Za života urezah u svoj kamen ovo bilje i zvezde bez noći.
Ko može da izgazi moj vrt.
Usekoh i ptice u kamen zvezdovit. Pogiboh od ptica.
Ko u snu spava taj ne sanja. Padoh.
Zemlja pade na mene. Padosmo jedno na drugo pomireni.
Brate, pozajmljujem ti ime; ono mi više ne treba.
Ubi me prejaka reč..
...
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=386.0
Koliko je Branko Miljković bio svestan da živi svoju smrt, da umire živeći i živi umirući,
bliži svom kraju sa svakom napisanom pesmom i stihom?
Njegove pesme su na svaki način bile mnogo snažnije nego njen tvorac,
i nadživele su ga. Tek mu je bila na pragu dvadeset i sedma godina.
Miljkovićeve zbirke okrenute su prema svetu koji "nestaje polako"'i svoju inspiraciju
crple su iz antičkih motiva kao zajedničko bogatstva svih kultura.
Tim motivima je autor porekla nade i vatre i ništa udahnuo nov senzibilitet i
uklopio ih u nove umetničke oblike, tako da se veliki deo docnijeg srpskog i
jugoslovenskog pesništva njima inspirisao kao njegovim motivima i formama.
Branko Miljković je doživljavao lične krize od kojih su ga neke lišile života.
Shvatio je da je njegova poezija u kojoj je našao svog duhovnog dvojnika i ono drugo lice,
raspusno i hedonističko, koje je koegzistiralo u senci pesničkog,
ruši barijere građanskih stega, ali što je u tom slučaju ostalo za raj koji ga je čekao na drugom svetu?
POBEDA POEZIJE NAD PESNIKOM
Da bi se shvatila poezija Branka Miljkovića mora se imati u vidu njena simbolička ravan,
pošto je ovaj pesnik sebe i smatrao naslednikom simbolista.
Na simboličkim ravnima značenja reči zasnovao je svoju svest o pesmi,
kako inače glasi naslov jednog njegovog ciklusa
. Njome, svešću, istovremeno je naglašen iracionalitet mislenoga sadržaja pesme.
Reč vatra, sudeći po prvoj pesmi u navedenom ciklusu, oličava najvišu mogućnost
metafizičke i umetničke lepote po prirodi posedovanja moći da bude izgovorena.
Smisao reči vatra, kojoj pesnički subjekt Miljkovićeve "Svesti o pesmi" najpre odaje zahvalnost,
potisnut je u podsvesni deo pesnikove ličnosti ili kako sam kaže "njen pepeo je zaborav".
Zaborav, simbolisan pepelom, konkretan je izraz nespasenosti.
Zato u poslednjoj strofi simbolička veza vatre odgovara iskustvu egzistencije
("Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim")
Krv je elementarno svojstvo bitisanja, povezanog sa nagonom za stvaranjem
("Možda izvan moga srca i nema pesme").
Krv je simbolisani izraz "mastila bez moći".
Mastilo i krv u opisanom savezu s nesvesnim sadržajem pesnikovog bića
poistovećuju pesmu i smrt. To je, zapravo, poruka Miljkovićeve "Balade".
Žudnja je pak simbol nepriznatih psihičkih sadržaja od uticaja
na onaj deo pesnikovog nagonskog života preobličenog u umetničko stvaranje.
Vatra, krv i žudnja u "Svesti o pesmi" saobraženi su dominantnoj temi smrti i, sledstveno,
unutrašnjoj povezanosti i zatvorenosti tema i motiva ovog predstavnog kompleksa.
Vezi smrti i svesnog upravljanja životom prema simbolu smrti,
s obzirom na njegov veliki značaj kao opsesivnom reprezentu Miljkovićevog pesništava,
pripisuje se presudna vrednost. Istovremeno, ovaj simbol dobija dominantnu estetsku vrednost.
A ova zajednička funkcija, egzistentna i estetska veza prema simbolu smrti, transcendira njegovu poeziju.
**Oslanjajući se na Vernineov pojam, ovaj fenomen u psihijatriji Oto Gros obeležava kao "sejunkciju".
Reč je o nagomilavanju grupa predstava (ili kompleksa), međusobno nepovezanih ili u veoma labavoj vezi.
Na metapoetskom planu, takva struktura pesme kod modernista uopšte, kod Miljkovića posebno,
postaje disharmonična ili sejunktivna. Partikularni kompleksi pesničkih motiva ugrađeni su naizgled
bez uzajamnog uticaja i zbog toga izgleda da su izjednačeni;
istina, u sebi strogo i logički zatvoreni.
Naročito odvojen i zato najjači i nepromenljiv motivski (i motivacioni) kompleks smrti
postaje "nadvrednosna ideja", apsolutno nepokolebljiva veličina.**
Ovim se može objasniti tema smrti sa drugim kompleksima tema i motiva u poeziji Branka Miljkovića.
Tip pesništva kome pripada i Miljkovićevo, odstranjenjuje spoljašne sadržaje,
uklanja ih iz pesme ili iznutra amalgamiše.
Kad je reč o Miljkovićevoj poeziji ona tome naročito teži; od svega se povlači i zatvara u sebe,
do samosvrhovitosti. U tom smislu može se kod Miljkovića govoriti o pesmi kao osnovi pesnikovog pounutrašnjenog subjektiviteta.
Pounutrašnjenjem, pojave objektivnog sveta ne poimaju se pojedinačno kao pojmovi velikih kompleksa tema
i motiva nego kao sastavni deo umetničkog sveta pesničkog teksta.
Istovremeno, bio je to povod za najveće nesporazume dvojnosti njegove prirode: ljudske i pesničke.
"Suviše ljudskog" ili "suviše pesničkog", svejedno, podrazumeva preimućstvo i opasnost.
Kod Miljkovića je to preimućstvo postalo opasnost.
Ili, kako bi rekao K.G.Jung, suviše je izašao iz života i svet suviše posmatrao iz simboličkog aspekta.
Pesnik više nije stvarnost koristio kao stimulaciju nego kao simulaciju i zato je završio tragično.
S pravom se govori o "mitologizaciji" Miljkovićeve smrti.
Ali, njegovu pogibiju ne bi trebalo osvetljavati kao "mitsku smrt".
Diferentna priroda njegove poezije opire se klasifikaciji pomoću tragičnog udesa.
Nama se čini da se mora više obraditi priroda primarne funkcije poezije,
to jest da je poezijom uslovljen njegov tragičan kraj.
Suprotno tome je gledište onih koji smatraju da je odnosom prema smrti predodređena poezija koju je pisao.
