- Poruka
- 2.269
Jao ljudi, moram ovo da vam ispričam. Pre par godina, dok sam živeo u Pančevu, upoznao sam jednu žensku koja me je oborila s nogu.
Kad sam objavljivao svoju prvu knjigu, krenuo sam u potragu za sponzorima i sakupio dovoljno novca. Potraga me je dovela i u jednu uspešnu privatnu kompaniju. Njen vlasnik je bio negde u inostranstvu i primila me je njegova sekretarica. Imala je dugu talasastu plavu kosu. Bila je dve godine starija od mene. Kad sam je ugledao kolena su mi zaklecala. Ona je to primetila, prišla mi i ponudila me da sednem na fotelju. Rekao sam joj ko sam i ostavio joj zahtev za sponzorstvo. Zvala se Vesna i rekla mi da sam na dobrom putu da postanem umetnik. Nabacivala mi se onako kako to umeju zrele i iskusne devojke. Gledala me je upadljivo, njihala ramenima, ispuštala olovku na pód i saginjala se da je uzme kako bih joj video grudi... Naš kontakt je kratko trajao jer je naišao njen nadređeni i ona je otrčala za svoj sto da bi on mislio kako ona radi. Poslao sam neke drugove različitim poslovima u tu kompaniju narednih dana, da vidim da li će i njima da se nabacuje, i doznao sam da to nije činila. Vlasnik kompanije me je sponzorisao, a nju sam sreo i prvom prilikom nespretno je pitao da izađe sa mnom. Odgovorila mi je da trenutno nema vremena, da je prepisala moj broj telefona i da će zvati ona mene. Odlučio sam da čekam njen poziv i da izađem sa njom.
Posle nekoliko dana kad god bih je sreo ona me je vešto izbegavala. Nije mi bilo jasno zašto se tako ponašala, tim pre što je kad god bi me srela crvenela i izgledala kao kakva balavica. Bilo mi je jasno da joj se sviđam. Sviđala se i ona meni. Napisao sam joj nekoliko nisam siguran koliko kvalitetnih ljubavnih pesama i poslao ih joj elektronskom poštom u njenu kompaniju. Ona je meni za uzvrat i dalje upućivala anonimne telefonske pozive. Samo bog i ja znamo kako sam se osećao kad sam je video da ulazi u moju tadašnju stambenu zgradu. Isprva sam pomislio da dolazi kod mene. Ali jedna od mojih susetkinja, koja me nije organski podnosila, obična prostakuša, žena još većeg prostaka i majka dve kćerke prostakuše, bila je njena bliža rođaka. Znao sam da će da joj ispriča svašta o meni. Kad sam je nakon toga prvi put sreo ponašala se kao da je ugledala duha. Osetio sam da me se plaši. Sve više me je izbegavala. A ja sam sve više ludeo za njom. Potrudio sam se da saznam ponešto o njoj i u toj potrazi naišao na njenog bivšeg muža. Kako me je to pogodilo. Bio je to jedan običan ljudski ološ, kao i većina muškaraca. „Ti si joj pisao pesme“, rekao mi je, pored ostalog, smejući se kao lud, „a ja sam je tucao kao kučku!“ Dobio je pesnicu u bradu i koleno među noge. Jeftino je prošao s obzirom na to da je srušio sav moj svet ideala.
Moj otac se svojevremeno uselio u nov stan, kupio nov nameštaj i nov automobil. Ja sam pretežno stanovao u novim iznajmljenim stanovima (mislim na novogradnju), uvek kupovao novu odeću, nov televizor, nov kompjuter, nov telefon... Pa zašto bih onda bio sa polovnom devojkom ili ženom? Vesna je bila obična polovnjača. Lepa i zgodna, koketna i izazovna, očuvana, ali ipak polovnjača. Strašno je kako sam ja kao nezreo čovek doživljavao sve ovo. Ona je bila isto što i vojnik koji položi zakletvu kralju ili Republici a onda se preda neprijatelju. Doduše, japanski vojnici se nisu predavali. Digli su ruke u vis tek kad je car to izričito zahtevao od njih. Kako je to strašno. Bar za mene. Dati nekome zavet, obavezati se bračnom drugu pred zakonom i nekoliko svedoka, a onda sve to pogaziti. Ljudi koji pogaze sopstvenu reč gaze sami sebe. Svako ima svoje razloge i optužuje onog drugog, ali oboje su krivi. Bolje je ne stupati u brak ako je on u startu osuđen na propast.
Izvinjavam se svima na ovolikom tekstu, ali danas sam saznao da se ta Vesna udala za jednog dedu, vozača gradskog autobusa, od pedeset i nešto godina, koga je razdvojila od njegove žene i dvoje dece. Ona je starija od mene nešto manje od dve godine (ima oko 35) i nema dece. Muka mi je što sam ikada bio zaljubljen u nju. Ali mi je drago što se nisam gostio u njoj. Mrzim brakolomce! Šta vi mislite?
Kad sam objavljivao svoju prvu knjigu, krenuo sam u potragu za sponzorima i sakupio dovoljno novca. Potraga me je dovela i u jednu uspešnu privatnu kompaniju. Njen vlasnik je bio negde u inostranstvu i primila me je njegova sekretarica. Imala je dugu talasastu plavu kosu. Bila je dve godine starija od mene. Kad sam je ugledao kolena su mi zaklecala. Ona je to primetila, prišla mi i ponudila me da sednem na fotelju. Rekao sam joj ko sam i ostavio joj zahtev za sponzorstvo. Zvala se Vesna i rekla mi da sam na dobrom putu da postanem umetnik. Nabacivala mi se onako kako to umeju zrele i iskusne devojke. Gledala me je upadljivo, njihala ramenima, ispuštala olovku na pód i saginjala se da je uzme kako bih joj video grudi... Naš kontakt je kratko trajao jer je naišao njen nadređeni i ona je otrčala za svoj sto da bi on mislio kako ona radi. Poslao sam neke drugove različitim poslovima u tu kompaniju narednih dana, da vidim da li će i njima da se nabacuje, i doznao sam da to nije činila. Vlasnik kompanije me je sponzorisao, a nju sam sreo i prvom prilikom nespretno je pitao da izađe sa mnom. Odgovorila mi je da trenutno nema vremena, da je prepisala moj broj telefona i da će zvati ona mene. Odlučio sam da čekam njen poziv i da izađem sa njom.
Posle nekoliko dana kad god bih je sreo ona me je vešto izbegavala. Nije mi bilo jasno zašto se tako ponašala, tim pre što je kad god bi me srela crvenela i izgledala kao kakva balavica. Bilo mi je jasno da joj se sviđam. Sviđala se i ona meni. Napisao sam joj nekoliko nisam siguran koliko kvalitetnih ljubavnih pesama i poslao ih joj elektronskom poštom u njenu kompaniju. Ona je meni za uzvrat i dalje upućivala anonimne telefonske pozive. Samo bog i ja znamo kako sam se osećao kad sam je video da ulazi u moju tadašnju stambenu zgradu. Isprva sam pomislio da dolazi kod mene. Ali jedna od mojih susetkinja, koja me nije organski podnosila, obična prostakuša, žena još većeg prostaka i majka dve kćerke prostakuše, bila je njena bliža rođaka. Znao sam da će da joj ispriča svašta o meni. Kad sam je nakon toga prvi put sreo ponašala se kao da je ugledala duha. Osetio sam da me se plaši. Sve više me je izbegavala. A ja sam sve više ludeo za njom. Potrudio sam se da saznam ponešto o njoj i u toj potrazi naišao na njenog bivšeg muža. Kako me je to pogodilo. Bio je to jedan običan ljudski ološ, kao i većina muškaraca. „Ti si joj pisao pesme“, rekao mi je, pored ostalog, smejući se kao lud, „a ja sam je tucao kao kučku!“ Dobio je pesnicu u bradu i koleno među noge. Jeftino je prošao s obzirom na to da je srušio sav moj svet ideala.
Moj otac se svojevremeno uselio u nov stan, kupio nov nameštaj i nov automobil. Ja sam pretežno stanovao u novim iznajmljenim stanovima (mislim na novogradnju), uvek kupovao novu odeću, nov televizor, nov kompjuter, nov telefon... Pa zašto bih onda bio sa polovnom devojkom ili ženom? Vesna je bila obična polovnjača. Lepa i zgodna, koketna i izazovna, očuvana, ali ipak polovnjača. Strašno je kako sam ja kao nezreo čovek doživljavao sve ovo. Ona je bila isto što i vojnik koji položi zakletvu kralju ili Republici a onda se preda neprijatelju. Doduše, japanski vojnici se nisu predavali. Digli su ruke u vis tek kad je car to izričito zahtevao od njih. Kako je to strašno. Bar za mene. Dati nekome zavet, obavezati se bračnom drugu pred zakonom i nekoliko svedoka, a onda sve to pogaziti. Ljudi koji pogaze sopstvenu reč gaze sami sebe. Svako ima svoje razloge i optužuje onog drugog, ali oboje su krivi. Bolje je ne stupati u brak ako je on u startu osuđen na propast.
Izvinjavam se svima na ovolikom tekstu, ali danas sam saznao da se ta Vesna udala za jednog dedu, vozača gradskog autobusa, od pedeset i nešto godina, koga je razdvojila od njegove žene i dvoje dece. Ona je starija od mene nešto manje od dve godine (ima oko 35) i nema dece. Muka mi je što sam ikada bio zaljubljen u nju. Ali mi je drago što se nisam gostio u njoj. Mrzim brakolomce! Šta vi mislite?
