КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Напис младог новинара Ћупурдије добили смо од једног пријатеља Српског листа. Сматрајући га значајним из више разлога – питање Сребренице не будући један од њих – решили смо да га објавимо и коментаришемо.
Самом Ћупурдији немамо шта замерити: пред њим су се отворила врата, данас му је тек 19 година, енглески очигледно говори довољно да сарађује са Бибисијем, а српски ће већ уприличити, буде ли хтео (погледати првобитни текст на изворном сајту). Ни што ради за Хрвате није за осуду, пошто су му сви подаци о српско-хрватском рату 1991–1995. познати колико и мојој генерацији они из Другог светског рата – то јест рекла-казала, или из веома опширно и подробно обрађиваних писаних извора.
Оно што забрињава, међутим, није толико његова спремност да пише о нечему што му је недовољно познато (из ма како ‘‘објективних’‘ разлога) колико политика данашњих медијских кућа да се за обраду озбиљних тема служе почетницима. То смо запазили већ почетком ратова у Југославији, када су сви старији и искусни страни дописници замењени веома младим и надобудним момцима и девојкама који су се такмичили ко ће полетније преносити – ако треба и креирати – лажи о ‘‘ситуацији на терену’‘ и њеним, наводним, узроцима.
Није, стога, чудо што се ‘‘бивши’‘ агент ЦИА, Роберт Баер послужио приликом да нам кроз један кратак и осмишљен интервју пласира нешто истине коју одавно знамо, уз дезинформације које тек треба да прихватимо.
Јер, колико ми је познато, бивших агената нема, будући да се најчешће ради о врсти личности више него о занимању. Нарочито их нема на слободи и у животу, проговоре ли о нечему њиховим послодавцима неприличном, камоли штетном и опасном. Праве ‘‘узбуњиваче’‘ (’‘whistle blowers‘’) ваља зато тражити не по медијима или YouTube-у већ по гробљима, уколико им се место укопа уопште зна. Немојмо се стога чудити Баеровом изједначивању Караџићевог, могућег, примања помоћи од Американаца с његовом, наводном, потплаћеношћу. Једно је политичка ‘‘игра’‘ а друго примање новца, или одређених услуга, за јасно дефинисане политичке или обавештајне задатке.
Да је, наиме, Радован Караџић учинио велику штету Српском народу многим својим потезима – а још више нечињењем – треба да нам је одавно јасно и зато је, као Слободану Милошевићу и готово свима које смо послали у Хаг, ваљало да му суди Српски народ за велеиздају а не странци, за наводне ‘‘ратне злочине’‘.
Питање је заправо да ли је ико од Баера именованих из бивших ‘‘братских република’‘ ишта чинио зато што су га САД плаћале, или би то иначе радио, из убеђења потврђеног вишегодишњом преданошћу при обављању издаје заједничке државе. Што је то евентуално ‘‘заслађено’‘ и новцем, буквално је ‘‘шлаг на торту’‘. Јер, колико ми је познато, још средином 1975, обавештајни и државни врх СФРЈ знао је за планове Запада који су се остварили 1990-их – и који ће се, како наши душмани мисле, и даље остваривати. Имајући у виду карактерни профил наших властодржаца, ‘‘безбедњака’‘ и ‘‘елите’‘, могуће је да су многи од њих прихватили ту ‘‘неминовност’‘ и окористили се њоме, без обзира шта се дешавало нама ‘‘пучини’‘, ‘‘непосвећенима’‘. (Не тако давно, кружи прича, њујоршка полиција саветовала је жртвама силовања да се опусте и макар уживају, ако виде да им нема помоћи.)
Занимљива је и тврдња да су Американци формирали Армију БиХ (као и да су њихови пензионисани генерали, уортачени у ‘‘цивилну’‘ фирму MPRI /Military Professional Resources Inc./ били кључни у извођењу ‘’Олује‘’ на Републику Српску Крајину). Колико се наиме да видети, тешко да има неуспешније империјалне војске у историји од америчке. Није добила ниједан рат осим против сићушне Гренаде, а њихови оклопници опремљени за све могуће ратне неприлике осим погибије – која их стално изненађује, будући резервисана за слабо наоружане, убоге, домородне непријатеље – показали су се недорасли сваком отвореном, ‘‘један-на-један’‘ сукобу са људима решеним да изгину пре него се осрамоте.
Да је, стога, таква ‘‘прича’‘ потребна Баеру, разумљиво је али је, рецимо мени, остало необјашњиво обучавање и наших специјалаца по узору на америчке – мимо све српске хајдучке, четничке и комитске традиције и знања. Чак су и ‘‘бошњаке’‘ и Хрвате предводили официри ЈНА или француски легионари из бивше СФРЈ, а њихову војску чинили војници и резервисти те исте ЈНА, служећи се углавном југословенским оружјем.
Коначно – пре свега добробити младих људи попут Ћупурдије ради – ваља се замислити над Баеровим саветом да занемаримо прошлост – наши сукоби будући, наводно, само мешетарење што страних што домаћих политичара. Схватљиво ми је наиме убеђење једног Американца да је могуће ‘‘правити’‘ ‘‘нације’‘ од покланих и њихових кољача (’‘nation building‘’), то будући повест целога Запада – али не Срба и других народа насталих проширивањем рода више но завојевањем и асимилацијом. ‘‘Југосфера’‘ може такође изгледати пожељна и остварива обавештајцу из земље где се и приликом убистава жртви може казати ‘’don’t take it personal‘’ (’‘не схватај ово лично’‘) али, на овоме тлу, она води самоуништењу бар Срба.
На ‘‘овим просторима’‘ нема наиме, нити сме, бити заборава а – у случајевима геноцида – ни праштања. У нашим горштачким крајевима било је, истина, обреда помирења као када би крвник морао на коленима, са убилачким оружјем око врата, три пута обићи око жртвине куће, а опроштај утврдити још крвном везом (браком), кумством или побратимством. Но за геноцид опроштаја није било, што показује и турски и западњачки и арнаутски случај – ти геноциди над нама не будући ни заборављени ни опроштени нама, жртвама. Јер, психологија крвника – поготову данашњих – захтева уклањање оштећених зарад plausible denial (прихватљивог порицања) злочина.
С нашим душманима можемо стога живети у сношљивим односима једино ако изравнамо рачуне.
У случају Хрвата, то значи одузети им српску Барању, Славонију, Банију, Кордун, Лику и Далмацију. ‘‘Стање на терену’‘ остварено њиховим помором, прогоном и католичењем Срба не смемо никада прихватити, ма колико нам удаљен изгледао повратак у изгубљени завичај. Слично морамо поступити и према Шиптарима, а према Немцима и Ватикану тежити историјској верификацији. Другим речима, морамо их сматрати осведоченим непријатељима будућих најмање стотинак година, док нас не убеде да их је напустила манија Drang nach Osten.
Јер, мимо приче Баера и сличних – па носили они и наша имена и презимена – нас су клали, секли и пекли, маљевима убијали, стрељали, очи нам и органе вадили не Американци и Баерове колеге већ наши суседи, чак и рођаци. Подстрекача је наиме увек, а злочина много мање, пошто се Људи не препуштају демонима нити звери у себи. Повест односа према нама наших некадашњих, декларисаних али никад искрених сународника јесте нажалост недвосмислена, и морамо је преносити с колена на колено, да се нам се не понављају 1914, 1941, 1991. или 1999.
