Цар Душан

Ne bih da se ponavljam; da, tada nisu postojale nacionalne države. Odnosno ono što mi danas podrazumevamo nacionalnom državom. Osnovna identifikacija bio je svetovni knez ili episkop da svetovnom vlašću, kako se i gradio identitet ljudi, odozgo. I ljusi bi menjali svoje identitete u skladu sa pomeranjima granica tj. političkim okolnostima.

Zato su npr. isprva Bosanci Srbi, ali kada se Bosna razvija kao samostalna država, razdvojena od Srpske zemlje, onda nekadašnji Srbi u Bosni sad Bošnjani, govore bosanskim jezikom, itd.

No, to su sve elementarne stvari koje bi trebale da su svima poprilično jasne; mi možemo govoriti o tome da u XII veku leže korenovi modernih nacija, ali nije valjda niko lud da te stvari posmatra iz današnje perspektive.
tebi je jasno, ali ogromnoj većini nije
 
tebi je jasno, ali ogromnoj većini nije

Ja sam to primetio da je fenomen i npr. kod ogromne većine ljudi koji se identifikuju kao autohtonisti. Znači, istoriju tretiraju bukvalno kao taksonomiju, a Srbi su biološka kategorija, koja se uglavnom nije mešala sa ne-Srbima i onda se lično identifikuju pravolinijski sa svim zamišljenim precima.

To je posebno primerno kada govorimo npr. o epohi velike Seobe naroda. Kada govorimo o toj grupi ljudi, oni često upotrebljavaju reč „mi“. Kažu, „tvrde da smo došli na Balkansko poluostrvo“. Odnosno, sami prebacuju sebe, svoje pretke i svoj identitet na neke druge prostore i to projektuju na krugove zvanične nauke, sami sebe izmeštajući sa Balkana. Koliko god to bilo besmisleno; retko ćete čuti nekog Engleza koji je upućen u istoriju da kaže „došli smo na ovo ostrvo u V veku“ niti išta slično.
 
Не ваља користити савремене појмове за друштвене прилике других периода. У ранијим ерама (на пример древни Грци, Римљани, итд) изузетни људи --укључујићи осниваче краљевских династија-- били су синови Бога (Зевса, Ареса, или нкеог другог Бога). Пре хришћанства Римљани су махом проглашавали њихове покојне цареве Боговима. Подизали су им храмове, вршили им богослужје, молили су им се.

Хришћанство је теоретски сравнило све људе пред Богом, али дуго је остало веровање да је крв односно лоза краља нешто специјално. Због тог веровања су се владари и женили само за ћеркама других владара. Према томе испада да je генетика неког владара била мешавина генетике претходних владара широм суседних земаља. Уствари цела друштвена класа племића је била изнад обичног народа и није се женила у обичном народу.

Једно је било бити краљ или цар Срба а друго бити Србин. Ово важи не само за Србе него за све народе широм света.
 
Poslednja izmena:
На птф историја отворена је тема са питањем Da li je car Dušan Silni sebe smatrao Srbinom?.
Како избјегавам, осим ако баш морам, учешће на тако отвореним темама, а могао је аутор питање поставити на овој теми како већ постоји тема о цару Душану, и како су се на поменутој теми поновиле неке по мом мишљењу заблуде, осврнућу се у неколико цртица на овој теми.
Већ је на тој теми форумаш
Nećeš nigde naći da je samog sebe nazvao Srbinom. Ali, po prirodi stvari, pretpostavlja se da se jeste tako smatrao, valjda nije nužno obrazlagati zašto to mislimo (pa bio je srpski monarh).

Ne treba ta vremena brkati sa modernim; nije bilo modernog nacionalnog identiteta. To što nemamo sačuvani spis da se Dušan identfiikuje kao Srbin, ne znači da je primerak tj. da je tako nečeg uopšte i bilo. Nećeš naći ni gotovo ništa ekvivalentno ni za druge evropske vladare tadašnjeg srednjovekovnog sveta. Nije ni ugarski kralj Karlo II ikada sebe nazvao Mađarom.
дао осврт на постављено питање, то би отприлике било то.

Е сад, кроз тему се провукло више стереотипа, примјетна је тежња поједностављивању историје која у правилу води на попгрешан колосјек.
Један од стереотипа јесте јесте да те средњевјековне династије бејаху отуђени центри којима бјеше важна само власт и које није било брига за потлаченим сталежжим, и како живе и којег су поријекла. Да ли је тако?
Историја нас је подучила да су се у том путешествију кроз историју мијењали модели владања и политичких уређења и то би одредиле бројне околности, мијењао би се и начин живота, и политичког уређење, и систем вриједности и приоритети и моралне скупуле и моно што шта.

Тачно јесте да се код монархија крајем позног средњег вијека и у модерној ери политичком инструментализацијом потискивала народносна припадност у корист политичке, односно поданства. Наравно, био је и тада важан етницитет, некад би се порадило на јачању свијести о припадности нацији (народу) сходно потреби, да ли у борби за незавишношћу или зарад империјалистичких циљева, али ипак се фаворизовала политичка припадност, сви су поданици владара (краља, императора, султана) ма којем народу припадали и ма којим језиком зборили. Такође се политичком инструментализацијом фаворизиовала вјерска припадност на штету народносне, јер се разумљиво религиjа показала моћним оружјем код остварења политичких циљева.
И на нашим просторима под османлијском и аустријском окупацијом, народносна припадност је потискивана а фацворизована вјерска, на османлијским и аустријским пописима имали смо рубрику вјерске припадности, не и народносне.

Но то су модерна времена, у раном, развијеном па и позном средњем вијеку барем када су наши простори у питању није било тако. Важна је политичка власт, али и у туитулатури би се у неким повељама, разумљиво не увијек, наводило којим народима владар влада. Па је Стефан Душан био цар Србљем и Грком. Наравно да су ту битисали и други етницитети, али народи чије племство чини политичку елиту државе, бејаху Срби и Грци.

Такође примјетно је да се на средњевјековне личности гледа из данашње визуре. Гдје су наше виђење тог времена, процеса и личности подобро обликовали народно предање које се често своди на причу о јунацима и издајницима, о вјери и невјери те неки доживљај тих личности кроз призму данашњих политичких лидера, које опет одликују властољубље, грамзивост, опортунизам, бахатост, лицемјерје, исквареност, неодговорност, недосљедност и сличне "врлине".

Но поставимо једно питање. Данас такве личности захваљујући медијској машинерији могу држати високи рејтинг код лоботомисане свјетине, али да ли су се личности са таквим особинама могле у оном времену наметнути племству и Цркви? Није их увијек штитило право по основу "племенитог насљеђа", ваљало је "зарадити" подршку племства, А подршку је могао добити само ако би увјерио поданике да је он човјек којег ваља слиједити. Увјерит је могао само снагом ауторитета, а снагу ауторитета могао је "зарадити" само врлинама, храброшћу у борби, оштроумноушћу у расправама, уважавањем поданика, праведношћу код пресуда, само тако и никако другачије.

Тачно јесте да је историја забиљежила добре и рђаве владаре. Постојали јесу хировити вадари који су робовали властољубљу, хедонизму, били вођени жељом за моћи, ту би се владавина претворила у тиранију, владање уз помоћ репресивног апарата и утјеривања страха поданицима. Још гора опција је владар слабић, мекушац који ће подвлађивати незајажљивом све осилнијем племству, временом би постао и марионетом моћних плутократа, владавина таквих би водила само у несрећу и пропадање земље.

Стефан Душан није био лош владар, већ владар дорастао изазовима и искушењима тог времена. А то је могао бити само као снажна личност и владар који се поданицима наметнуо врлинама и снагом ауторитета. Но добар владар је морао бити прије свега одговорна личност, одговоран према добробити своје земље, одговоран према поданицима, одговоран према вриједностима до којих држи. Таква владавина тражи стално преиспитивање одлука, стални страх да не учини лоше земљи или онима који му вјерују, некад тражи и пркосити задатом калупу. Као што је Стефан Душан пркосио увођењем законика којима је добро "продрмао" до тада задати систем вриједнисти кроз који се смањио раздор са строгом подјелом на привилеговане и потлачене. Зато је владавина доброг и одговорног владара само тегоба која повремено прелази у патњу.
 
a zasto ga je otac nazvao srpskim imenom?
Prema Slavenu to nije dovoljan dokaz da bi se smatralo da je osoba srpskog porekla. Recimo, kada smo razmatrali etničko pitanje članova Skenderbegove porodice, koji su imali srpska imena i prezimena, pričali srpskim jezikom, pisali ćirilicom i na kraju sahranjeni u Hilandaru, dobili smo objašnjenje da oni ne mogu biti Srbi jer su živeli na teritoriji današnje Albanije.
Nedavno je na susednoj temi uporno objašnjavao kako je srednjevekovna osoba imena Momčilo zapravo Albanac jer je živeo na teritoriji Albanije, itd....

Tako da i u ovom slučaju cara Dušana, takođe ne postoji baš jak dokaz srpskog porekla, jer Dušan to nije izričito tvrdio, ali učeni Slaven ipak ostavlja tu mogućnost kao realnu obzirom na neke druge okolnosti, hvala mu, srce je pravo naučničko.....:heart:
 
dobili smo objašnjenje da oni ne mogu biti Srbi jer su živeli na teritoriji današnje Albanije
Nedavno je na susednoj temi uporno objašnjavao kako je srednjevekovna osoba imena Momčilo zapravo Albanac jer je živeo na teritoriji Albanije, itd.....

Kao što smo već ustanovili da izmišljaš šta piše u istorijskim izvorima i izmišljaš šta piše u literaturi, tako i izmišljaš, iz sličnih pobuda izmišljaš i tvrdnje drugih forumaša na Krstarici. :lol:

Citirano je samo još jedna u nizu tvojih mnogobrojnih laži. :roll:
 
Gluposti car dusan nije bio srbin u danasnjem smislu te reci . U srednjem veku prosto nisu postojale nacije u danasnjem smislu reci ljudi su sebe definisali na prvom mestu kao pravoslavca ili katolika a tek onda kao zitelja ove ili one drzave i podanika ovog ili onog vladara. Tek mnogo kasnije se pojavila nacionalna odrednica u ljudskom identitetu . Pa tako neki i danas u 21 veku ne prave razliku popud naseg bosanca djavolcica razliku izmedju geografske i nacionalne odrednice
 
Čitam da je Silni Car Dušan u svojim osvajanjima grčkorimskih (vizantijskih) i bugarskih teritorija rušio do temelja ne samo gradove već i hrišćanske crkve i manastire sa ciljem da zatre prethodnu vlast i ustanovi svoju.

Kako mi Srbi njega smatramo za uzor, da li onda imamo pravo da se ljutimo što su nam Turci i Albanci rušili crkve i manastire kasnije?
 
Poslednja izmena:
Ko se imalo bavio istorijom zna da te tačno to što sam napisao. Mislim da postoji i spisak svih gradova koje je Dušan razorio. U južnoj Srbiji, niškom i pirotskom kraju svi znaju da je bukvalno svako selo imalo crkvu koje je kasnije srpska vojska porušila sa namerom da izgradi svoju ali to su uradili tek sa svakom desetom. Svako selo ima neki kraj koji zovu crkvište.
 
Čitam da je Silnio Car Dušan u svojim osvajanjima grčkorimskih (vizantijskih) i bugarskih teritorija rušio do temelja ne samo gradove već i hrišćanske crkve i manastire sa ciljem da zatre prethodnu vlast i ustanovi svoju.

Kako mi Srbi njega smatramo za uzor, da li onda imamo pravo da se ljutimo što su nam Turci i Albanci rušili crkve i manastire kasnije?
Mislim da bi najpošteniji odgovor bio da mi imamo pravo da se ljutimo na druge, ali i oni na nas, ne samo po tom pitanju.
Inače meni Dušan nije baš uzoran lik. Neko za koga mnogi sumnjaju da je i svog oca ubio nikako mi nije primer za ugled. Radio je on i mnoge druge loše stvari od kojih si neke i pomenuo.
 
Čitam da je Silni Car Dušan u svojim osvajanjima grčkorimskih (vizantijskih) i bugarskih teritorija rušio do temelja ne samo gradove već i hrišćanske crkve i manastire sa ciljem da zatre prethodnu vlast i ustanovi svoju.

Kako mi Srbi njega smatramo za uzor, da li onda imamo pravo da se ljutimo što su nam Turci i Albanci rušili crkve i manastire kasnije?
Zato sto je Dusan to rusio u afektu i u stanju smanjene proracunljivosti a ostali su to rusili planski i sa umisljajem
 
Споменик цару Душану у Скопљу
%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA.jpg
 

Back
Top