Bolećivost i dobrota

Primetila sam da bolećiv čovek ne mora da bude i moralan i empatičnan.

Šta kažu vaša iskustva?

Da li je mekoća srca u stvari slabost karaktera?
Onda bih morala da kažem da Buda i Isus nisu bili moralni i empatični.

Ti zapravo govoriš o ranjivosti? Preosetljivosti..

Empatija je pogrešna ako ja osećam isto što i ti. Recimo, dođe dete
iz škole. Dobilo je keca i plače, suza suzu stiže. Pa ti empatična
počneš da plačeš zajedno sa njim. Detetu bi bilo samo još gore.
Ne samo da je doilo keca, nego je i mamu rasplakalo.
Empatija je kada ga razumeš, jer si nekada i ti bila tužna zbog
nekog neuspeha. Znaš kako mu je i znaš kako da reaguješ na
njegovu emociju.
 
Ne. Bolećivost je popustljivost usled mekoće srca, nespremnosti da se suoči sa lošim postupcima onih koje bolećiv čovek voli, traženje izgovora i opravdanja za njih zato što izbegava da vidi realnu sliku. Ovo se najviše sreće kod majki.

Takve osobe su često krhke i osetljive. I mi ih percipiramo kao dobre.

Moje pitanje je da li su zato i moralne jer ne može se služiti i Bogu i Mamonu.
 
Ne. Bolećivost je popustljivost usled mekoće srca, nespremnosti da se suoči sa lošim postupcima onih koje bolećiv čovek voli, traženje izgovora i opravdanja za njih zato što izbegava da vidi realnu sliku. Ovo se najviše sreće kod majki.

Takve osobe su često krhke i osetljive. I mi ih percipiramo kao dobre.

Moje pitanje je da li su zato i moralne jer ne može se služiti i Bogu i Mamonu.
Sad sam se setila neke Brankice sa kojom sam se posvađala u srednjoj
školi. Ta je nosila šesnaest olovaka i lenjira u školu, za slučaj da neko
zaboravi da ponese pribor. Jednom, dođe drugarica koja se nalazila
sa njom na stanici i kaže ''Jao, uplašila sam se da ću da zakasnim i
nisam Brankicu sačekala. Sad mi dođe da se vratim. Ona će mene
čekati i zakasniće sigurno.'' I svi nešto kao ''njaoo, jadna Brankica,
kako si mogla, sad će ceo dan da te čeka, bla, bla..'' Ja kažem,
Brankica jeste dobra, al nije debil. Neće zakasniti.
I dolazi Brankica, zakasnila nije, al je čula šta sam ja rekla i došla
je da mi kaže nešto tipa ''šta ti hoćeš da kažeš, da ja nisam dobra''
Ne, nisam to rekla. Jel vidiš da nisi zakasnila? I ona se naduri
okrene i više sa mnom nikad nije progovorila. :lol:
Nije uspela da ispadne dovoljno dobra. Sve sam joj pokvarila time što
sam skrenula pažnju na to da nije zakasnila.

Ne znam šta je to. Dobrota nije. Jeste želja da nas ljudi tako dožive.
Kupovina prijateljstva, ljubavi. Posebno te ''dobre'' majke pored kojih
očevi ispadaju đavoli...:roll:
 
Aha, znači naljutila se zato što si rekla da nije debil i time osporila njenu prostodušnost. :D
Ha, ha, dobra je. Ta ipak malko nije baš bistra. :D
I dan danas odgonetam gde sam pogrešila.

Uglavnom, kao majka se jesam srela sa tim problemom, da se plašim
da zauzmem suprotan stav, da ne bih izgubila njihovu ljubav. I borila
sam se sa tim. A njihov otac je imao ''urođeno'' to da majku brani od
dece pa nekad dok ja strpljivo objašnjavam on vikne ''Jel čujete vi
šta vam majka govori?'', a ja se onda okrenem prema njemu pa ga
ošinem pogledom da mu tri dana nije dobro.. :lol:
Samo sam kroz njih iskusila bolećivost. Inače ne bih ni znala šta je
to.
 
Primetila sam da bolećiv čovek ne mora da bude i moralan i empatičnan.

Šta kažu vaša iskustva?

Da li je mekoća srca u stvari slabost karaktera?
Dešava se potpuno suprotan efekat u tim slučajevima IMO. Takav čovek postaje ko vampir spreman da usisa živote drugih.

Mekoća srca po meni nije slabost karaktera već priroda karaktera.
Neki ljudi nisu surovi i prirodno su okrenuti ka boljim stvarima i životnim radostima.
Sad možeš ga nazvati i slabošću što se mene tiče, nije problem, ali ja to ne gledam tako.
 

Back
Top