Sad ne znam,tako pripovedaju,tako sam cuo,tako cu i Vama ispricati.
Bilo je to u nekom gradicu.Neko vreme kad se vreme merilo izlaskom i zalaskom sunca.Vreme precistog neba,blistavih noci.Vreme kad je mesec stvarno bio vazdan nasmejan i cesto silazio u obliznje jezero da se okupa.To jezero bese malo,ali prelepo.To jezero bese drugi,ako ne i prvi dom,dvoje zaljubljenih.da,znam,svako od nas je okusio ljubav,no pricase mi da je ta ljubav bila nesto sto ni jedna prica ne moze ispricati.
Zvao se je Igor,ona se zvala Ana.Mladi,zaljubljeni,vazda u nekom cvrkutavom svetu svojih uzivanja.Za njih nista drugo nije postojalao,osim njih dvoje. No,ona je bila vlastelinova kci,a on,tek pastir.Nije omao svoju marvu,cuvao je kod drugog vlastelina,za komad hleba,malo sira,casu vode i postelju pored marve.Postelju od slame.Ali,on je bio radostan.Kad bi uvece lego da spava,gledao bi u zvezde i brzo zaspao.Vec s prvom pesmom oveceg Petla on je bio na nogama.Radostan.Uvek se budio radostan.Ziveli su tako,igor i Ana.Prolazilo je vreme.Svi su u tom mestascu znali za njihovu ljubav.Dakako,stiglo je to i do usiju Aninih roditelja.Nije im bilo pravo.Oooooo....nikako im nije bilo pravo,oni su imali druge planove za svoju jedinicu. Njen muz je vec bio izabran.Lekar na glasu iz velikog grada.No,niti je Ana znala za te planove,jos manje Igor. Oni su ziveli za sebe.
Jednog dana,pozva Ana Igora domu svom. Uz mnogo natezanja i stida,Igor obuce najcistiju odecu koju je imao i sa buketom ruza,pokidanih u basti njegovog vlastelina dok su svi spavali,uputi se Aninom domu.Pokuca na vrata,kad se pojavi Anin otac.Padose zaista teske reci.Igor...sta bi,i onako je bio izgubljen,savi glavu i ode svojoj postelji. Te noci nije spavao.Samo je gledao u zvezde.Sledeceg jutra nije ustao radostan,cak je omiljenog Pevca gadjao cipelom. Nije po obicaju ni Sunce pozdravio. Ana,Ana je bila u slicnoj situaciji,ako ne i goroj.Jer,nju su roditelji zakljucali.Nije danima mogla da izadje.Tuga je bila prevelika.Kazu,da su se zabavljali tri godine.Do tada,tri godine.Igora ljudi vise nisu mogli da prepoznaju,cak su i ptice pocele da beze od njega.Ana,Ana se razbolela.Pozvali su buduceg mladozenju,cuvenog lekara da je pregleda.Sve sto je mogo da kaze,bilo je da je sto pre odvedu u Bolnicu.Tako i ucinise.ana nije rec progovarala.Svakim danom je bila uvelija.Svakim danom je gubila sjaj.Sjaj u oku,nadaleko cuveni. Progovorila je.Lezeci,iz postelje.DOVEDITE MI IGORA,rekla je.Nemajuci kud,njeni roditelji su poslali po Igora.Ne,nisu mu trebale kocije,trcecim korakom je otiso u bolnicu.Pored svih ljudi,on je uleteo u sobu.zagrlio je sad vec sasvim uvelu Anu.Poljubio je i poceo da place.Ana je jedva otvorila oci,blago se nasmesila,onoliko blago koliko joj je dah zivota dozvoljavao.Jedva je uspela da progovori:KADA SE BUDES ZENIO,NE TRAZI MENE,TO JE NEMOGUCE,ALI NADJI OSOBU KOJA CE TE POSTOVATI. Sledeceg trenutka Anu su odneli Andjeli s' obom.Za Igora je prestalo sve.Stalo je vreme.Nekako,nesvesno,uspeo je da krikne,da opsuje:O BOZE,PA ZAR NA MOJ RODJENDAN?! STA AM TI TO JA VISE SKRIVIO?! ZASTO,ZASTO......
Nikad nije dobio odgovor,nikad mu se Bog cak ni u snu nije javio.
Otiso je u svoje "odaje",zavezao svoje stvari u omanji zavezuljak i krenuo putem.........
Uzalud je stari vlastelin molio da ostane,Igor ga jednostavno nije cuo.
Kazu,pripovedaju,da je kasnije postao ugledni covek,bogat cak,da se ozenio,izrodio dece,ali kazu da ga niko vise nije mogo da razume.I kad se smejao,smejao se zagonetno.Kao da je u svakom njegovom smehu postojala dobra doza tuge,prkosa,inata.Inata zivotu.
A da,kazu da nikad vise svoj rodjendan nije slavio.
I jos kazu,da ma sta bilo,ma kakve obaveze imao,svake Nedelje tacno u podne,odlazio je krah starog hrasta,tamo u vecito, ladu gde je spokojno sama lezala njegova Ana.
Prica lici na bajku......
Prica ima dosta istinitog.
Samo su vreme,mesto i imena promenjeni.
obro jutro,hvala ti Boze za jos jedno jutro koje gledam.