Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.140
Принципијелно сам противник тема на овом потфоруму посвећених живим историцима. Све што имамо потребу написати о њима можемо кроз теме из историјских епоха којима се у радовима баве, гдје можемо дати осврт на њихове радове. Наравно друга је ствар са упокојеним историцима који су завршили своју научну и животну причу и који заслужују тему кроз коју ћемо написати коју о њиховој заоставштини.
Но како су на овом потфоруму добили тему неки политички радници које неки називају историцима попут Дубравке Стојановић и Дејана Ристића као и неки публицисти, шарлатани који се баве псеудоисторијом, није лоше отворити тему о Чедомиру Антићу.
На потфоруму постоји тема не о Чедомиру Антићу него гомила малициозних лажи које је један провокатор у покушају изнио о Чеди Антићу, гдје све што му приписује су лажи, ништа од тога није истина, укључујући и наслов гдје тако нешто Чеда ни у лудилу не би рекао. Уз то недопустиво је на птф историја отворити тему нечијом изјавом, посебно ако је та изјава лажна конструкција аутора теме.
Чедомир Антић је релативно млад човјек, још увијек има обавезу дати подоста српској историографији. Његово поље је новија историја, XIX-XX вијек, о чему ће се вјерујем која кроз тему написати. Заслужује поштовање јер је са Ненадом Кецмановићем аутора рада "Историја Републике Српске“ клоја је довршена 2015.године, и гдје су се латили задатка који се у времену данашњем када је Српслка перманентно на удару, никако не може сматрати захвалним, напротив.
Већ подуже времена ушао је у политичке воде. И ту има у политици неопростив „гријех“, принципијелност. Не подвлађује мејн-стриму, наративу у којем превладава другосрбијанштина, не подилази свјетини популистичком мантром, напротив, држи се својих принципа па нека кошта колико кошта. Зато је често ма удару, баш због те принципијелности и робовања моралним скрупулама, тешко добија простор на медијима, и оним под контролчом власти и оним под контролом западних центара моћи. Задњих мјесеци добија нешто више простора на медијима са националном фреквенцијом, па се нашао на удару србофобичног крда да се продао режиму. И ту џаба што је досљедни противник актуелне власти, коју назива режимом, што упорно и упорно наглашава, џаба што често указује на грешке и чињења власти, џаба све. Још већи Чедин „гријех“ јесте што је неизљечиви српски родољуб. Воли свој народ, па то ти је. Са тим и таквим гадним "гријесима" би га један народни мудрац из Первана Горњег савјетовао "синко, ниси ти за политике".
И током ове обојене револуције у покушају није се попут неких квазиелитиста придружио ни потрчао у подршци студентарији, јер је као српски родољуб тежио сагледати ширу слику, покушао проиникнути што се иза бријега ваља. Ту је примијетио и аномалије и девијације у тим дешавањима, не либи се то да каже. Као што је током свих ових година кроз бесједе преносио своја промишљања, увјерења, зато се често нађе на удару. Но то је цијена коју мислећи слободољубиви људи који држе до принципа, морају платити.
Но како су на овом потфоруму добили тему неки политички радници које неки називају историцима попут Дубравке Стојановић и Дејана Ристића као и неки публицисти, шарлатани који се баве псеудоисторијом, није лоше отворити тему о Чедомиру Антићу.
На потфоруму постоји тема не о Чедомиру Антићу него гомила малициозних лажи које је један провокатор у покушају изнио о Чеди Антићу, гдје све што му приписује су лажи, ништа од тога није истина, укључујући и наслов гдје тако нешто Чеда ни у лудилу не би рекао. Уз то недопустиво је на птф историја отворити тему нечијом изјавом, посебно ако је та изјава лажна конструкција аутора теме.
Чедомир Антић је релативно млад човјек, још увијек има обавезу дати подоста српској историографији. Његово поље је новија историја, XIX-XX вијек, о чему ће се вјерујем која кроз тему написати. Заслужује поштовање јер је са Ненадом Кецмановићем аутора рада "Историја Републике Српске“ клоја је довршена 2015.године, и гдје су се латили задатка који се у времену данашњем када је Српслка перманентно на удару, никако не може сматрати захвалним, напротив.
Већ подуже времена ушао је у политичке воде. И ту има у политици неопростив „гријех“, принципијелност. Не подвлађује мејн-стриму, наративу у којем превладава другосрбијанштина, не подилази свјетини популистичком мантром, напротив, држи се својих принципа па нека кошта колико кошта. Зато је често ма удару, баш због те принципијелности и робовања моралним скрупулама, тешко добија простор на медијима, и оним под контролчом власти и оним под контролом западних центара моћи. Задњих мјесеци добија нешто више простора на медијима са националном фреквенцијом, па се нашао на удару србофобичног крда да се продао режиму. И ту џаба што је досљедни противник актуелне власти, коју назива режимом, што упорно и упорно наглашава, џаба што често указује на грешке и чињења власти, џаба све. Још већи Чедин „гријех“ јесте што је неизљечиви српски родољуб. Воли свој народ, па то ти је. Са тим и таквим гадним "гријесима" би га један народни мудрац из Первана Горњег савјетовао "синко, ниси ти за политике".
И током ове обојене револуције у покушају није се попут неких квазиелитиста придружио ни потрчао у подршци студентарији, јер је као српски родољуб тежио сагледати ширу слику, покушао проиникнути што се иза бријега ваља. Ту је примијетио и аномалије и девијације у тим дешавањима, не либи се то да каже. Као што је током свих ових година кроз бесједе преносио своја промишљања, увјерења, зато се често нађе на удару. Но то је цијена коју мислећи слободољубиви људи који држе до принципа, морају платити.
