http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kamerom-ispod-Aja-Sofije.sr.html
Камером испод Аја Софије
Познати турски режисер Гуленсој први је ушао у подземне лавиринте како би истражио шта се стварно крије испод темеља богомоље
Шта се све крије испод грађевине: Гоксел Гуленсој (лево) пре уласка у резервоар за воду испод Аја Софије
Специјално за „Политику”
Истанбул, септембра – „Оно што се крије испод Аја Софије много је узбудљивије од онога што се може видети у самом византијском споменику. У то ћете се уверити”.
Тако је, шкрто и загонетно, Гоксел Гуленсој, познати турски режисер, најавио свој документарац о легендама које се испредају вековима и преносе с колена на колено. Он ће се пред гледаоцима наћи крајем јесени, под насловом који унапред распаљује знатижељу обичних смртника: „Испод Аја Софије”.
Људска машта је безгранична, као да нема краја. По једној легенди, испод Аја Софије постоји још једна, можда много већа византијска грађевина! Други приповедају да вода у цистернама, које се налазе испод цркве, има исцелитељска својства! Путописац Авлија Челебија је пре неколико векова забележио: ако неко три јутра заредом, на празан стомак, пије ту воду, ослободиће се срчаних проблема! Или, ако вам прст остане влажан када додирнете одређени камен у цркви, тог дана ће вам се жеље испунити!
Режисер Гуленсој је, после много окапања, успео да прескочи бирократске баријере, и добио је ферман да може, на један дан, да завири у мистериозне лавиринте испод Аја Софије. Главну улогу добили су, уместо професионалних сниматеља, искусни спелеолози и рониоци опремљени специјалним камерама.
Испод поклопца у централном холу цркве, рониоци су ушли у 12 метара дубоки и 8,5 метара широки главни резервоар за воду за који се одраније знало да постоји. Претражили су још једну од две мање, помоћне цистерне. Трећу нису могли да отворе. Одакле резервоари за воду испод цркве? Они су одиграли значајну улогу у снадбевању града водом у време честих освајачких похода на Константинопољ, поготово када су га Турци 1453. године под опсадом држали неколико месеци.
Шта има доле: Део екипе на површини у чувеној богомољи
И за те резервоаре су везана разна предања. Када је 1453. године било јасно да ће Турци заузети Константинопољ, људи су, у страху од освајача, ту скривали накит и друге драгоцености. У цистерни за воду је, наводно, завршила и круна императора Константина. По другом предању, Османлије су у воду бацали тела убијених или живих византијских великодостојника.
Шта су рониоци специјалним камерама овековечили у резервоарима, који још увек функционишу, то ће се тек видети. У једном од њих они су, како се сазнаје, пронашли остатке скелета људи и животиња, амфоре, делове свећњака и мермера. Открили су и педесетак војничких чутурица на којима је утиснута 1917. година! Њих су, како се верује, ту испустили британски војници који су покушавали да захвате свету воду испод Аја Софије, док су у време распада Отоманске империје били стационирани у Константинопољу. Шта се у њима још можда крије, моћи ће да се открије тек уколико се уклоне дебеле наслаге муља које прекривају дно резервоара.
„Било је то роњење у историју. Када смо се вратили на површину тресле су нам се руке и ноге али не од хладноће (температура воде у цистерни је била шест степени), већ од узбуђења”, признао је један од ронилаца.
То је био само почетак мистериозног подземног хода кроз векове, миленијуме. Спелеолози су открили и два, 283 метра дугачка, каменом обложена пролаза. Верује се да их је користио император Теодосије Други, када је желео да непримећен, безбедно, оде до оближњег хиподрома, на коме су одржаване коњске трке и борбе гладијатора. Ту је, заправо, некад био источни Колосеум. Истраживачи су открили и две просторије, површине по пет квадратних метара. У њима су пронађена два костура и делови крчага. Верује се да су ту вечни мир пронашли Свети Антинегос у 13. и патријарх Атанасиус у 15. веку.
Спелеолози су у подземним лавиринтима нашли и један ланац, са две металне алке на крајевима. Претпоставља се да су то биле букагије у којима је завршио неки несрећник. Ко, то сам Бог зна.
Ово ће бити други документарни филм који је Гуленсој снимио о познатом византијском споменику. Први, под насловом „Аја Софија”, добио је неколико домаћих и страних признања. Али, он се, засигурно, на овоме неће зауставити, јер на многе изазове тек треба одговорити.
„Ја сам заволео Аја Софију када сам је први пут видео 1992. године. Она ме изнова изазива”, каже Гуленсој који иначе ради на локалној телевизији НТВ.
Војислав Лалић
[објављено: 18/09/2009]
