O POEZIJI:
Uvek ću se sećati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reči ,,pesnik” ili ,,poezija” počinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše je patetična. I precenjena je. To je gomila smeća. Poezija je već vekovima skoro totalno sranje. Čista prevara, lažnjak.
Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Čuveni kineski pesnik 701-762. Otišao je od kuće sa 19 godina i živeo sa taoističkim pustinjacima. Poznat je po raspusničkom životu i pijančenju. – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osećanja, realizma i strasti u samo četiri ili pet jednostavnih stihova nego što većina pesnika može na četrnaest ili petnaest stranica svog sranja. A i lokao je vino, takođe. Običavao je da plovi u čamcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao... i naravno, spaljivao je samo loše pesme. (smeh)
Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi... ženu koja vrišti na čoveka kad se vrati kući. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja... nešto što se retko pominjalo u poeziji u prethodnim vekovima. Reći ću to jednostavno: poezija vekovima unazad je čisto sranje. I to je sramotno.
NIsam mnogo citala njegovu poziju i nisam znala da ga mnogi smatraju boljim pjesnikom...
