Bogumili

  • Začetnik teme Začetnik teme Jacob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
analiticar:
Pogrešno, ne radi se o arheolozima, nego o istoričarima, teolozima i istoričarima religije...;)
Kliknite za proširenje...

generalizovao sam stvari,sad cu bas da pisem tacno zanimanje svakog :mrgreen: :per:

Bave se arheologijom,bez obzira na primarno zanimanje - neka od najpoznatijih otkrica su otkrili arheolozi amateri.

bar nauci terminologiju
 
Poslednja izmena:
Bosanski hrišćani nisu pokopavali mrtve na crkvenim grobljima već na njihovom imanju, planini, livadi, šumi, voćnjaku.[ Stećci, kameni nadgrobni spomenici koji se nalaze svuda po Bosni, razasuti pojedinačno ili u malim grupama, smatraju se najvažnijim materijalnim ostacima bosanskih hrišćana.

„A ovdje, na ovim planinskim visovima, traje kult ljepote, koja nije htjela da ima nikakve veze sa bilo čime, što je moglo da vrijedi kao import iz zapadnjačkih ili vizantijskih sfera duha.“

– Miroslav Krleža

Do sada je pronađeno preko 60.000 stećaka na teritoriji Bosne i Hercegovine, zapadne Srbije, južne Hrvatske i Crne Gore. Na mnogim stećcima, pokojnik ističe da leži na svojoj zemlji „na svojini, na plemenitoj“, što ukazuje da su sahranjivani na svojim imanjima. Ipak, iako neki stećci nesumnjivo svedoče o pripadnosti pokojnika „pravoj veri bosanskoj“, postoje i oni pod kojima su pokopani pripadnici pravoslavne i katoličke crkve.
 
analiticar:
Ma, nemoraš, samo znaj, ta mi je tema omiljena..imam 15-ak knjiga o tome..Sada su u Bosni, ali doneću ih....;)
Kliknite za proširenje...

Meni je komplet istorija omiljena tema,nema sta nisam procitao.

Mozes u svemu da kazes da nemam pojma al o Istoriji ne mozes.

A ako ti je vec omiljena tema onda moras da znas da svaki arheolog ima svoj stav,kao sto ima vise hriscanskih crkava :mrgreen:
 
Jacob:
Meni je komplet istorija omiljena tema,nema sta nisam procitao.

Mozes u svemu da kazes da nemam pojma al o Istoriji ne mozes.

A ako ti je vec omiljena tema onda moras da znas da svaki arheolog ima svoj stav,kao sto ima vise hriscanskih crkava :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

To nije arheolog, već istoričar...
Istoričar na osnovu dokaza koje sakupi arheolog, ali i na osnovu pisanih dokumenata sklapa priču i iznosi stav..
Vidim da brkaš ove pojmove...
 
Stećci koji naglašavaju versku pripadnost su dosta retki u odnosu na ostale. Postoji ih svega nekolicina, među kojima i: „Sie leži Mihovio Grahovičić prave vire rimske, koi počteno hoćaše i Bogu se molaše i dobro knjigu znaše, daj mu Bog duši da bude spašen“ (Grahovčići kod Travnika). Ili: „A se leži dobri gost Mišljen prave vjere bosanske. Biljeg postavi kšči Korija i na mi i na moju milu kućnicu Badaču. Ti koji prolaziš projdi u miru i ne spominji si i ne gonetaj grijehe naše. Zalud ti je taj posao. Naši dani su izbrojani, naše noći potrošene, naši grijesi dim. Svojih koraka se plaši, oni će ti glave doći na putu kojim hodiš. I da znaš više vrijedi crv koji se sada kreće no sva dobra djela koja zajedno učinismo za života svojih i Badača i ja. Kam nam usječen je godne 1273. po Gospodu u Kocerini na plemenitoj zemlji, a pisa Dabiša“ (Banjevici, Bratunac). Dok oko „prave vire rimske“ nema spora, dotle se formulacija „prava vjera bosanska“ tumači dvojako, u smislu pripadnosti pravoslavlju ili pripadnosti nekadašnjoj crkvi bosanskoj, uglavnom u zavisnosti od nacionalne i verske pripadnosti tumača.
 
Stećci su uzrok mnogih neslaganja uglavnom među srpskim, hrvatskim i bošnjačkim naučnicima. Najveće rasprave se vode oko pitanja njihovog porekla, pripadnosti pokojnika koji su sahranjivani ispod stećaka, kao i značenja simboličkih poruka uklesanih na njima. Najviše podataka za istraživače daju natpisi, koji su prisutni na manjem broju stećaka, i koji govore o različitim društvenim staležima, kao i verskim pripadnostima pokojnika. Iz natpisa se izvode zaključci da pod stećcima počivaju vernici Bosanske crkve, Pravoslavne crkve i Katoličke crkve. Mnogi naučnici povezuju kulturu stećaka sa postojanjem Crkve bosanske u srednjem veku, a pojedini ih čak vide kao najmasovnije materijalne ostatke bogumila, koji su poput katara sa zapada, sahranjivali svoje mrtve u prirodi umesto na crkvenim grobljima. Dakako, postoje i oni koji im pripisuju sasvim drugačije poreklo i njihovo postojanje ni u kom pogledu ne vezuju za delovanje crkve bosanske.


„Komparativnim proučavanjem proširio se raspon pojedinih hipoteza, a jedna od najuvjerljivijih jeste, da se u tim sarkofazima odražavaju elementi one drevne praskulpture, koju su Slaveni donijeli sa sobom u svoju novu balkansku postojbinu i koja ih po svojim stilskim elementima povezuje sa skulpturom Baltika i Kavkaza i skitsko-sarmatskim motivima u jednu cjelinu. Svi ti nadgrobni spomenici su monoliti, često grubi, tako da već svojom surovošću djeluju monumentalno kao ploče kojima je zadatak da traju stoljećima, simbolikom svoje prkosne grubosti, koja ne priznaje nikakva stila osim svog vlastitog.“
(Miroslav Krleža)
 
Splitski letopisac Kuten (A. Cutheis) napisao je sredinom 15. veka djelo "Historia de gestis civium spalatinorum",i u njemu,izmedju ostalog,pise da su nakon velikog pozara Bosanskih suma 1366 godine u popaljenim sumskim krajevima "podignuta mnoga sela,u kojima stanuju Bosanski patareni,koji se zovu maniheji , i ti tvrde,da je Bog spalio i sazgao ona brda na njihovu korist,jer Bog ljubi njihovu vjeru..."

-19.decembra 1403 godine Dubrovcani pisu Ugarskom Kralju Sigismundu o velikim troskovima koje su imali "obracajuci patarene od Bosanske vere na hriscanstvo".Ovde Dubrovcani,kao prvi susedi Bosni,dakle vrlo dobro upuceni u verske prilike u Bosni,jasno kazu da pripadnici Bosanske Crkve nisu bili hriscani.

Konstantin Filozof u svome delu "Zitije despota Stefana Lazarevica",nastalom izmedju 1431. i 1432. godine,spominje da su stanovnici Bosanskog grada Srebrenice "svi jeresi bogumilske".
 
Poslednja izmena:
Pedeset zabluda manihejskih u Bosni je naziv dokumenta koji je 1461. godine sastavio kardinal Huan de Torkemada, inkvizitor, stric zloglasnog španskog velikog inkvizitora Tomasa de Torkemade.

Te godine dovedena su u okovima u Rim tri bosanska velikaša ("tri prvaka jeresi moćna na kraljevu dvoru"), i to: Đuro Kačinić, Stojšan Tvrtković i Radmil Voćinić. Oni su naterani da se pred papom svečano odreknu svojih "manihejskih zabluda". Saslušao ih je sam Torkemada, pa je na temelju toga sastavio abjuraciju s popisom "pedeset zabluda manihejskih u Bosni". Ovaj dokument je protiv bosanskih hrišćana korišćen kao optužni materijal, a "zablude" su shvaćene kao gresi protiv katoličkih dogmi.

Uglavnom se smatra da gledišta bosanskih hrišćana (bogumila), koji se ovde optužuju za jeres manihejizma, nisu verodostojno iznesena. Ali, u nedostatku drugih izvora, ovaj dokument se može kritički koristiti za sagledavanje bogumilskog učenja. Inkvizicija tako optužuje bosanske hrišćane da veruju u postojenje dva Boga, da ne priznaju Stari zavet i proroke, da su oni jedini pravi naslednici apostola, da nazivaju Rimsku crkvu crkvom idola, itd.
 
U ovom kontekstu vise je nego vredno spomenuti i Jakova Markijskog (1432-1439),Bosanskog franjevackog staresinu,koji boraveci u Bosni,dakle znajuci vrlo dobro prilike u zemlji,a posebno one verske,pise knjigu pod naslovom "Rasprava protiv maniheja u Bosni",gdje navodi i to da se oni krste knjigom,a ne vodom,na identican nacin kao i zapadni katari,a radi se dakle o duhovnom,dualistickom manihejskom krstenju,a ne hriscanskom.

Znacaj Bosanske Crkve je bio veoma veliki i na internacionalnom planu,posebno u Francuskoj i Italiji,gdje se vrhovnoi staresina Bosanske Crkve cak smatrao za vrhovnog duhovnog vodju ,i priznaju ga za svog PAPU,a motiv za to se objasnjava cinjenicom da posto je Bosna bila najbliza izvoru bogumilstva (Bugarskoj),da su pripadnici Bosanske Crkve samim time i najupuceniji u pitanja vere.

Djed Bosanske Crkve jednom cak i boravi u Francuskoj medju albigenzima gdje zaredjuje njihove crkvene staresine i daje savete o pitanjima vere,a iz Italije takodje jos oko 1180 godine dolaze katari u Bosnu da budu dublje pouceni u katarskoj nauci i redjeni za katarske biskupe" itd. Katari su bili dualisti/manihejci,a ako priznaju autoritet Djeda Bosanske Crkve,onda je tesko poverovati da Crkva Bosanska nije bila dualisticka/manihejska,dakle i bogumilska u univerzalnom smislu,a njena evidentna zasebnost u odnosu na "rano manihejstvo" ne znaci nista osim da je Bosanska Crkva u stvari bila zasebna po mnogim pitanjima u odnosu na to rano,prvobitno bogumilstvo.
 
Poslednja izmena:
Jacob:
Jel ces skoro da pocnes i gramaticke greske da mi trazis? :per:

kazi nesto na temu,ako shvatas sta je tema.

I kako je to pljuvanje ako se zna da je Nemanja spaljivao jeretike?
Kliknite za proširenje...


Наведи ДОКАЗЕ и прекини више да цитираш "теорије" ! Заиста си тежак смарач...
 
eremita:
Наведи ДОКАЗЕ и прекини више да цитираш "теорије" ! Заиста си тежак смарач...
Kliknite za proširenje...

„...jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupi, razda prokaženim i ubogim... Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu , što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.“
(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)

Dovoljan dokaz? :cool:


Ajde mi sad reci da Stefan Prvovencani laze :cool:
 
Poslednja izmena:
Срби и богумилска јерес

Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона).
Период његове владавине (од 1168. до 1196.) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији.
Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што "усправним клечањем" осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.

Богумилска "догматика" била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасве уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало "аутореализацијом").
Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у загради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да "оригинално" руши Цркву, него се из векове у векова понавља):

1. Хуле предања и устав светих Отаца (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе "само" Библије, одбацујући Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);

2. Не поштују часни Крст (познати став јеховиста: "Зар да поштујемо средство којим је "Христ" разапет?", при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);

3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);

4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);

5. Бог није створио небо и земљу;

6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Прићешће није стварно; то је пука "комеморација" везана за Тајну Вечеру);

7. Презиру Свете Тајне цркве, Литургију, молитве, и томе слично;

8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао "ђаво");

9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о "злом Богу" Старог Завета присутно је код кроулијевих сатаниста);

10. Не поштују и Светог Јована Крститеља, и називају га "антихристом" (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који сомволизује Светог Јована);

11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову "Маријом" и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала "још деце" с Јосифом);

12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;

13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају "нужинм злом", а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино);

14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, "не знају" шта чине);

15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је "Исус из Назарета" био обичан човек који је имао тзв. "христосвест", а ту "свест" окултним техникама може задобити сваки човек);

16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);

17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).

Многе подробности богумилског учења износи "Новоканон", који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично хиндуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења са Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати сексуални "односи"); с друге стране, презирали су брак, а неки су се у кастрирали, да би били "чисти".

Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док "ђаво не изађе из човека". (Ово је слично секташком "испирању мозга", заснованом на потреби за "апсолутном чистотом и духовношћу" и искључивањем из радних процеса шире друштевене заједнице ради обитавања у секти.) сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани "блажени и савршени" ("бакте", рекли би кришнаисти; "оперативни тетани" – рекли би сајентолози.) њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, "савршени", имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)

Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаквог разбора, "ослобађали греха" само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се са своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.

Код богумила је постојао концепт "небеске обмане", присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да "савршенима" никакав грех не може наудити. (Зато су "савршенима" допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине "бестрасно".) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву "небеске обмане" вешто прикривали.

Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало "комунистичких и анархистичких примеса" управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.

Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам противник празноверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.
 
Многи "хуманистички интелектуалци", Немању оптужују због "суровости" у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за "инквизиторски дух", чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање суштине богумилске секте, која је била све само не "пацифистички" орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, "Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он "недемократски" односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере".

Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању "савршенства" може чинити зло јер се не чини из "страсти", да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло "демонско" рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: "Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветлиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње" (Свети Сава, "Студенички типик"). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је он био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.
 
Leo Magnus:
Он је једини који спамује, сам своју тему, фасцинатан примерак...

:think::think:
Kliknite za proširenje...

I ti oces dokaz?
10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.
Kliknite za proširenje...
Dusanov Zakonik

Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.

Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.

Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime.

I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin.
Kliknite za proširenje...

(Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“)
 
Leo Magnus:
17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).
Kliknite za proširenje...

Spamujes :thumbdown:

Sve sam ovo vec ja napisao na prvoj strani.

Ali ovo je bilo presudno - odbacivanje vlastele,zato ih je Nemanja i progonio,zbog ocuvanja svoje vlasti
 
Ova tema mozda vise pripada misterijama nego religiji iz razloga sto se vrlo malo zna o njima. Licno prvi put sam cuo za njih davno ali mislio sam da su bila neka sekta koja je isvodila rituale. Sada posle proucavanja vidim, doduse na prvi pogled, da su stradali nesto nalik na prve Hriscane i bili progonjeni kao apostoli pa i sam Isus. Bili su vegeterijanci, hranili su se vocem, povrcem i zitaricama. Zeleli su slobodu i prezirali nepotreban fizicki rad jer to znaci sticanje vise materijalnog a oni su smatrali to kao nepotrebnim.Zalagali su se za jednakost i bili su iskljucivo zemljoradnici. Nisu se bavaili trgovinom ni politikom jer kao sto znate trgovac da bi bio dobar on mora da laze a politicar jos vise. Moje misljenje je ako ne isto, onda bar vrlo slicno svemu ovome.

Posto su oni odbijali da urade bilo koju vrstu zla, bilo zivotinjama a i ljudima, tako su odbijali da idu u ratove. Moje pitanje je kako bi opstala srpska srednjovekovna drzava ako bi svi posli tim putem koji su oni propovedali? Da li su oni samo odbijali da odlaze u osvajacke ratove ili i one odbrambene kao sto je bio onaj protiv Osmanlija?

Sta tacno znaci naziv bogu-mili? Da li su oni zaista bili bogu mili pa su zato i stradali?
Napomenuo bih da se u novom zavetu spominju stradanja radi Hrista, ali zar stradanja od crkve koja kaze da je Hristova? Da li je carigradski patrijarh bio isto ono sto i rimski papa?

Bogumili su osudjivali stari zavet zbog dosta krvi i surovosti opisanih u njemu, proglasili su ga satanskim. Znaci na neki nacin oni su Isusa videli kao nesto odvojeno od jevreja i njihovog boga Jehove, kao nekog ko je uveo reformu u njihovu religiju u kojoj su se jaganjci zrtvovali radi spiranja grehova. Meni to nikako nije logicno, kako cec zrtvovanjem jaganjeta isprati svoju dusu, zar je tako neces jos vise uprljati?

Pored nekoliko odavno poznatih zitija Sv. Save Nemanjica, manjih i vecih, u prosloj deceniji je publikovano sasvim nepoznato i dugo skrivano »Zitije Savino od Bogumila Monaha«, apokrifno-bogumislki spis nastajao krajem 12. i pocetkom 13. vijeka a mozda i nesto kasnije, njegov prepis.
Srpski prevod sa staroslovenskog slucajno je 1986. pronasao poznati novinar NIN-a Dragan Jovanovic, priredio ga za stampu i objavio u Beogradu 1995. godine.
Priredjivac je u svome predgovoru, ukratko, saopstio vrlo zanimljivu pricu o sudbini i originala i prevoda, u ciju se vjerodostojnost, ukoliko se ne radi o kakvom knjizevnom triku, ne bi moglo posumnjati.
Priredjivac »Zitija«, gospodin Dragan Jovanovic je slucajno imao priliku da nakratko vidi original »Zitija Savinog« od Bogumila Monaha u Parizu 1986. godine kao i sto je nesto kasnije slucajno otkrio srpski prevod toga spisa, koji je uradio njegov, tada vec pokojni, djed Vojislav P. Petrovic, arhijerejski namjesnik belopalanacki.
Jovanovic je srednjovjekovni rukopis vidio u stanu ruskog emigranta Lava Remizova, profesora na Kolez de Frans. Ubrzo iza toga, na Uskrs (1986) taj Remizov je ubijen u Jerusalimu, nozem, u po bijela dana, ispred Crkve Isusovog groba. Iz ruku mu je tada oteta torba u kojoj je bilo »Zitije Savino«, koje je bio ponio na ekspertizu kod cuvenog strucnjaka za stare spise dr Adama Singera.
Nije proslo dugo, u julu iste godine nekoliko listova je gotovo istovremeno objavilo da se prodaje »Zitije Savino« od Bogumila Monaha. A na prodaju ga je nudio upravo taj dr Adam Singer.
Iako je htio da rukopis otkupi jugoslovenska vlada, Jovanovic je u tome zakasnio. Navodno, original rukopisa je prodat – i gubi mu se svaki trag.
Ali se radoznalom novinaru ipak posrecilo jer je slucajno, sasvim neocekivano pronasao u divljanskom manastiru Sv. Dimitrija, u podnozju Suve planine, blizu Bele Palanke, srpski prevod »Zitija Savinog od Bogumila Monaha«, koji je uradio njegov »deda« po majci Vojislav Popovic 1936. (a umro je 1964).
I priredjivacev djed je sasvim slucajno otkrio u manastiru, nakon neke poplave, ovo zitije bogumilsko, napisano na staroslovenskom i podosta osteceno. Providjenje ga je u snu upozorilo da ne bi smio da unisti to zitije bogumilsko, iako je jereticko, vec da ga prevede, sto j on i ucinio.
Pred Drugi svjetski rat iznenada se pojavio u manastiru Sergej Remizov, otac Lava Remizova, emigrant, ucen i uman Rus, ekspert za bogumilstvo. Ispostavilo se da je upravo zbog toga spisa i dosao u Belu Palanku. Po njemu, to je prepis iz 14. vijeka. Belopalanacki arh. namjesnik mu je dao “Zitije Savino” na citanje, ali se on ubrzo izgubio nekuda i nikad mu ga nije vratio. Sa njim je “Zitije divljansko” stiglo u Pariz. O tome je on ostavio i “pismo ispovesno”.
Vojislav P. Popovic, arh. namjesnik je, uoci rata, pokusao da svoj prevod objavi. Knjiga je bila odstampana i zabranjena, a tiraz unisten. Sacuvan je jedan primjerak.
Zeleci da poslije osam vjekova “Zitije Savino od Bogumila Monaha” stigne do citalaca, noseci teret odgovornosti, novinar Dragan Jovanovic, a prevodiocev unuk, odlucio je i uspio da objavi srpski prevod ovoga jedinstvenog Zitija.
Priredjivac je, izmedju ostalog, zelio da u delikatnom vremenu, u kome se spis pojavio, da svome narodu otvori oci i spremi ga za katarzu:
“Jer, dok se ne otvori prica o nemanjickim progonima bogumila u Srbiji u 12. veku nista se ne moze objasniti, niti shvatiti sta nam se to, do dan danas, desava na Balkanu. Od Nemanje do ovog tekuceg rata” i dodaje kako se jos niko ne usudjuje da otvori tu “bogumilsku temu”. Ne ulazeci u uzroke koji to ometaju, on sa sjetom konstatuje:
“To ce ostati jedna od najvecih balkanskih tajni”.
Ta mocna nemanjicka ruka jos uvijek drzi za gusu i Crnu Goru i cijeli balkanski prostor, i ne pusta.
Zasto je to tako najbolje svjedoci ovaj spis Bogumila monaha, Savina savremenika, pratioca, vjerskog protivnika a licnog prijatelja, sapatnika. Covjeka sudbine, istinskog sina svoga naroda, junaka svoga doba, teologa, hronicara i mislioca. Zato smo odlucili da u nekoliko nastavaka samo izvode iz ove izuzetne knjige. Iako se radi o odlicnom prevodu, vrijednom i po jezickim i stilskim dometima, za crnogorskog citaoca moze biti mali problem da ga savlada, posto je uradjen u lokalnoj niskoj varijanti srpskog jezika.
Medjutim, izuzetni realizam, objektivnost, dubina misli i ljepota kazivanja Bogumila Monaha otklonice i tu smetnju.
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top