Ko god se danas baci makar i kamenom na Damask, morao bi znati da će taj kamen pasti na neku od najvećih hrišćanskih svetinja: na Bab Šarki (Istočnu gradsku kapiju), na primer, preko koje je apostol Pavle u tajnosti bežao pred vojnicima, ili na podzemnu crkvu Svetog Ananija u kojoj se sastajao sa kriptohrišćanima, gde su obavljane tajne službe i koja je u krugu od hiljadu kilometara bila jedina hrišćanska bogomolja. Na zapadnoj strani, to što se na Damask baci moglo bi pasti na Omajada džamiju koja je, zapravo, stara vizantijska bazilika na kojoj, u visini pod svodovima, još stoje raskošni zlatni mozaici. Hrišćanska zajednica u Damasku prodala je svoju veliku crkvu muslimanima za velike novce, a oni su – kad su dodavali minareta – od četiri kanonska, jedno ostavili za Isu Pejgambera (Isusa Hrista): kad dođe vreme drugog dolaska, da ima kuda da se spusti. Sa tog minareta nijednom nikad nije zapevao mujezin.
Ako bi gađali i uspeli da pogode centar starog grada, mahale koje od suka idu naviše, projektil bi verovatno pao u staru grčku agoru. Ona je, naravno, zatrpana bezbrojnim slojevima zemlje koja se taložila dve-tri hiljade godina preko grčke kolonijalne varoši, i na njoj su, u poslednjem građevinskom zamahu, podignute kuće sa vrtovima, i one već jako stare. U suku bi mogli pogoditi neki od hanova i karavan-saraja sa vratima u tri veličine: jako malim, za ljude, da uđu takoreći na kolenima, prvo glavom i vratom, pa posle ostalo (u tom položaju niko ne može biti efikasan napadač); skoro normalnim (za robu) i jako velikim (za kamile). Te saraje, u damaštanskom suku, kao spomenike od izuzetnog značaja, zaštitio je UNESKO.
Izvan Damaska, u krugu od 100-200 kilometara, stoji Malula sa crkvom i svetilištem Svete Tekle, pravoslavni verski kompleks sa živom lekovitom vodom i ikonama od kojih je neke naslikao sam Sv. Luka. One su crne od čađi koja pada na njih sa sveća, neprekidno paljenih više od 1800 godina. Na istoj razdaljini, ali idući na drugu stranu, stoji Sajdnaja, manastirska crkva ne sećam se više koje dedikacije, u kojoj se liturgija još uvek čita na Isusovom jeziku – aramejskom.
Razbacani okolo u istom krugu stoje još Palmira, rimski grad veći od onog što je od antike ostalo sačuvano u samom Rimu, Bosra sa rimskim pozorištem od crnog kamena, Kanavat (sa kanalima za prikupljanje vode još uvek u funkciji) i Martuma, crkva Sv. Tome na vrhu pustinjske planine, sagrađena od ostataka mnogih antičkih građevina i sekularne i sakralne namene. Tu u blizini, bukvalno u pustinji, 1998. bila je u izgradnji palata sirijskog patrijarha. Ne mnogo daleko od ruševina Nestorove crkve, u koju je jedne večeri ušao jedan umorni i anonimni gonič kamila, a sledećeg jutra iz nje izašao prorok Muhamed.
A ovo nije zapravo ni zrnce peska u moru ako se uporedi sa svime što Sirija u sebi čuva. Ciljevi zbog kojih je rat u nju uvezen – u to sam potpuno ubeđena jer 1998. nije bilo nijednog nezaposlenog u Siriji, a devojčica od 15 godina mogla je u ponoć proći ceo Damask sa sto hiljada dolara u najlon kesi i da joj se ništa ne dogodi – ti ciljevi, dakle, nisu smišljeni da zadovolje potrebe dugog daha. Dokopati se sirijske nafte, ugroziti Rusiju, nahuškati Turke na Ruse (kao da bi bilo prvi put!) – sve je to malo više nego ništa u poređenju sa ozbiljnom starošću i dugovečnošću svetske kulturne baštine na sirijskom tlu. Lakoća sa kojom se ona može uništiti samerljiva je samo ogromnom protoku vremena koje je bilo potrebno da se ona stvori. Današnji varvari, isto kao i nekadašnji – a sva je prilika i kao budući, naročito vole da na tuđem terenu uništavaju ono što na svom nemaju.
