- Poruka
- 388.060
Tekst Pavla Jakšića
Bajlonijeva pijaca, jedna od najpoznatijih prestoničkih pijaca i zaštitni znak starog Beograda, koji potpuno izumire, postaće neprepoznatljiva, ako se realizuje najnoviji urbanistički plan aktuelnih gradskih vlasti.
Pijaca Bajloni. Artefakt Beograda koju ova vlast želi da pretvori u polje betona kojem samo fale hrizenteme, kao na groblju, ispod koje će biti metro stanica? Ponovo na silu stvaraju “nešto novo” rušeći nam uspomene, ćoškiće, prošlost, navike, osećaj pripadnosti. Neće im biti prvi put. Zgrada Ikarusa u Zemunu, Mišarska, Resavska, odurni Trg republike koji je tokom leta kao subsaharska Afrika, listi nema kraja.
Stvaraju Beograd po svojoj meri, koji nema priču, istoriju, šmek. “Bajloni” svakako nije najlepša pijaca na svetu, ali jeste naša. Rim je večan grad jer je sebično čuvao svoje priče, čak i one kojih se stideo. Mi svoje rušimo, stvarajući nove koje nema ko da sluša, niti to želi. Jer prosto nemaju dušu.
Beograd nikada nije bio simbol velelepne ujednačene arhitekture, niti evropska prestonica estetike. Prečesto je rušen, a prečesto su i gramzivi vlastodršci malo po malo grad ružili nauštrb svojih talova, nošeni talasima pohlepe i gramzivosti. Ali to divno srce u tromom telu je uvek nekako kucalo. Dovoljno jako da se svako ko je u ovaj grad došao sa njim emotivno stopio. U dekadi ove vlasti, to srce kuca sve sporije, u telu koje je neprepoznatljivo.
Ukoliko Beograđane upitate za Skadarsku pijacu, verovatno će vam samo slegnuti ramenima. Ukoliko spomenete Bajloni, to će biti potpuno drugačija priča. Kao da se sve gradske mene tu spajaju – Dušanova, Cetinjska, Skadarlija. Tu su i ulice Strahinjića Bana, Venizelosova, koja pijacu spaja sa obodima finalnih horizonata Donjeg Dorćola. A kada ste već tu, čak i kada vam Bajloni nije bio u planu, obavezno svratite “samo da kupite trešnje, krastavac, ili malo badema”. A kako je sve počelo?
Čeh Ignjat Bajloni osnovao je ovu otvorenu pijacu davne 1927. godine, a koju stanovnici prestonice uporno i bez pogovora skoro čitav vek zovu njegovim imenom, mada su joj gradske vlasti formalno nadenule drugi naziv. Ali obični ljudi su vlast zar ne? Pijaca je izgrađena na mestu nekadašnje bare (koja je obuhvatala gro današnjih tezgi), za čije je isušivanje najzaslužniji upravo on.
Ignjat Bajloni rođen je u Litomišlu u Hazburškoj monarhiji, kasnije Češkoj. Školovao se za kožarski zanat i zajedno sa bratom se bavio ovim poslom. Nadahnut velikim ambicijama donosi odluku da se odseli u Ameriku, iz koje se ubrzo vraća zbog sestre i zeta koji žive u Srbiji. Zajedno sa suprugom i četiri sina se 1885. godine vraća u prestonicu i naseljava na Topčidersko brdo.
Bajloni – amanet beogradskog kosmopolitizma
Ignjat Bajloni podario je dnu Cetinjske ulice, tik uz Skadarliju, i malu ručnu parnu pivaru, poduhvat za koji posthumno, 1900. godine na svetskoj izložbi u Parizu osvaja vredne nagrade. Simbolično je zaslužan za sušu, ali i hidrataciju. Pravi Beograđani mu to nikada nisu zaboravili.
Bajlonijeva pijaca u Beogradu jedino je mesto koje podseća na ime beogradske trgovačke porodice Bajloni kojoj su sva imanja oduzeta nakon početka rata 1941. godine. Tada je porodica otišla iz Srbije i nikada se nije vratila. Nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, pijaca menja naziv u Skadarlija.
Slovenac Bojan Stupica nam je sagradio pozorišta, a spomenuti Čeh jednu od omiljenih pijaca. To je taj kosmpolitski duh Beograda koji sanjamo da nam se ponovo vrati. Melting pot tolerancije, ali i prkosa koji je dugo vremena uspevao da kanališe svu različitost, dihotomiju, ali u poslednje vreme i bahatost i nepoštovanje koja se u Beograd slila.
Bajloni je jedan od centralnih štihova beogradske boemije. Na mestu gde se Skadarlija izvila koliko je mogla, počinje žamor, kreću poznanstva, cenkanje, sreća. Život. Mirisi bosiljka i nane na samom ulasku u pijacu, na koji se nadovezuju prelepi bostani tokom leta desno od ulaza, ili preslatke Viljamovke pri kraju reda sa leve strane tokom zime.
Kada je izgrađena, između dva svetska rata, roba se prodavala uglavnom na veliko. Prvo je bila kvantaška, a posle Drugog svetskog rata postaje šarena pijaca. Postavljena je na ledini tokom zime i bila je sva u blatu, a leti u prašini. Radovima iz 1930, nivelisan je teren, uvedena kanalizacija, te je kasnije pijaca i popločana.
Njenu istoriju čini i stara kafana Šaran u kojoj su trgovci proslavljali neočekivane pazare. Starinske kafanice u nekom novom ruhu i danas se nalaze u okruženju Bajlonija i u njima svakodnevno možete videti komšije koji se trijumfalno u povratku s pijace, s kesama punim zeleniša, upućuju na šolju kafe, piva ili rakije. Čitav jedan ekosistem ljudskosti generiše ovaj muzej voća i povrća.
Često se na Bajloniju čuje i ulična muzika, tik uz prodavače cveća, gde vidite nasmejana ili uplakana lica. Neko kupuje cveće da bi obradovao, neko da bi se izvinio, a neko prosto želi dve predivne begonije na svom prozoru. Tik do cveća par legendarnih štandova sa starinama. U drugom redu bunde, u prvom za svakog ponešto, od alabaster pepeljara, do starih Moët & Chandon kibli za šampanjac, ogrlica i patiniranih mlinova za kafu.
Na Bajloniju je rođena i nova tradicija Beogradskih noćnih marketa koji se neretko pretvaraju u prave fešte. Tako su se mirisima iz mlečnog odeljka, sjeničkom siru, čvarcima, kajmaku pridružili i britki tonovi džina, rakija, raznoraznih organskih i neorganskih proizvoda iz kućne radinosti.
Sve ovo je za gradsku vlast samo jedan plac, koji treba da bude zamenjen sa jednom plitkom metro stanicom sa jednim mezaninom koji bi trebao da omogući prevoz do 3.260 ljudi na sat u vršnom času u oba smera. Zašto da to bude u pustoj Dunavskoj, kada možemo da srušimo i ovo malo jada što nam je ostalo? Pijaca bi faktički postala podstanar ovoj stanici na manje od 50% svoje prvobitne površine.
Ali, i mi se pitamo nešto. I ovako obeshrabreni, demotivisani, indisponirani. Ranjeni lav je najopasniji.
Dužni smo da iz poštovanja prema dragom Bajloniju, ali i sebi samima da njegovu tradiciju čuvamo. Toliko smo puta u skorije vreme bili poraženi i nemoćni da isključivo pobede mogu da nam daju smisao, da možda ipak postoji šansa za lepšu budućnost, za Beograd kakav je nekada bio, sa kojim smo se srećni budili i spokojni išli na spavanje. U kojem su ovakve najave mogle da budu samo ružan san, a ne realnost.Odbranimo Bajlonijevu pijacu.
Pavle Jakšić | Vitraž
Haj rispekt. 
