Бокељско лето

Ja proslavljam ono što je glavno tvoju prisutnost
Ništa nije prošlo život donosi novo lišće
Najmlađi potoci ističu iz sveže trave

I pošto mi volimo toplotu toplo je
Voće se koristi suncem boje sagorevaju
A zatim jesen se vatreno udvara devičanskoj zimi

Čovek ne sazreva on stari a njegova deca
Imaju vremena da ostare pre nego što on umre
I decu svoje dece on zasmejava

A ti prva i poslednja nisi ostarila
I da bi ozarila moju ljubav i moj život
Ti ćeš sačuvati tvoje srce lepe nage žene

Pol Elijar: GODIŠNJICA
 
ISKUŠAVANJE REALNOG

Nikada se nisam naljutio na jabuke
što su jabuke, na lišće što je lišće,
na senku što senka je, na ptica što su ptice.
A jabuke, a lišće,a senke, a ptice
najednom se na mene naljutiše.
I evo me na sudu lišća,
na sudu senki, jabuka, ptica,
na sudu okruglom, sudu vazdušnom,
sudu tankom, sudu hladovitom.
Evo me osuđenog zbog neznanja,
zbog dosade, zbog nemira,
zbog nepomičnosti.
Mudrosti ispisane na jeziku jezgra.
Nalog za hapšenje, parafiran
ptičijom iznutricom,
osvežavajuća siva pokajanja, iskazana meni.
Stojim glave otkrivane,
nastojeći da odgonetnem ono što zasjužujem
zbog neznanja...
a ne mogu, ne mogu da odgonetnem
ništa,
i to stanje duha, ono samo,
ljuti se na mene
i osuđuje me, neodgonetljivo,
na napregnutost
značenja u njima samim
sve dok ne dobiju oblik jabuke,lišća,
senki,
ptica.

Nikita Stanesku
 
Pogledaj kako su raznovrstne ptice koje naseljavaju ovu
planinu ukrašenu visokim grebenima! Među njima su
Jedne nalik na srebrne kitice, druge – na krv...Pogledaj
to drveće polomljeno borbom slonova, pogledaj kako ono
lije svoje smolaste suze! Sa svih strana zrikavci pevaju
svoje elegije. Čuj tu ptičicu koja iz ljubavi prema
svojim golužavcima cvrkuće: sine – sine, sine – sine!
kao što je nekad govorila slatkim i žalostivim glasom
moja majka...Eno lijane koja se povila pod teretom
svojih cvetova; ona traži oslonac u cvetnom drvetu kao
ti, kraljice, kad se umorna pribijaš uza me svom težinom
svoga tela.

4466614454_b459602b80_z.jpg


Ramajane-prevod Vojislav Djuric
 
Poslednja izmena:
TIJELO ŽENE


Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

Zvonimir Golob
 
Izmedju dva dana - Branko Miljkovic

Prosla je pored kuce
gde se pali svetlo pije mleko i spava
i ostavila na trotoaru svoje stope
kao klavirske dirke
od tada nosim na usnama
poljubac veliki ko njeno celo
i smisljam rec
koja ce je pronaci i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkose svim podacima
o meni
a ipak stariji sam od jutra i od sutra
i nisam zaboravio nista sto je bilo pre
moga
rodjenja
i secam se svega sto je bolo posle moje
smrti
i nisam kriv nizasta sto se desilo juce

IV

voleo sam je
i sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo sto je ona postojala i juce.
three3.jpg
 
PITANJE

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

Angel Kalinovik
 
NIČIJA-Jelena Marković

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
123356477263673366_LLI5n6Kf_f.jpg
 
BESKONAČNI SAN

Uspinjem se tvojim tijelom i ti ne dvojiš,
među grudima gdje me pogledom smještaš,
otkrivaš razlog svih mojih uzdaha i čežnji.
U zvjezdanom obrisu tvoje kose zastajem,
a ti vrelinom usana smiruješ moje molitve,
premještaš otkucaje u bedra i sazrijevaš.
Plamtim silinom dok se oko struka izvijaš.
Među nogama pratim sve tvoje pokrete
i kao mjesečina razvlačim prstima dodire.
Vlažnom dolinom rajskih mirisa prilazim
i savijen u želju tiho promatram usjeke,
kojima se plodovi nižu u probirljive strasti.
Ljubim po trbuhu odsjaj zvjezdanih noći
i jezikom klizim prozirnim kapima požude,
pa me u zanosu dočekuješ, opijaš i sladiš.
Nježnim milovanjima zatvaraš moje pore,
u beskrajnu dubinu blaženstva me uvlačiš
i oko sebe tople privijaš, osjećaš i čuvaš.
Preko vrhova tvoga tijela gledaš kako stižem
i kako se dolinom puti nezaustavljivo širim,
pružaš ruke i u njima moj osmjeh odmaraš.
Ljubavnice, kad me tako mekom kožom maziš,
a bezbrojnim uzdisajima dojiš i stalno primaš,
tad u beskonačnom snu moje tijelo držiš.

Žal Kop
 
Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.


Školjka je žena - Mika
127508233170603492_yaQw4o6V_f.jpg
 
KOMADIĆ SUNCA

Komadić sunca u bočici nosim ti,
nek se u tvojim očima rasvijetli.
Šareno dugino stakalce sam ti dao,
ako ti možda pogled nečiji učini nažao.
Komadić svjetla u bočici mirisni,
atom sunčanog jutra dražesni.
Kad ostaneš sama i noć se spusti,
ti malo njega iz bočice pusti.
Zrake će zaigrati posred stijene,
crtati kvadrate, bacati zlatno prstenje.
Komadić sunca u bočici zarobljeni
s tajnama o svakoj alkemijskoj mjeni.
Prašak da uzmeš kad želiš na spavanje poći
i ja ću ti noću opet u san doći.
Komadić svjetla ukradoh nebeskom svodu
tom za tvoje grudi, kao za broš s topazom.
Oboma nama da jasno svijetliti stane
kad više ni sunce nad zemljom ne grane.

Štefan Žary
 
33565959693416148_ujALlmrE_f.jpg

Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.

На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
К'о јулски дан су твоја бедра.

Корак ти је музика тија
К'о роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.

И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.

Анђелко Заблаћански
 
MAĐIJA

Opevati tvoju prirodu bi bilo
isto što i dugi raščiniti boje,
al' baš zato kušam - pa ma šta se zbilo,
da ukradem urok iz mađije tvoje.
Isto što i dugi raščiniti boje,
tako ću kroza te ja nedriti reči
da ukradem urok iz mađije tvoje:
da postaneš čista - melem što sve leči.
Tako ću kroza te ja nedriti reči,
iako daleko od mene ćeš biti,
da postaneš čista - melem što sve leči,`
dok se borim za te na pretankoj niti.
Iako daleko od mene ćeš biti,
tvoj osmeh i oči - k'o kesteni vrući,
dok se borim za te na pretankoj niti,
meni tek u rimu zauvek će ući.

Nenad Grujičić
 
Očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu našem prenoćilo

Pahuljica si snežna
tišinu oko mene
što raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
što mi zapali

Oluja si letnja
krila što mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce što mi padne
duboko

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi

Koraci tvoji sa pločnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca

Prisutna si
u žiži moje samoće
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostireš
na grudima svojim

Golubove okupljaš
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
na moje usne čekaš

Daleko u nama - Vasko Popa

147915168980930282_HY3QvZa0_f.jpg
 
POSLIJE TOLIKO GODINA

Kad pored mene prolaziš, u oku mi se prozor otvori,
napnu me strasti i nezadrživo, tijelom protutnje.
Poslije toliko godina, proljeće u meni naraste,
sjene nestanu i poput oluje, muškarac iz mene progovori,
tad Ti napokon, iz tijesnog mraka i podmukle šutnje,
spokojno mogu prići i povesti u horizonte plavičaste.
Tamo, pod oblacima tišine, da nas ljubav ne bi mimoišla,
prostrijet pored srebrnog mora i s mirisima okupati .
Milovati, dok Ti još slaba krila za toplinom visine žude,
primiti za ruke i kad, u odsjaje kasnih večeri budeš ušla,
primaknuti sebi, zagrliti, a svoje tijelo i svoj život predati .
Osjetiti ćeš tog trenutka, kako nam se, prostor i vrijeme nude.
Moja ljubav i odjeci njeni, parkovi, polja i ravnica čista,
zgusnute želje, tokovi rijeka i šume razgrananih krošnji,
obale Tvoje s krikom galeba, u tragovima Alpa i njihovih voda,
sve ce se to, poput poteza sudbine i njenog maestralnog kista,
predati zauvijek nama, u prvoj od vječnih jutarnjih košnji,
kad se budemo izvijali u zanosu slasti, ispod modrog svoda

Žal Kop
 
Ljubav

Dante; Paradiso XXXIII, 145

Dali su ti svetlost i ruke i seme,
U svetu vetra progledao lik je tvoj.
Ovde do smrti može da spase Vreme,
I Ljubav, sluga njegov, a otac tvoj i moj.
Na polja Ljubavi nek dani nam odjezde;
Znaj da od Smrti spaseš, sve što podariš njoj.
I ptice i radosti u nama što se gnezde,
Kome nas samo zovu i šta bi samo htele?
Ljubav, koja kreće sunce i druge zvezde,
L’Amor che muove il Sole e l’altre atelle.
kiss.jpg
 
BLISTAVE KAPI

Uzalud će mi trave bajati
i suncokreti, na koje ličim
Sve kada zadje, ti ces stajati
u krugu što se ne briše ničim.
Ko god mi svrati na konak, sniće
sunce, u ptičje perje skriveno
I tvoje venčano odelo biće
mojim mislima prošiveno.
Kad stresem sa se blistave kapi
uskršnjeg vina tvojih godina
zemlja će predamnom da razjapi
bezube čeljusti pukotina.
I zalud će mi trave bajati
i suncokreti na koje ličim
Svi kada zadju, ti ćes stajati
u krugu, što se ne briše ničim.

Dobrica Erić
 
I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.
Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti.

Vredi li se upustati...- Mika Antic
387052054_110.jpg
 
KAD BIH SE VRATIO

Kad bih se vratio
zvijezde nebeske bi progledale
u mom srcu zatreperile latice usnulih cvjetova
pčele mojih očiju sisale bi med tvoje ljepote
porodile bi se laste u gnjezdima
i ta mladunčad manje bi čeznula za majkom
od mene, koja kao breza umirem za vjetrom kojeg volim.
To si ti.
Kad bi se vratio, dani bi počeli hodati,
a noći bi propričale
i sve bi me sjene pratile kao dobri anđeli.
Da se vratiš pa da nestanem sa ovog svijeta,
kao ostrvo, koga je more otkrilo i sebi uzelo,
nevidljivo i tajno, kao što ga je stvorilo.
Tajna je tvoj povratak kapetane.
Ja sam usamljeni pusti brod
koga vjetrovi obilaze i u daljini nestaju,
bez Tebe.

Damir Ždralić
 
Nemoj umeti da voliš - Ratko Petrović




negde između onoga
što bi trebalo da bude
i naših grešaka,
leži ta priča
koju zovemo – sudbina

verovatno će
skoro svako od nas
umeti da uz čašu vina
ispriča neku tugaljivu
priču

i po ramenima ćemo odmah
nekako otežati
nakupljeni, natopljeni i mokri
od te magle,
koja se uvuče u naš džemper,
dok sedimo preko,
s druge strane,
i slušamo priču

i pripovedača koji se lomi

priču
od koje nam se stave violine u uši
i upadnu trunci
u oči…
ljubav,
kad stegneš ode,
kad pustiš – ode

ali da ti šapnem!

ako znaš
šta treba da radiš u ljubavi
ti onda i ne znaš
da voliš…

tek kad nemaš pojma
ja ti potpuno verujem

woman-body_main.jpg
 
OTISCI NA STAKLU

Na stolu je ostalo izgužvano pismo napisano tebi,

i ključevi ulaznih vrata.

Mačka je davno prestala da dolazi.

Ulazak svetla sa prozora je stvorio neme senke riba

koje kao da se pokreću u praznom akvarijumu.

Akvarijum je prazan,

i pumpa ne radi,

više ne izbacuje u vodu kiseonik.

Akvarijumske ribice,

čistači stakla,

bi imali posla da pokupe moje otiske.

Prašina ulazi u svaku poru moje kože,

prašina koja lebdi,

prašina koju udišem kao srebrni prah rasut na svetlu.

U uglu je ostao raštimovani klavir.

Moj pritisak na dirku,

se pretvorio u odjek

polovičnog tona.

Mahovina koja se uhvatila po mojim sećanjima,

nije pokazala na kojoj strani sveta si ti

pa se okrećem u praznom stanu kao limeni petao na krovu.

Radomir Todorović
 
Bila je mjesečina, snijeg i mi
išli smo tihi i nesretni.

Monogram naših snova blistao je nama,
ko blistav svjetionik. Vjetar. Tama.
Ja sam bio sam i ti si bila sama.
Bili smo straža na mrtvačkoj straži,
na pogrebu jedne tihe laži.

I tako smo stigli na kraj drvoreda.
Tvoj parfem od gnjilih, uvelih rezeda...
Rosa u staklu staklenog pogleda,
Adieu, ma chere, jer tako živjeti se ne da.

Miroslav Krleža

61291244899083870_4FQJVbdO_f.jpg
 
CRVENI SUTON

Suton je danas crveni akvarel
po kome lahor igra,
modar i žut i bijel,
i jato boja pijuče i leti
po božjoj paleti.
U tišini djetinji zvoni glas
o sutonu što gine u radostan čas:
Na brdu su kr’jesovi planuli,
oblaci tiho lete,
zvuci su večernji kanuli
i svijetla večernja svijete.
Suton je danas crveni akvarel
po kome lahor igra,
modar i žut i bijel.

Miroslav Krleža
 
Fernando Pessoa - Lidiji

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna paganko s cvijećem u krilu.
235594624227740346_SFnBNPGN_f.jpg
 
ZNAŠ GDJE ĆEŠ ME NAĆI

Ako me ikad potražiš,
znaš gdje ćeš me naći.
Naše jezero još uvijek te čeka
i čezne za tvojim prštavim smijehom
i kamenčićima
koje si samo ti znala
onako nehajno bacati u njega.
Voda je još bistra i zelena,
još je u njoj odraz tvojih očiju.
Kad viknem tvoje ime,
ptice umuknu i jeka mi vrati glas.
Ma što znače te duge godine?!
Ja sam još tvoj
i bit ću,
čija god da si sad.
Ako me ikad potražiš
u svojim snovima,
znaš gdje ćeš me naći.

Ivica Smolec
 
ZAMORENA PESMA - Branko Miljkovic

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.
artworks-000025602733-dqcjs8-crop.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top