evo ovaj spot me bacio na razmisljanje...
briga dece o roditeljima??
u ovom slucaju mislim na decu koja su jos mala ili tinejdzeri, ne znaju ni o sebi da se brinu lepo, kamo li o roditeljima?
sta je sa takvom decom? postaju li bolji ljudi zbog toga? ili ih to na neki nacin obelezi za ceo zivot?
Ne mogu da pogledam video, ne znam zašto, no svedno, odgovorila bih na temu.
Moja bratanica - sada 37.g. je kao beba doneta mojoj majci, svojoj baki, kad su joj se roditelji razveli. Oni žive u Nemačkoj, kad su se razveli, mnogo su se gložili oko male i na kraju rešili da je za nju najbolje da bude sa bakom u Srbiji. Lepo su njih dve bitisale skoro 15 godina, a tada se baka razbolela, baš razbolela. Bila je u krevetu punih godinu dana. Sestra i ja smo dolazile svake nedelje po tri dana, imamo svoje porodice, posao, decu, kuću, ali smo ipak odvajale po tri dana u nedelji da majku negujemo. Stvarno nije bilo lako, meni je trebalo da proputujem svake nedelje 130km tamo i nazad, sestri skoro isto toliko. Samo Nedeljom su njih dve bile same, ali je bilo interesantno da je moja majka uvek, ali baš uvek i dok sam ja bila sa njom i maksimalno se brinula o njoj i njenim potrebama, a isto tako i kad je sestra bila u "smeni" stalno zvala unuku kad god joj je trebalo da ode na WC, da pije vode, da pije lekove.....
Ma koliko da smo se nas dve trudile da bratanici olakšamo, ipak je ona bila ta koja je baku ustvari najviše negovala. Dok su njene drugarice ludovale po diskotekama, ona je sedela pored bake, čitala joj knjige, gledala TV sapunice sa njom, pričala joj kako je provela dan.
Posle bakine smrti, mala je otišla u Nemačku kod roditelja, tamo-vamo, završila srednju medicinsku školu i počela da radi. Udala se kada je imala 25.g. Ima veoma lep i stabilan brak, muž je načisto obožava, ali ona NIJE HTELA DECU. Nikad to nije umela ili nije želela da objasni nikome, jednostavno nije htela da zatrudni. Kada je napunila 32.g. jedna prijateljica, u isto vreme i koleginica sa posla se razvela i ostala sama sa dvoje malene dece. Moja mala devojka se tada potpuno promenila. Pomagala je koleginici, čuvala joj klince kada zatreba i odjedared zatrudnela. Rodila je prvo dečaka, a posle godinu ipo i devojčicu, i nije se premišljala da li da zadrži trudnoću ili ne.
Sada su njih četvoro jedna divna i skladna mala porodica.
Prošle godine su mi bili u poseti, pitala sam je šta se to desilo da je tako rezonovala, prvo nikako nije htela da ima decu, pa odjedared dvoje, jedno za drugim, Odgovorila mi je jednostavno: - Znaš teto, sa bakom sam bila kao da je ona bila moje bolesno dete i strašno sam se uplašila kako će to biti kada jednom zaista budem imala svoje dete, kako će to izgledati kada se jednom razboli, i nisam imala hrabrosti da to još jedared proživim, ali kada sam pomagala mojoj prijateljici, shvatila sam da je dete nešto sasvim drugo, ja sam konačno odrasla, desilo mi se nešto što sam trebala da proživim kao dete a nisam imala priliku za to, desilo mi se da decu gledam kao decu, a ne kao starce. Strašno, po meni, deca koja su u takvoj situaciji da svoje roditelje (ili baku u ovom slučaju), moraju da dvore, neguju, paze, u mladim godinama, mislim da skoro nikada ne uspeju da odrastu u potpunosti, ili vrlo retko.
.
