Nemo_Z
Obećava
- Poruka
- 72
ŽITIJE SAVINO OD BOGUMILA MONAHA (IZVODI)
priredio i preveo sa staroslovenskog
V.P. Popović
arh. namesnik belopalanački
Štamparija »Sv. Car Konstantin«
Niš, 1939. godina
Deda je uoči rata 1939. godine, ipak, pokusao da štampa »Žitije Savino...« Među njegovim knjigama sam pronašao tri odštampana primerka »Žitija...« koje nije stiglo do knjižara. Na naslovnoj strani udaren je štambilj: »zabranjeno za štampu«
»Žitija Savino...« stampano je u niškoj štampariji »Sv, Car Konstantin«.
MOLBA BOGUMILA MONAHA
Oče, blagoslovi i pomiluj, da ove žitije sročim po pravdi kako jeste, očisti me, otče naš, da iz mene blagodatno očišćenog poteče reč čista kao telo Gospoda i da kazujem onako kako je bilo. A bilo je da Nemanja silnik i krvnik rodu svom i narodu beše, i da na krivi uze presto i sozdade državu i crkvu, a da ga i u prvom i u drugom podupiraše sin mu Sava o kome i zbori ovo žitije.
Neka mi Gospod posvedoči kad kazujem da ne beše Savinih čudesa, podizanja raslabljeni i vaskrsavanje mrtvih, te njegovo utišavanje bure na pučini a i mirotočenje iz groba Nemanjina, a što sve napisa Domentijan koji nikakva srama pred Bogom i pred ljudima ne imaše, a monašku rizu nosaše. Neka na njegovu dušu sročeno mu žitije bude, neka uz pomoć Božiju i promisao Njegovu bude sramno kroz sve vekove pisanije Domentijanovo u ovom našem narodu raškom. A Gospod moj neka mi oprosti i za ovo što rekoh za tog Domentijana, a neka se smiluje na mene sto Savu ne poredim sa Isusom, ni oca mu sa carem Davidom i Mojsijem, neka mi oprosti sto žitije ovo ne krasih ni rečima starozavetnim, ni novozavetnim, što Savi u usta neću da mećem ni reči Solomonove, ni proroka Isaije, a ni Isusove. To neka rade drugi žitijepisci i greh neka je na njine duše, a greh neka je na dušu Savinu i Nemanjinu što se o toliko vrsne muževe ogrešiše a i o otačestvo naše, što će da se vidi podalje.
Pa te opet molim, Oče moj, pomiluj i blagoslovi da kao bistri potok poteče reč moja smirenoumna i neka na polzu bude rodu mom nevinom i slovenskom što se posle Nemanje i Save jos više zapusti i kao stado raštrkano nasta, kao stado kome je kraj vidljiv i koje teško može da se spasi od svoji loši pastiri i tuđinski vuci, a što je veoma za žaljenje.
Oče, blagoslovi da manje zborim o grešnom bratu Savi, prvom arhiepiskopu serbskom i grešnom bratu Simeonu, ocu mom, a više da zborim o onom sto učiniše od roda slovenskog, pa da to bude nauk nekakav za budući vlastodržci: od naroda da se ne odvoje, a ni među sobom da se ne krve, da se ne izrodi neki pokolj jos poveći i kraj naroda da bude...
I još te molim Gospode za smirenomudrenije, molim za reč, što višim znanjem teče, a u mene, u moj dom uma, čisti zrak svetlosti da uđe; čista da je ploča srdca mojega i nijedna reč mrza i nečista na Nemanju i Savu da padne iako župan raški oca mi Vojislava ubi baštu bogumilskog od niške zemlje, i toliki narod raški radi bogumilstva satra. A kad Nemanja od starosti klonu, Sava poče još žešće da ih goni sa brata mu Stefana Prvovenčanog. Sa Sotonom se vazda venčao! A sve to gonjenje bogumila bi zarad vizantijski carevi i patrijarsi, i radi svoje loze nemanjićke i nadalje na tronu vladarskom da se vije.
Mrak duše i uma mi očisti i prosvetli Isuse, molim te. I još za nešto molim: da ove moje tetrade koričene u knjige budu i potom obrezane za čitanje i, ne daj Bože, kalamus moj i kivit uludo da je bdio tolike noci sa mnom i mrmorio reči moje i Božije. Pa još jedno te molim na kraju Gospode: ovo žitije sto sročih nekako da se sačuva, da izbegne palež Nemanjića, pa kad prođe i njino da se čati na vjeke vjekov u narodu raškom, ako ga jošte bude, a i ako ga ne bude drugi narod koji se ovde desi da čati i na našu muku neka se poduči.
To te moli Gospode, rab tvoj Bogumil monah. Amin.
PRVA GLAVA
(Roždenije i dečaštvo Rastkovo, komu mater se ne sazna do groba, a od čega mladi Nemanjić ne ozdravi za života.)
Prvo beše Zavida pa imaše sina Nemanju što latinski prvo krsten bi i postade veliki župan preko reda, stariju braću preskočiv i samodržavno zavladav svem serbskim zemljama, na istoku Iliriku se približiv na zapadu do u rimsku oblast. Taj serbski vladar naumi sebi naslednika da stvori, jer sinovi Vukan i Stefan ne behu mu po volji. A žena mu Ana stara i jalova beše, a i Nemanja starac bi ali još plodan pa mu trebaše nekakva junica, krv da mu pojača. I pođe glas po zemlji kako stari župan se spoji sa nekakvom mladicom iz Ribnice, ali učini kao Ana da je bremenita i da treba da rodi. Udesi sve Nemanja da bude kao u knjizi Mojsijevoj, gde starica rodi Jovana Krstitelja, i kao što Josif Drvodelja pusti drugog ženi svojoj pa slozi tako roždenije sina svoga, kao da je božanski dar, i čudo golemo. Pa pusti i Nemanja po narodu da se zbori kao što stoji u Sveto pismo: »Ovo dete nekakvo novo znamenje će da bude«. A onda pozva i barskog biskupa i krsti dete i ime mu nadenu Rastko. Tako sebi udesi veliki župan naslednika, da kao što je on od Gospoda dat da drži zemlju rašku i sin da mu je takav, a i da ga nadmaši.
Dete kao jutarnju rosu na dlan cuvav, jer krhko bese od zupanovog semena vecma razvodnjenog, i obasipav ga ljubavi roditeljskom, kao od sina da im bese, i spremahu ga od malena drzavu da vodi: to celi trud njihov bese. Dadose ga knjige da uci, a kad naraste do petnaest leta Nemanja mu odredi zemlju humsku da tamo se uciv za vladara, zezlo cvrsto da drzi kod roditelja starost skroz savlada i Bogu kad se prestavi.
Nu, dete Rastko zanese se u zabave velmoske i dvorske i sas vernici velmoski, a zalude ga i nekakva mladica ugarska sto se zadesi kod najstarjeseg mu brata Vukana. Ona, pak, kucka starija i vicnija u ljubavi bi, pa mu skroz zavrte pamet i mrak mu skinu sa ociju ten mu dozvoli da pozna sta je zensko kao Adam Jevu. Takvog ga i ostavi i vrati se u njenu Ugarsku, a dete Rastko osta kao probodeno sas noz lovacki, i serdce kao da mu bi izvadjeno. Podmetav mu drugu zenskadiju, no dete Rastko se ne izleci, pa jos poce kao jaganjac mladu majku svoju da trazi sve jadno blejuci, jer svi zborahu da Ana mu je samo kao dadilja. Te mater kad ne nadje, a ni ljubav svoju ugarsku, zatvori se i prestade drustvo svoje da gleda i nezan kakav bese poce strasno svete knjige da cati, a mnogo se ugledase na Savu Jerusalimskog, te njegovo zitije catase najvise.
I stize vest Nemanji o zalosti Rastkovoj golemoj sto se izmetnu u bolest mladalacku, pa posla jadni otac pratnju po sina bolesnoga sto se prepodobi i prepolovi. Kad mladenac stize u dvor Nemanjin ovaj vide silnu promenu na detencetu mu najmilijem, pa se uplasi jako za sina svog. Slase ga u lov i zabave, no isto bese. Tu zupan zakuka sta ga starog snadje i gde izgubi naslednika ostrascenog sas knjige svete, koje Nemanja mnogo ne ljubljase. Presvisnu roditelj kad vide da carstvo zemaljsko sto detetu svom spremase i bogastvo i slavu, i srecu mnogometeznu, da sve to nedostojno je bozjeg coveka za kakvog sebe drzase dete Rastko. Pa oca svog Nemanju kao namerno da za serdce, radi majke nepoznate, ujedase: poce sve povise crkve da se drzi, sve sluzbe da slusa i da posti kako je red, i tako skroz udari desnim putem i napusti sve sto na gresnu dusu nasrce i slabi je. Zaboravi na pesme stetne i mladicke, a i na smeh mladicki zaboravi sto roditelja jos vise satirase. Onda poce i da zivi kao monah, i grdno prestravi svoje bliznje, i od njega zazirahu kao da je on njima roditelj, kao da nije od njih rodjen nego da je dan od Boga, kao-Boziji mladenac da je. Za takvog poce dete Rastko da se cini i izadje te poplasi roditelja da je skroz s uma sisavsi, sto zna da bude u mladosti svakoj i kod nezne dece i dvorske sto nikad nisu nacisto mater koja im je, pa ta rana do groba ih tisti i drobi.
priredio i preveo sa staroslovenskog
V.P. Popović
arh. namesnik belopalanački
Štamparija »Sv. Car Konstantin«
Niš, 1939. godina
Deda je uoči rata 1939. godine, ipak, pokusao da štampa »Žitije Savino...« Među njegovim knjigama sam pronašao tri odštampana primerka »Žitija...« koje nije stiglo do knjižara. Na naslovnoj strani udaren je štambilj: »zabranjeno za štampu«
»Žitija Savino...« stampano je u niškoj štampariji »Sv, Car Konstantin«.
MOLBA BOGUMILA MONAHA
Oče, blagoslovi i pomiluj, da ove žitije sročim po pravdi kako jeste, očisti me, otče naš, da iz mene blagodatno očišćenog poteče reč čista kao telo Gospoda i da kazujem onako kako je bilo. A bilo je da Nemanja silnik i krvnik rodu svom i narodu beše, i da na krivi uze presto i sozdade državu i crkvu, a da ga i u prvom i u drugom podupiraše sin mu Sava o kome i zbori ovo žitije.
Neka mi Gospod posvedoči kad kazujem da ne beše Savinih čudesa, podizanja raslabljeni i vaskrsavanje mrtvih, te njegovo utišavanje bure na pučini a i mirotočenje iz groba Nemanjina, a što sve napisa Domentijan koji nikakva srama pred Bogom i pred ljudima ne imaše, a monašku rizu nosaše. Neka na njegovu dušu sročeno mu žitije bude, neka uz pomoć Božiju i promisao Njegovu bude sramno kroz sve vekove pisanije Domentijanovo u ovom našem narodu raškom. A Gospod moj neka mi oprosti i za ovo što rekoh za tog Domentijana, a neka se smiluje na mene sto Savu ne poredim sa Isusom, ni oca mu sa carem Davidom i Mojsijem, neka mi oprosti sto žitije ovo ne krasih ni rečima starozavetnim, ni novozavetnim, što Savi u usta neću da mećem ni reči Solomonove, ni proroka Isaije, a ni Isusove. To neka rade drugi žitijepisci i greh neka je na njine duše, a greh neka je na dušu Savinu i Nemanjinu što se o toliko vrsne muževe ogrešiše a i o otačestvo naše, što će da se vidi podalje.
Pa te opet molim, Oče moj, pomiluj i blagoslovi da kao bistri potok poteče reč moja smirenoumna i neka na polzu bude rodu mom nevinom i slovenskom što se posle Nemanje i Save jos više zapusti i kao stado raštrkano nasta, kao stado kome je kraj vidljiv i koje teško može da se spasi od svoji loši pastiri i tuđinski vuci, a što je veoma za žaljenje.
Oče, blagoslovi da manje zborim o grešnom bratu Savi, prvom arhiepiskopu serbskom i grešnom bratu Simeonu, ocu mom, a više da zborim o onom sto učiniše od roda slovenskog, pa da to bude nauk nekakav za budući vlastodržci: od naroda da se ne odvoje, a ni među sobom da se ne krve, da se ne izrodi neki pokolj jos poveći i kraj naroda da bude...
I još te molim Gospode za smirenomudrenije, molim za reč, što višim znanjem teče, a u mene, u moj dom uma, čisti zrak svetlosti da uđe; čista da je ploča srdca mojega i nijedna reč mrza i nečista na Nemanju i Savu da padne iako župan raški oca mi Vojislava ubi baštu bogumilskog od niške zemlje, i toliki narod raški radi bogumilstva satra. A kad Nemanja od starosti klonu, Sava poče još žešće da ih goni sa brata mu Stefana Prvovenčanog. Sa Sotonom se vazda venčao! A sve to gonjenje bogumila bi zarad vizantijski carevi i patrijarsi, i radi svoje loze nemanjićke i nadalje na tronu vladarskom da se vije.
Mrak duše i uma mi očisti i prosvetli Isuse, molim te. I još za nešto molim: da ove moje tetrade koričene u knjige budu i potom obrezane za čitanje i, ne daj Bože, kalamus moj i kivit uludo da je bdio tolike noci sa mnom i mrmorio reči moje i Božije. Pa još jedno te molim na kraju Gospode: ovo žitije sto sročih nekako da se sačuva, da izbegne palež Nemanjića, pa kad prođe i njino da se čati na vjeke vjekov u narodu raškom, ako ga jošte bude, a i ako ga ne bude drugi narod koji se ovde desi da čati i na našu muku neka se poduči.
To te moli Gospode, rab tvoj Bogumil monah. Amin.
PRVA GLAVA
(Roždenije i dečaštvo Rastkovo, komu mater se ne sazna do groba, a od čega mladi Nemanjić ne ozdravi za života.)
Prvo beše Zavida pa imaše sina Nemanju što latinski prvo krsten bi i postade veliki župan preko reda, stariju braću preskočiv i samodržavno zavladav svem serbskim zemljama, na istoku Iliriku se približiv na zapadu do u rimsku oblast. Taj serbski vladar naumi sebi naslednika da stvori, jer sinovi Vukan i Stefan ne behu mu po volji. A žena mu Ana stara i jalova beše, a i Nemanja starac bi ali još plodan pa mu trebaše nekakva junica, krv da mu pojača. I pođe glas po zemlji kako stari župan se spoji sa nekakvom mladicom iz Ribnice, ali učini kao Ana da je bremenita i da treba da rodi. Udesi sve Nemanja da bude kao u knjizi Mojsijevoj, gde starica rodi Jovana Krstitelja, i kao što Josif Drvodelja pusti drugog ženi svojoj pa slozi tako roždenije sina svoga, kao da je božanski dar, i čudo golemo. Pa pusti i Nemanja po narodu da se zbori kao što stoji u Sveto pismo: »Ovo dete nekakvo novo znamenje će da bude«. A onda pozva i barskog biskupa i krsti dete i ime mu nadenu Rastko. Tako sebi udesi veliki župan naslednika, da kao što je on od Gospoda dat da drži zemlju rašku i sin da mu je takav, a i da ga nadmaši.
Dete kao jutarnju rosu na dlan cuvav, jer krhko bese od zupanovog semena vecma razvodnjenog, i obasipav ga ljubavi roditeljskom, kao od sina da im bese, i spremahu ga od malena drzavu da vodi: to celi trud njihov bese. Dadose ga knjige da uci, a kad naraste do petnaest leta Nemanja mu odredi zemlju humsku da tamo se uciv za vladara, zezlo cvrsto da drzi kod roditelja starost skroz savlada i Bogu kad se prestavi.
Nu, dete Rastko zanese se u zabave velmoske i dvorske i sas vernici velmoski, a zalude ga i nekakva mladica ugarska sto se zadesi kod najstarjeseg mu brata Vukana. Ona, pak, kucka starija i vicnija u ljubavi bi, pa mu skroz zavrte pamet i mrak mu skinu sa ociju ten mu dozvoli da pozna sta je zensko kao Adam Jevu. Takvog ga i ostavi i vrati se u njenu Ugarsku, a dete Rastko osta kao probodeno sas noz lovacki, i serdce kao da mu bi izvadjeno. Podmetav mu drugu zenskadiju, no dete Rastko se ne izleci, pa jos poce kao jaganjac mladu majku svoju da trazi sve jadno blejuci, jer svi zborahu da Ana mu je samo kao dadilja. Te mater kad ne nadje, a ni ljubav svoju ugarsku, zatvori se i prestade drustvo svoje da gleda i nezan kakav bese poce strasno svete knjige da cati, a mnogo se ugledase na Savu Jerusalimskog, te njegovo zitije catase najvise.
I stize vest Nemanji o zalosti Rastkovoj golemoj sto se izmetnu u bolest mladalacku, pa posla jadni otac pratnju po sina bolesnoga sto se prepodobi i prepolovi. Kad mladenac stize u dvor Nemanjin ovaj vide silnu promenu na detencetu mu najmilijem, pa se uplasi jako za sina svog. Slase ga u lov i zabave, no isto bese. Tu zupan zakuka sta ga starog snadje i gde izgubi naslednika ostrascenog sas knjige svete, koje Nemanja mnogo ne ljubljase. Presvisnu roditelj kad vide da carstvo zemaljsko sto detetu svom spremase i bogastvo i slavu, i srecu mnogometeznu, da sve to nedostojno je bozjeg coveka za kakvog sebe drzase dete Rastko. Pa oca svog Nemanju kao namerno da za serdce, radi majke nepoznate, ujedase: poce sve povise crkve da se drzi, sve sluzbe da slusa i da posti kako je red, i tako skroz udari desnim putem i napusti sve sto na gresnu dusu nasrce i slabi je. Zaboravi na pesme stetne i mladicke, a i na smeh mladicki zaboravi sto roditelja jos vise satirase. Onda poce i da zivi kao monah, i grdno prestravi svoje bliznje, i od njega zazirahu kao da je on njima roditelj, kao da nije od njih rodjen nego da je dan od Boga, kao-Boziji mladenac da je. Za takvog poce dete Rastko da se cini i izadje te poplasi roditelja da je skroz s uma sisavsi, sto zna da bude u mladosti svakoj i kod nezne dece i dvorske sto nikad nisu nacisto mater koja im je, pa ta rana do groba ih tisti i drobi.
![re[ ]De](/data/avatars/m/223/223033.jpg?1299370416){kind=avatar}
