Čekajući........

9zt4w0.jpg
 
Mislim da je ovo pravo mjesto za moje zauvijek slomljeno srce ...

Čekao sam, i čekao, i čekao, i molio sam Boga da pronađem ljubav svoga života, i osjećam se tako izigranim ... Pronašao sam savršenu djevojku, ali ona nije mene. Nije Bog kriv, naravno. Ja sam kriv, jednostavno, nemam ništa ni fizički ni duhovno što djevojke vole, a pun sam svega čega se gnušaju. Nije mi žao ni zbog čega što sam učinio i što sam pokušavao da učinim za nju, ne kajem se ni zbog čega što sam joj rekao, znam da nema toga što je uzalud ako je zbog nje ... A stvarno sam pokušao sve što sam mogao ... Sve sam radio srcem ... Da sam slušao razum, nikada ništa ne bih ni pokušao. Ali užasno boli to što kad razmišljam o svim svojim vezama najviše što sam dobio je kulturno odbijanje, jedan stav koji me zapravo oduševio. Kažu da ljubav sama dođe. Ne znači mi ništa ako mi dođe u poznoj starosti. Znam, ovim stavovima sam pokopao svaku šansu da me više ijedna pogleda, ali, više mi nije ni važno. Ni ranije nije bilo bolje. Jednostavno, ako ne mogu biti sa onom koju želim, neću biti ni sa onom koju ne želim. Sad će se morati boriti za mene, a prosto ne vidim bilo šta što bi neka mogla da učini za mene, a da me oduševi. A, da, ako ikojoj ikada uopšte budem interesantan. Toliko :(
 
Nad ispraznim poljem sivila, rever tvog olinjalog kaputa oker boje deluje kao sasvim pristojna obmana. Nebo, moje lice i zemljani put koji vodi u planine – sve je posivelo veštim zamahom ludila. Dim cigarete koju nervozno stiskam među prstima samo pojačava nijansu te osnovne boje. A tvoj rever čudesno uklapam u sliku ovog dana.

Nakon polugodišnjeg nitraganiglasa, opet mi nedostaješ.
Izmišljeni oker kaput koji znam da nikada nećeš obući.
Izmišljene oker cipele kupljene u timberland-u.
Izmišljene braon zenice.
Danas bih eto u tu boju da te bojim.
 
Svedočim tvoje prisustvo rečima lažnog proročanstva, na spuštenim zastorima.
U mešavinu vazduha i ustajalih vremena prosipam tamu svog oka, na uskom prostoru prolaznih utočišta.
Šta mogu više od sna?

--- i niko nikada nije opisao jedno jednostavno nedostajanje.
 
Čekanje..tako lepa, ali setna reč. Kad čujem tu reč, uvek mi na um padne prva asocijacija..vredno čekanja.Nekada i čekanje ume da nas nauči što šta..da spoznamo svoje najtananije želje koje nam dušu raduju, osmeh na lice stavljaju...Nekako imam utisak da uvek čekam na ono što istinski želim od života..i necu odustati..Umem ja da čekam.Umem još kako.Crpim zadnji atom snage,ali koliko sam u duši ranjiva, na meni se to spolja ne vidi..samo odabrani to znaju o meni..i pre ću izgubiti sa osmehom, nego plašeći se odustati.Jer sretna sam bila.I hrabri umeju da sačekaju čitav život čekano.Svakim jutrom, kad otvorim svoje snene oči, verujem da tamo negde, u nekom drugom krevetu, neko grli jastuk, dok lepim očima gleda u daljine i čeka neku, kao što sam baš ja..Posve za njega rodjena
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top