Енглеза. Око 5 сати после подне, тако сам закључио, иако нико од нас сата није више имао, Енглези отворише капију и наредише да се постројимо у ред, све по двојица. Кренули смо из логора ка станици, а с нама и "енглеска заштита", сви пешице.

 

[Добровољац]

Довели су нас до самих сточних вагона. Ми смо се опирали, али они су све више притискивали наше редове ка отвореним вратима. У сваки вагон уводили су по шездесет људи. Чим један вагон напуне, они га закључавају и пуне други. Тек кад смо се нашли иза закључаних врата сточних вагона, почели смо да слутимо најгоре. Све до тада највећи број је могао смрти умаћи.
Кроз решетке малих прозора гледамо около. Из неке велике зграде испада батаљон војника, наоружаних до зуба, сви са петокраком звездом на капама. Знали смо одмах да су то комунистичке крвопије, наши стари познаници. И тек тада било нам је јасно да смо насели часној речи британских официра, датој у име њихове команде и Империје. Кад су скоро у трку дошли до наших вагона, окренули су цеви најмодернијег аутоматског оружја у наша лица. С обе стране воза стајао је војник до војника, цев до цеви а петокрака до петокраке. Енглеза нигде више није било. Вратише се својим камионима, сигурно исто такве мирне савести као да су касапима у руке предали крдо јаради или стадо овнова.
Испред запетих пушчаних цеви и искежених лица својих џелата стајали смо скамењени читав сат, без иједног гласа или уздаха. Време је одмицало у тој смртној тишини и забуни све до ноћи. Тада су тек отворили наш вагон и почели да претурају све што би нашли, плашећи се сакривеног оружја. Затим у вагон упаде и сам комесар. Личио је на ретког дивљака. Коса му је била разбарушена и плава, очи зелене и крваве, уши клемпаве а нос сличан црвеној сурли.
Политички комесар упита има ли међу нама официра. Нико му не одговори. Завирује нам у лица уз своју сијалицу и простачки псује сваког пред којим се нађе. Поново
упита где су официри, а ми смо сви и даље ћутали, као да смо у стене претворени. Он прстом издвоји тројицу. Двојица су, заиста, били официри, али не и трећи. Издвоји и четвртог. Прва двојица били су мајор Видак Зечевић и водник Јован Јововић, а друга двојица два брата Апрцовића, обични борци и војници из мог села.
Сву четворицу собом је одвео, а вагон поново закључао. О судбини ове четворице нећемо ништа више чути. Дати су сигнали за покрет. И воз је највећом брзином јурио ка станици Радовљици. Ту се воз зауставио. Отворили су прљава врата и наредили нам да излазимо и спустимо се на земљу поред саме композиције. Около нас зачас се створи читав обруч партизана и партизанки, наоружаних до зуба. Сви су псовали у један глас и нашу четничку мајку, и Краља и Дражу. У грубим псовкама утркивали су се и дивљи људи и огавне партизанке. Претили нам најгрознијом смрћу и мукама.
На њихове претње и псовке нико није одговарао. Изузетак су чинили само капетан Милутин Јеловац. професор Аћим Гргур и Данило Додер, којима се и није живело више, или простаклуке дивље џунгле нису могли да поднесу. Читава три сата ту су нас држали, псовали, претресали до голе коже, рекао бих и по стотину пута, тражећи не више оружје, које нису могли наћи већ ствари или сакривено прстење које су сигурно и налазили код ранијих жртава.
После мука и понижења уз саму пругу одвели су нас у логор Радовљици, где смо и осванули. Дана 26. маја 1945, око 10 сати изјутра, долази неки Титов генерал са четом војника. Био је искићен орденима од главе до пете. Рекоше нам да је то злогласни Милош Пајковић. Иде од једног до другог питајући за име, чин и место рођења. Међу нама нађе и своја два синовца. С њима поразговара као са својима и позва их да с њим пођу. Они обојица одговорише оштро и одбише позив, јер је њихово место ту, с нама, а не с њим и сличнима.
Титов генерал погледа своје синовце с чуђењем и оде. Није их више узнемиравао, нити га они помињали. Али на растанку, пред свима нама, скамањеним кандидатима смрти, више пута је поновио: "Сви ћете бити спроведени у своја места. Тамо ће вам се судити, а не овде". После неколико сати, четири војника донеше цедуљу с именима синоваца. Тражили су да с њима иду. Ови одбише. Онда су их генералови емисари почели да туку, и то крвнички. Тако савладане одвукоше их собом. Нико није знао шта се с њима десило.

У тим жицама остали смо цео дан 26. маја 1945. На самој капији стојао је читав ред бербера. Шишали су и бријали све које су им приводили. То су већином биле усташе које смо ту затекли. Пошто би их уредили, некуда би их одводили. Говорили су да их пуштају на слободу. Судећи према свему тако је и било, јер су комунисти бријали и удешавали само оне, које су претходно убројили у своје људе. На нас се нико није освртао више. До бербера никог од нас нису довели. Ноћу између 26. и 27. маја упаде читав батаљон комуниста у наш логор. Зачас су нас постројили у двојне редове. Рекоше нам да нас одводе на станицу, одакле шаљу сваког у своје родно место. Понављали су да то важи само за Србе, дочим усташе ту остају до даље наредбе. Чак су и претили да ће убити на месту сваког усташу који би се увукао у наше редове.
Кренуше нас из логора, али нас не поведоше ка станици већ ка некој великој згради, касарни или напуштеној школи. Убацише нас међу густе жице, а затим наредише да са себе скидамо свако парче одела, осим доњег веша. Све те дроњке нагомилане у ходнику поново су претресали. Око зграде и поред густе страже стајали су војник до војника, сви с најновијим машинкама. Ватрене цеви које су им Британци у руке утрапили, и то свакако из америчких магацина, стоје пред очима. Из њих вири смрт, али ми је се већ дуго и не плашимо. Само у души ври као у казану. Кад би смо само могли умрети у борби с тим крвопијама, носећи собом по једнога, како би ближњима било лакше и живети и умирати.
Одводе нас по групама од шездесеторице у једну собу. Уз сваки прозор вире по три цеви и мрачни погледи тројице џелата. Ми сви голи и прибијени један уз другога изгледамо као мишеви. Поред себе видим и Милутина Јеловца, професора Аћима Гргура и поручника Радована Пјешчића. Уз њих је стајао још један професор, чијег се имена не сећам више. Недалеко су били и Данило и Божидар Додер, затим Милисав Пјешчић, Радомир Ђајић, и многи други које сам знао, али сам имена заборавио.
На вратима се појавише четири старија човека с колутовима жице у рукама. Наредише нам да им направимо места, те ту спустише жицу и почеше да је пред нама секу на кратке делове. Дође и политички комесар с неколико нарочито обучених војника. Поставише нас једног уз другог и почеше да везују челичном жицом двојицу по двојицу. Први је на реду био Радован Пјешчић са братом Милисавом. Жицу иза руку крвнички обмотавају и затежу док не уђе у саму кожу.
Дође ред и на моје руке. Поред мене је био Стево Николић. Моју леву и његову десну руку почеше да стежу кљештима. Жица је продирала у месо и болови доводили до несвести. Протестовао сам што нас муче, кад је смрт лакша од тога. "Нека ти сада помогну твој Дража и твој Краљ или твој Бог", драо се џелат. Други су се бунили и увек чули исте или сличне одговоре.
Био сам у првој групи на путу за стрељање. По једна рука била је у жицама и у крви, а друга слободна. Уз нашу групу од шездесет људи кретало се тачно шездесет комуниста. Машинка свакога од њих била је уперена на понеког од нас. Дође ли до каквог метежа, сваки је имао да убије своју свезану жртву. Изведоше нас из зграде, неком узаном улицом, поред железничке станице. Сви слободну руку држимо у вис. Рекоше нам да ће побити све, ако ико' покуша да бежи.
Пролазећи кроз варош, тихим гласом упитам мог сапутника Стеву да ли руку осећа. Одговори да је утрнула. Низ моју руку сливала се крв, али је у том напрезању или смртним трзајима пукла танка жица. Стеви кажем да се спремамо за бекство, чим изађемо из градића, и то један на једну а други на другу страну да бисмо се доцније нашли дубоко у шуми. У том часу један младић испред нас од 19 година поче да бежи првом улицом. Његов вучји скок збуни спроводнике, те нису одмах пуцали. Али и они се снађоше и пушке тамо окренуше. У том часу ја сам излетео из строја, али ме плотуни нису пратили, јер су цеви биле окренуте ка младићу или су шаржери били испражњени.
Мислећи на коју страну сада, угледах свога Стеву мртвог на улици. Гађајући њега, можда су заборавили мене. Али после једва сто метара нашао сам се у склопу врелог челика. Пресекоше ми пут. Нигде капије да би ме заштитила или убацила у какво пусто двориште. Улетох у неку баш ту изнад станице. Али прескачући бодљикаву жицу једна кугла пролете кроз моју леву ногу. Страх од смрти или љубав за слободу пребацише ме преко жичане ограде. Упадох у неко густо жбуње и ту се дубоко увукох, као зец испред презасићених ловаца.
Гониоци су већ код жице. Прескочише је и скренуше лево. Њушкајући около изгубише наду да ће ме ту наћи. Вратише се истим путем. Цела колона још је стајала прикована за исто место. Слушам и разговоре гонилаца. Један рече да ме смрт неће. А други додаде да ће ме већ стићи. Ја сам једва дисао, док колона не крену даље од мене. Пратих је из шуме. Прође станицу и окрену ка мосту на Сави.
Колона застаде на самом мосту. Страшна пуцњаеа одјекну до неба. Кроз њу продираше јауци мученика на умору. Не видех ништа више, али чух све. И онда се све стиша, као да црна земља прогута и људе и џелате, и самртничке вапаје и комунистичке плотуне. Кад сам дошао себи, видех у близини двојицу са запетим машинкама како нешто њуше или траже около. Ја се још дубље увукох у сној густи грмен, увек на коленима и лактовнма. Леву ногу нисам осећао.
Пузећи као дете, које се још није опрло на ноге, дођох до неке стене изиад станице, око које се обвијала густа лоза. Ту се увукох, јер сам из тог склоништа видео Саву и све прилазе ка мом заклону. Ту сам остао цео дан 27. маја 1945. Тек сутрадан, при самом свитању новог дана, видех нову групу људи на мосту. Видех како их кундацима пребијају, а затим све стрељају и ту остављају. Да ли ће их доцније у воду бацити, закопати или спалити нисам могао да видим, ни дознам.

 

[Добровољац]

Тек кад је пала друга мрачна и тешка ноћ између 27. и 28. маја 1945. ја сам се извукао из свог заклона, клизећи право ка станици, јер другог пута није било. Био сам бос у поцепаном вешу. Скинуо сам кошуљу и завио рањену и утрнулу ногу. Нисам осећао никакве болове. Вратила се и нада да нога није изгубљена. Под заштитом ноћи прешао сам пругу, увек пузећи. Докопао сам се неке велике шуме и тада осетио живот у себи и Бога над собом. Почео сам да се крстим у глувој ноћи и непрегледној самоћи. Осетио сам и неку тајанствену руку која ме полако подизала с влажне земље. Нашао сам и два букова штапа, које сам претворио у штаке. Уз утрнулу ногу струји крв и с њом нова воља и снага.
"Господе Боже, Ти, који све видиш и све исправљаш, изведи ме из овог пакла, да опет уђем међу људе, у твоје несрећно стадо... како бих им рекао све што сам видео и преживео". Разговор с Богом уливао ми је нову веру у васкрс из мртвих. Молим Га да помогне и мојој несрећној браћи ако је ико од њих смрт преварио и шуме се докопао. Преклињем Га да ме упути ка неком од својих ближњих несрећника, како би један уз другог смрт лакше победили, или се лакше растали с овим грешним светом и нечовечним веком.
Целе ноћи, држећи се увек густе шуме и тока реке Саве, прешао сам на буковим штакама око два километра. Чим зора пукне, ја се опет увлачим у неку стену или склониште. Буково лишће и трава, звана љутика, били су моја храна. Од Радовљице до Аустрије има тачно 36 километара. Мени је требало 13 ноћи да дођем до границе. Прешао сам је 11. јуна 1945. и то други пут, прво с целом својом групом, а сада сам, сам у свету, без своје браће, без иког свог.
На аустријском подручју наишао сам на башту с луком и кромпирима. То су биле деликатесе каквих дуго нисам окусио. Кромпир сам из земље вадио и гутао. Али после спопаде жеђ, страховита жеђ, коју није лако утолити. Спустио сам се у једно мање село. Около није било ни Енглеза ни петокраких звезда на крокодилским главама. Ушао сам у прву кућу. Стара жена препаде се од људске утваре, као што се и ја препадох од ње, јер сам био го, голцат, без ичега на себи. И поцепана кошуља и остало рубље били су на рањеној нози. Нити је она знала српски или словеначки нити ја немачки. Стајали смо неми, док ми није показала столицу да бих сео и одморио завијену ногу. Рукама сам јој давао знаке да сам гладан. Она ми из неког сандука донесе кошуљу и неке старе панталоне. Сакрио сам голотињу и стид и заборавио на глад. Изгубих се из куће ка дворишту. У страху да ме не преда Енглезима пратио сам је очима. Нешто је разговарала с неком другом женом. Заједно се вратише. Она сусетка назва ми Бога на чистом српском језику.
Почели смо да разговарамо. Објасних јој ко сам и како сам доспео до њихове куће. Рече ми да је из Ниша. Била је удата за Аустријанца кога су одвели на Стаљинград где је и погинуо. Донеше ми шољу млека и повеће парче хлеба. Све то поједох за два секунда, јер сем горског биља ништа нисам ни видео ни јео током читавих шеснаест дана. Она оде у своју кућу и донесе још хлеба и млека. Сам Бог ме до ње довео. Кад ме братски нахранила рече ми да изнад њихових кућа има више наше браће која се крију од вероломних Енглеза. Плашећи се да то могу бити маскирани комунисти, она ме разувери, јер се радило о четницима из Словеначке.
Одвела ме до њих. Били су то официри, већином мајори и капетани с једним санитетским службеником. Кад су чули шта Енглези раде с нама, побегли су из Клагенфурта и ту чекали неки излаз. Примили су ме као свог брата, чим сам им испричао шта се све десило с мојом браћом из Црне Горе и Херцеговине. Санитетски официр лечио је моју ногу и излечио. Спустили смо се у село и ту код сељака остали једанаест дана. Помагали смо понешто у пољу и баштама.
Тих дана дошло је до избацивања дивље Титове војске из целе Аустрије. То су, како нам рекоше, Американци тражили. Енглези су се радовали јер је и њима лакнуло на души, уколико своје душе нису погубили предајући нас у комунистичке злочиначке руке. После протеривања црвених дивљака нису нашу браћу више вијали и комунистима предавали већ окупљали у своје логоре. Тако смо и ми дошли до Клагенфурта и без страха по други пут ушли у све до тада стравични енглески логор.
Ја сам посртао при сваком сусрету с униформама Велике Британије које до скора нису знале ни за Бога, ни за часну реч, ни за хришћанску милост, ни за савезничку верност. Без њиховог срамног вероломства сва моја побијена браћа била би у животу. Они су и мене убили, иако сам још жив, благодарећи надземаљском чуду а не британској правди.
У овом логору нађох неколико својих преживелих рођака, који су на самом стрелишту као и ја смрт преварили или из мртвих устали. Ту су били Тодор Стањевић, млади јунак из Херцеговине, а поред њега и.Тодор Милетић и Миливоје Пјешчић. Док Стањевић живи у Гери, Индијана, остала двојица, сви из моје групе и моје крајине, живе негде у Америци. Из логора у Клагенфурту заједно смо премештени у логор Лијенц близу италијанске границе. Доцније су Стањевића и мене пребацили у логор Тревизо на италијанској територији.
Смрт ме поштедела, иако сам већ био у њеним канџама. Али из моје групе коју су Енглези предали титовцима у Радовљици смрт и надљудске муке прогутале су све моје пријатеље и познанике. Међу стрељанима без сваког суда и пресуде били су: мајор Видак Зечевић,капетан Милутин Јеловац, обојица команданти наше две групе од 200 ратника. Међу мртвима налазе се и наредник Јован Јововић, професор Аћим Гргур, судија Данило Додер, поручник Радован Пјешчић, затим Божидар Додер, Ратко Јововић, Радомир Ђајић, три брата Апрцовића: Угљеша, Рајко и Вилотије, Симо Милетић, Стево Николић и Милисав Аџић. .
Међу ове две стотине,поред других стотина из других јединица, познавао сам стотину и педесет, све из моје јединице. Имена се не сећам, јер време и муке бришу сећања. Али ни само време неће никад моћи да избрише злочин над злочинима, за који су подједнако одговорни и енглеска команда и Титови комунисти. Моје јединице нема више међу живима од 27. маја 1945. Али то је само делић великог јата од 12.000 мученика из националне војске генерала Драже Михаиловића. Словеначки део те некада крилате армије, који је био исте судбине, прелазио је, према описима упућених 6000 невиних гробова.

 

[Lautner]

Najveća Engleska sramota.

 

[Добровољац]

Najveća Engleska sramota.

За њих не постоји срамота...

 

[Ненад]

Имам 2 питања о овој теми.
Видим да се Бошко Аграм помиње као познат по злу. Пошто знам да је био код Ђуришића, хтео бих да питам по чему је познат по злу ако није тајна?(Нека ово питање не буде схваћено као да га браним или нешто, него не знам ништа о њему сем да га је Ђуришић послао код Дрљевића па бих хтео више да сазнам).
И друго, о којих се 12 000 Дражиних четника ради? Колико ја знам осим Мушицког ниједан војник из Обједињених снага које је генерал Дамјановић ставио под Дражину команду није изручен комунистима.

 

[Ненад]

Људи што ми нико не одговара?

 

[Kraški lovac]

Имам 2 питања о овој теми.
Видим да се Бошко Аграм помиње као познат по злу. Пошто знам да је био код Ђуришића, хтео бих да питам по чему је познат по злу ако није тајна?(Нека ово питање не буде схваћено као да га браним или нешто, него не знам ништа о њему сем да га је Ђуришић послао код Дрљевића па бих хтео више да сазнам).
И друго, о којих се 12 000 Дражиних четника ради? Колико ја знам осим Мушицког ниједан војник из Обједињених снага које је генерал Дамјановић ставио под Дражину команду није изручен комунистима.

1.Не знам зашто. О Аграму знам колико и ти.

2. И ја сам збуњен. У Словенији је поубијано преко 12000 људи, од тога већина у Кочевју. Од тога већина су били Словенци, затим припадници СДК и четници(не сећам се о којима се конкретно ради) Неки четници су страдали и у Аустрији али то не може бити цифра од 12000. Не знам заиста.

 

[Ненад]

1.Не знам зашто. О Аграму знам колико и ти.

2. И ја сам збуњен. У Словенији је поубијано преко 12000 људи, од тога већина у Кочевју. Од тога већина су били Словенци, затим припадници СДК и четници(не сећам се о којима се конкретно ради) Неки четници су страдали и у Аустрији али то не може бити цифра од 12000. Не знам заиста.

Моји подаци су да су у Словенији страдали црногорски четници, који су тада били Дрљевићева војска, а они и стрељани део домобрана нису били у саставу Дражиних Обједињених снага, зато сам и збуњен.

 

[Ненад]

Добровољац, ко је писац?

 

[Добровољац]

Добровољац, ко је писац?

Не знам,стварно. Ево овде сам нашао:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=12094&postdays=0&postorder=asc&start=330

Моји подаци су да су у Словенији страдали црногорски четници, који су тада били Дрљевићева војска, а они и стрељани део домобрана нису били у саставу Дражиних Обједињених снага, зато сам и збуњен.

Црногорски четници су били "Дрљевићева војска" само док су били на усташкој територији са јединим циљем да сачувају голе животе,чим су прешли у Словенију опет су постали четници а после су и заклали Дрљевића у Јуденбургу у Аустрији.

2. И ја сам збуњен. У Словенији је поубијано преко 12000 људи, од тога већина у Кочевју. Од тога већина су били Словенци, затим припадници СДК и четници(не сећам се о којима се конкретно ради) Неки четници су страдали и у Аустрији али то не може бити цифра од 12000. Не знам заиста.

Споменик у Кочевју:

 

[Ненад]

Хвала. Претпостављам да је неки бивши херцеговачки четник писао ово, јер су и они ишли у Аустрију...

 

[Добровољац]

Хвала. Претпостављам да је неки бивши херцеговачки четник писао ово, јер су и они ишли у Аустрију...

Па то знам,али који тачно не знам.