Upravo sam zavrsila knjigu Poslednji dani od Anite Dajamant.
Sto se tice mog licnog utiska, ne znam sta bih rekla
U poredjenju sa Crvenim satorom gde se tokom cele knjige provlaci osecaj, vreline, sunca, peska i prilicnog bogatstva za tadasnje uslove zivota, ovde je bas suprotno. Sve je nekako mracno, vlazno, hladno i sirotinjski.
Objektivno gledano, prica je na momente dirljiva, lepo je prikazana ljudska toplina i medjusobna solidarnost u teskim uslovima i spremnost da podignu nekoga ko je pao, bilo fizicki, bilo emotivno.
E sad, sa druge strane, prica pocinje sasvim lepo, ali je kasnije sve nekako nabacano i prilicno suplje do samog kraja. Ocekivala sam vise...nekako mi prica ne tece kako treba i stalno mi nesto fali. Kao da je pisano tek da se napise.
A i mozda sam procitala suvise o sirotinji devetnaestog veka, pa mi sve dodje kao bleda slika vec vidjenog.
Konacan utisak, moz' da prodje ,al nista posebno.
.
Jedva ustadoh. Citalo se nocas.
Za sada je vrrrrlo interesantno.
a nisam je procitala 
