Па сад, можда се мој покојни деда не би сложио са твојим покојним дедом. А мој покојни деда је првоборац који је 1941. год. дизао устанак у југоисточној Србији, борио се против Бугара, био предлаган за орден народног хероја. Бугари су му убили и оца и таста (цивиле). Па ипак, након рата, често су на граници организовали сусрете са бугарским пријатељима, односно бугарским комунистима из времена Другог светског рата са којима су се борили против исте екипе.
Злочини Бугара у југоисточној Србији се памте. Нису заборављени. Међутим, тамошњи народ живи у миру са бугарском мањином и ту нема никаквих проблема.
Историја наших односа са Бугарима је несрећна. Међутим, то не значи да мора таква и да остане. Наравно, неповерење неће лако ишчезнути, посебно када Бугарска ваља своје пасоше по КиМ, али не видим разлог да залупимо врата.
Приче о уједињењу, наравно, потпуно одбацујем. Али сарадња уопште не треба да буде искључена.