Кад је Бранко Миљковић био ученик VII-2 разреда Више мешовите гимназије у Нишу био је већ познат на нишком корзоу и тада је почео да се понаша као боем. Ево неких стихова из тог периода.
У сред Ниша, шанк до шанка
Мајка тражи сина Бранка
Нашла га је испод стола
Пијанога као вола
Срушила се, крај њег клекла
И овако сину рекла:
Јаој, Бранко, бруко моја,
Худа ли је судба твоја!
Под утицајем француских песника, које је читао у оригиналу, нарочито оних који су писали еротску поезију, Бранко је, одговарајући на провокације у вези његовог огромног носа, знао да буде ироничан.
Широм лепе домовине наше,
шећу цуре чим се замонаше.
За њима марширају качкетари,
носећи капе на кари.
Међутим, боемштина, иронисање и сличне догодовштине, ни мало није сметало великом песнику, већ напротив, што потврђује поема "Ариљски анђео" из које издавајам.
Све је нестварно док траје и дише
Стваран је цвет чија одсутност мирише
И цвета, а цвета већ одавно нема:
Беспућем до наде песму ми припрема
Кад издан још волим ону која спава
Успомено златни праже заборава!