Bili smo klinci, (ništa) nismo znali

[Urwald]

Detinjstvo je period kada stvaramo prve slike o svetu, ljudima i sebi. Iako tada često „ništa nismo znali“, ta rana iskustva ostavljaju dubok trag na naše ponašanje, emocije, kako gradimo odnose sa drugima, kao i stvarima kojim krećemo da težimo. Kroz detinjstvo učimo kako se voli, kako se ljutimo, kako tražimo pažnju, kako rešavamo konflikte — i često te obrasce nosimo sa sobom u odrasli život.
Neki od nas su formirali temelje onoga ko smo danas u detinjstvu, neki su te temelje promerali tokom odrastanja - gradilo se iznova.
U tim godinama nismo znali da roditeljske svađe mogu ostaviti strah od bliskosti/razdvajanja, nismo znali da ignorisanje naših emocija može odvesti u anksioznost. Nismo znali da način na koji nas neko grdi, pohvali, ignoriše ili zagrli - oblikuje naše samopouzdanje.

Koje detinje rečenice ili iskustva vam i danas odzvanjaju u glavi?
Šta ste morali sami da naučite kad ste odrasli, jer vas tome niko nije naučio kao dete?
Da li mislite da ste u ranim danima naučili neke negativne obrasce?

 

[Džudi S]

Bila sam dete koje je živelo skoro pod "staklenim zvonom". Svi su bili nežni i pažljivi prema meni zbog stanja sa kojim sam se rodila.

Imala sam jedno "strašno" iskustvo kada sam sa 6 godina pala sa bicikla. Kroz maglu se sećam da sam mnogo plakala i deda me je smirivao.

Kao odrasla, sa nekih 17-18 godina morala sam da naučim kako da se družim sa vršnjacima. Do tada sam bila asocijalna, jer nisam išla u obdanište i nisam se puno družila.

Ne, u ranim danima nisam naučila neke negativne obrasce.

 

[Nemoguća Могућност]

Koje detinje rečenice ili iskustva vam i danas odzvanjaju u glavi?

Glas moje babe koji opominje: Dete, gledaj za cime si! I dan danas.

 

[Nemoguća Могућност]

Šta ste morali sami da naučite kad ste odrasli, jer vas tome niko nije naučio kao dete?

Sve o ljudima i civilizacijskom zatvoru zvanim planeta Zemlja.