Шта ћеш рећи Богу – порука руског митрополита Вартеломеју због „македонске цркве“
Патријаршијски егзарх Африке, митрополит клински Леонид огласио се поводом одлуке Васељенске патријаршије која је саопштила да признаје такозвану цркву Северне Македоније као православну и да је прима у заједницу хришћанских православних цркава. Саопштење митрополита преносимо у целости.
Деветог маја (одмах ћу се оградити – у случајности и Деда Мраза не верујем од детињства) Васељенска патријаршија је признала неканонску цркву Северне Македоније под називом „Охридска црква“.
Ова одлука, између осталог, као и све које је донео Фанар (истанбулски округ Фанар где се налази резиденција поглавара Васељенске патријаршије) последњих деценија, додатно цепа православни свет.
Са манијакалном упорношћу патријарх Вартоломеј покушава да учврсти своје право првенства (читај егоцентричност) и да у то убеди оне који се слабо разумеју међународну црквену агенду. Фанар прати западни политички мејнстрим, уништавајући успут све што је стварано вековима и што се држало на вери на општеприхваћеним духовним, моралним, етичким аспектима. Јасно је да његово деловање није ни најмање самостално и да је диктирано жељом оних који су одавно себи поставили задатак да униште православље, избацујући га из светског координатног система.
Догађаји везани за „македонску аутокефалност“ почињу 1966. године, а као окидач у новијој историји послужили су догађаји у Југославији када је НАТО под руководством САД уништио земљу, кршећи све међународне норме и права. Последице видимо до данас, између осталог и у црквеној сфери.
Фанар доследно и упорно спроводи политику раскола на Балкану. У интервјуу за Би-Би-Си, објављеном 11. јануара 2019. године, архиепископ памфилијски Данил (Зелински) који је 2018. године именован за егзарха васељенског патријарха у Украјини, између осталог је изјавио:
„Подржавам тезу да сваки народ, који жели да има своју православну цркву, треба да има право да је оснује и да тражи њено признање од других православних цркава. Између осталог, ако је реч и о Македонији и Црној Гори“.
Увек неуморно понављам – црква није клуб интересовања, а своју „листу жеља“ треба задржати за себе. Све одлуке које повлаче далекосежне последице по једну саборну апостолску цркву треба да се доносе само заједнички, да их доносе све православне помесне цркве.
Са ужасом гледам напред и размишљам шта ће поново признати Фанар. Кога ће од расколника поставити у свој лични хеленски диптих? Узимајући у обзир ветар иза океана, то ће бити „црква летећег шпагети монструма“ са милозвучним „Учењем о пастафаријанству“.
Зато хоћу да поставим питање: „Ко си ти, човече!? И шта ћеш оставити иза себе, осим раскола, пустоши и несреће? Шта ћеш рећи Богу?“.
Премда је ово реторика. А у пракси – то је Софија Цариградска (Истанбул) која је чак изгубила статус музеја. То су оскрнављене светиње манастира Сумела (Трабзон) где уместо музике трешти диско. Можда би требало обратити пажњу на то шта се дешава у вашој кући? Мада, да ли уопште постоји тај дом? Цариград је пао 1453. године и остао је де јуре само на таблама грчких аеродрома где су летови за Истанбул зову цариградски. А Фанар ће задржати титулу, засад. Можда га и преименују у истанбулски, ако султан дозволи, у супротном можете изгубити и турски пасош са држављанством. Остаће транзитне зоне аеродрома. Дакле, и са титулама је потребна уздржаност, што важи и за „судије универзума“ који суде тако да континентално губе духовно присуство.
На Синоду Васељенске патријаршије, документ по питању македонских расколника назван је „πρᾶξις“ т.е. „делање, радња“. Дакле, за овакве поступке ће морати да се одговара, и то највероватније у овом животу.
* Летећи шпагети монструм је божанство пародичне религије пастафаријанизма и интернет феномен (преузето из отворених извора).
