Biblioteka 3

[Elefteria]

Srećan rođendan, Linejna.

Privodim kraju Singerov autobiografski roman ''Izgubljen u Americi''; nameračila sam se na ''Opsadu crkve Svetog Spasa'', koju sam nedavno dobila na poklon., pa je ona verovatno sledeća na redu. A dobila sam i jednu Živkovićevu knjigu pre 2-3 meseca, pa bih mogla ovog avgusta da se družim samo s domaćim autorima, odavno nisam. Rođendan mi je za desetak dana i razmišljam da li da porodici nagovestim da bih volela Dimine romane (novo Tanesi izdanje): Dvadeset godina kasnije (nastavak Tri musketara), Kraljicu Margo i Robina Huda.
Da li je pravilno reći ''Dvadeset godina posle''? Meni se čini da nije i da bi moglo ''Posle dvadeset godina''; ja bih to npr. prevela kao ''Dvadeset godina kasnije''. Ima li neki srbista ovde da objasni?

 

[Rayela]

Ja nisam srbistkinja, ali bi mi bilo logicno da prilog posle stoji ispred ovih dvajes godina mada je i jedno i drugo nekako
rogobatno, ali to su sve neke nedoslednosti nekog ( pa i srpskog) jezika.
Ovo "kasnije" bilo bi savrseno OK, ali to bas nije doslovno.

Nasi se prevodioci drze doslovnosti ko pijan plota, nikada to nisam razumela.

- - - - - - - - - -

Citala sam i ja te Singerove novele iz Amerike, ali me to nije oborilo s nogu, sve nekako lici na neke knjige koje sam vec citala.

 

[del piero 10]

Procitao sam Vladar iz senke, od Donata Karizija, koji se nadovezuje na prethodu knjigu autora Šaptač.
Sad sam poceo Edgara Alana Poa - Pad kuće Ušera, jer sam u skorijoj vremenskoj proslosti u par navrata slusao Gavrana, koji me svaki put fascinira. Pravo je uzivanje citati ga...

Tarantino, da li si vec krenuo da upokojavas vampira, ili jos uvek skupljas hrabrosti?


Linejna, srecan rodjendan!

 

[Rayela]

Procitao sam Vladar iz senke, od Donata Karizija, koji se nadovezuje na prethodu knjigu autora Šaptač.
Sad sam poceo Edgara Alana Poa - Pad kuće Ušera, jer sam u skorijoj vremenskoj proslosti u par navrata slusao Gavrana, koji me svaki put fascinira. Pravo je uzivanje citati ga...

Tarantino, da li si vec krenuo da upokojavas vampira, ili jos uvek skupljas hrabrosti?



Linejna, srecan rodjendan!

Gavran je pesma nad pesmama, a i ovo boldovano je predivna novela.

 

[quentin]

Tarantino, da li si vec krenuo da upokojavas vampira, ili jos uvek skupljas hrabrosti?

Ne.
Pročitao sam Calypso Ognjena Spahića. Preko 600 strana bez podjele na poglavlja ili odlomke, znači, jedan paragraf od 626 strana! Inače, dopada mi se - tragika raspada porodice with a twist.
Sad sam uzeo Open City Tedžua Kola.

 

[Waterfall]

Sto me ne nazvase Marijom?
Na ovaj dan...

Linejna (sa malim zakasnjenjem)
srecan rodjendan

 

[krasuljak]

Čitam Dugo putovanje u noć, Judžin O' Nil. Drama, laka za čitanje. Videću kakav će utisak da ostavi na mene na kraju. Za sada, radnja je dosta usporena, ali nije loše...

 

[lamar]

Sve najbolje draga Linejna! Za nesuđenu Mariju, pesma o Mariji!

Jao, Miki i Ibrica

 

[Rayela]

Ne.
Pročitao sam Calypso Ognjena Spahića. Preko 600 strana bez podjele na poglavlja ili odlomke, znači, jedan paragraf od 626 strana! Inače, dopada mi se - tragika raspada porodice with a twist.
Sad sam uzeo Open City Tedžua Kola.

Pa sto nam ranije nisi otkrio da se i u Titogradu radjaju lepa i pametna deca. Ne samo u Niksic i na Cetinje
Obavezno cu ga citati.

Em 600 strana, em neke porodicne vrednosti

Sredinom ove godine »Fraktura« je objavila njegov novi roman »Calypso« i taj je roman predstavljen na nedavno završenom petom Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu. Riječ je o čitateljski zahtjevnom štivu u kojem se isprepliću sudbine nekoliko generacije obitelji Dedijer. Iako čitateljski zahtjevan, roman je ujedno i magnetičan. Spahićeva je rečenica lijepa, mjestimice meka, mjestimično strasna, a ponekad i surova. »Calypso« je roman koji je najavljivan posljednjih godina; Spahić je na njemu radio šest godina, a njegov hrvatski nakladnik najavljuje ga kao autorov 'tour de force'.

Roman »Calypso« napisan je na više od 600 stranica. Nije pisan u jednom poglavlju, nego u samo jednom pasusu. Zašto?

– Kad ljudi ugledaju taj oblik teksta razmišljaju o Thomasu Bernhardu. Dojmovi koje sam na početku dobivao o »Calypsu« ticali su se toga da sam upravo slijedio principe i manire koje je taj veliki čovjek uspostavio u prozi, kao jedan od najvećih pisaca 20. stoljeća. To što je »Calypso« nastao u jednom pasusu je apsolutna slučajnost.

 

[quentin]

Pa sto nam ranije nisi otkrio da se i u Titogradu radjaju lepa i pametna deca. Ne samo u Niksic i na Cetinje
Obavezno cu ga citati.

Em 600 strana, em neke porodicne vrednosti

Sredinom ove godine »Fraktura« je objavila njegov novi roman »Calypso« i taj je roman predstavljen na nedavno završenom petom Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu. Riječ je o čitateljski zahtjevnom štivu u kojem se isprepliću sudbine nekoliko generacije obitelji Dedijer. Iako čitateljski zahtjevan, roman je ujedno i magnetičan. Spahićeva je rečenica lijepa, mjestimice meka, mjestimično strasna, a ponekad i surova. »Calypso« je roman koji je najavljivan posljednjih godina; Spahić je na njemu radio šest godina, a njegov hrvatski nakladnik najavljuje ga kao autorov 'tour de force'.

Roman »Calypso« napisan je na više od 600 stranica. Nije pisan u jednom poglavlju, nego u samo jednom pasusu. Zašto?

– Kad ljudi ugledaju taj oblik teksta razmišljaju o Thomasu Bernhardu. Dojmovi koje sam na početku dobivao o »Calypsu« ticali su se toga da sam upravo slijedio principe i manire koje je taj veliki čovjek uspostavio u prozi, kao jedan od najvećih pisaca 20. stoljeća. To što je »Calypso« nastao u jednom pasusu je apsolutna slučajnost.

Da mi ne zamjere rođendandžije i ostali slavljenici, staviću u spojler šta sam na drugom mjestu napisao o romanu.

Spojler

U vrijeme kada većina mlađih ovdašnjih pisaca objavljuje romančiće od ispod 200 strana, a siromaštvo jezika i stilske manjkavosti kriju hinjenom "redukcijom izraza" ili oslanjanjem na žargon, preko 600 strana ozbiljno stilizovanog književnog jezika, albaharijevski smještenog u jedinstveni blok teksta, bez podjele na poglavlja ili odlomke, predstavlja književni događaj već na nivou forme. Pisac čak ni upravni govor nije želio da predstavi u knjizi na neki konvencionalan način, već je i njega sabio u tu kompaktnu "ciglu" teksta, naznačivši ga tek kurzivom. Ni malo slučajan utisak koji sve ovo na čitaoca ostavlja je onaj gustine, težine, pritiska i skučenosti.

Ali, "Calypso" nije samo forma. Ovo je porodični roman, priča o kraju porodice Dedijer, teških i namrgođenih ljudi koji su između komplikovanih razgovora i komplikovanih šutnji uvijek birali ovo drugo. Te mračne šutnje, tajne i zatomljene strasti, proizvešće užas incesta, ludila i tragedije od koga će Maksim Dedijer pokušati da pobjegne na daleka mora, a što će proizvesti tek novi ciklus nepoznate porodične istorije koji će i njegovog sina Martina otjerati u njegov lični pakao.

U početku, djeluje da je ova nevesela priča ispripovijedana na sasvim univerzalan način, bez mnogo prostornih i vremenskih referenci. Postojbina Dedijera je neki generički dinarski kamenjar, pun koza i gorkog pelina, ali nema imena. Imena nemaju ni gradovi, ni države, novac ili praznici. Tek kasnije, kad se Maksim Dedijer otisne na višemjesečnu plovidbu trgovačkim brodom saznaćemo da svijet u ovom romanu samo na prvi pogled podsjeća na ovaj naš. Svijet koji će Maksim posmatrati kroz teški njemački dvogled koji je naslijedio od oca (jedan od nekoliko odlično upotrijebljenih simbola u knjizi) raspada se pod talasima ekoloških katastrofa, eksplozija nuklearnih elektrana i elektromagnetskih oluja. Italijom krstare bande kanibalskih kultova, a piramide u Egiptu grade se od mrtvih ljudskih tijela.

Priznajem da kao čitalac nisam mogao u sebi sasvim da pomirim dva plana ovog romana – foknerovsku porodičnu tragediju i distopijsku spekulaciju o budućnosti, "Krik i bijes" i "Put" Kormaka Makartija u jednoj knjizi. Možda to mogu pripisati konzervativnosti vlastitog književnog senzibiliteta, kao što i malu iznenađenost Spahićevom leksikom – crnogorski standard kroz koji se provlače kroatizmi (postrojba, ozračje, glazba, časnik...) – mogu svaliti na teret neke moje nedovoljne jezičke otvorenosti.

Bez obzira na ove nedoumice i, možda, tuce slabih stilskih figura i nekoliko nepotrebnih epizoda, mora se reći da Ognjen Spahić ne samo da voli da piše, već i zna da piše. Jedan je od malog broja pisaca ovog jezika čije nove knjige ću čekati sa uzbuđenjem i velikim očekivanjima.

Inače, još ranije sam ovdje pisao o Spahićevom romanu Hansenova djeca. Zagubio se prikaz valjda u ostalim važnim diskusijama.

 

[Hambertova mlada]

Izvol'te

https://forum.krstarica.com/showthread.php/761031-Savremeni-domaci-pisci/page3?styleid=25

Jasan je i u književnosti poznat simbolički potencijal koji donosi smještanje radnje u zatvor, bolnicu, sanatorijum ili neki drugi sličan mikrokosmos. Međutim, Ognjen Spahić je očito dovoljno dobar pisac da ne dozvoli da mu se knjiga svede na neku praznjikavu alegoriju, a likovi na socijalne ili etičke tipove. On svoju priču o posljednjoj evropskoj koloniji gubavaca pripovijeda sasvim ozbiljno i uspješno, a eventualna metaforička tumačenja prepušta, kao što je i red, čitaocu.
Zaista, ništa se ovdje Spahiću ne može zamjeriti. Tačnije, ništa osim onoga što ga povezuje sa većinom mlađih ovdašnjih pisaca, a to je da malo previše štedi papir i štamparsku boju. Da li svedenost forme možemo pripisati samo uticaju karverovskog minimalizma ili tu ima i nedostatka erudicije, neću da sudim, ali ova priča imala je potencijal za mnogo više od romančića koji ima teksta koliko i uputstvo za rukovanje malo boljim televizorom.
Na jednom mjestu u knjizi stoji rečenica: „Razišli smo se po sobama nakon ručka začinjenog Duncanovim razmišljanjima o globalnoj krizi čovječanstva, zlu koje ne bira druga i deformaciji komunističkih ideja u zemljama Istočne Evrope“. E sad, mene zanima tačno šta je Dankan rekao o svakoj od tih tema, ali to nam pisac ne otkriva. Nije važno što sve to nije ključno za radnju, što neće uticati na karakterologiju Dankana kao lika u romanu, to je naprosto meso koje mora da se nalazi oko kostiju priče, jer ona inače ostane prelagana i čitaocu za par dana izvjetri iz glave. Spahić zna da piše, ali imam utisak da bi knjiga bila znatno ubjedljivija, da se malo više potrudio.


Ja vise nemam nikakvu zelju za diskusijom. Zato i ne pisem. Pozdrav za drustvo.

 

[Rayela]

Ijuu,. otvorih link, videh da mi je Honduras yebala sve po spisku ( vise i ne znam zasto, al nije ni vazno), ali sam procitala ovo sto je Quentin nekada pisao
o Spahicu.

Nego sto nemas zelje za diskusijom? Pisi, kratko si ovde, ima uspona i padova i ne samo u svakodnevnici
Mnogim ljuidima ovde nedostajes, a i ja sam covek
Savrsenstvo ne postoji, ali ti to znas

 

[lamar]

Večeras sam posle ko zna koliko vremena uzela daljinski u ruke i tek na 50-om kanalu nije bilo ni nasilja ni vesti.
Poražavajuće.

Čitam pamukov Čudan osećaj... već ihi-hi.
Moram kako znam i umem ove nedelje da ga dovršim.
Mada... sutra moram na jedan rođendančić

 

[Linejna]

Prijatelji moji, hvala svima na cestitkama.
Zaista sam ponosna sto vas imam, iako se ne znamo licno.
Mnogo mi znaci(te).

 

[Linejna]

Uzela sam Mekol Smita - Nove navike srece.
Da se malo opustim.
Procitala sam Cica Glisu i nije me ostavio ravnodusnom.
Napisala po ugledu na Stivena Kinga K. S. Tjudor.
Nije uopste los psiho triler. Cak sta vise.
Zalepili su mi se bili prsti, moji bolesni od artritisa, nikako da ga puste.
Mislim na roman.

- - - - - - - - - -

Posle, ne znam sta cu...

 

[lamar]

Jel ta knjiga iz edinburške ili afričke edicije?

 

[krasuljak]

Ne sviđa promena na Krsti...

 

[Linejna]

Jel ta knjiga iz edinburške ili afričke edicije?

Iz edinburske... za sada nikako da udjem u roman... cudi me to.

- - - - - - - - - -

Ne sviđa promena na Krsti...

Sta se promenilo na nasem plovilu?

 

[Baudrillard]

Čitam putopis Radmile Gikić - Namaste, Indijo, odavno nisam čitao zanimljiviji i pre svega tako dobro napisan
putopis. Ko voli ovakvo štivo da čita svakako preporuka.

Spojler

 

[loš đak Boža]

Povremeno ostavljamo linkove prema zanimljivim sajtovima sa književnom tematikom. Od mene ovaj put lin prema sajtu "Konkursi regiona" gde možete pogledati prikaze izdanih knjiga, recencije i duže autorske tekstove. Na njemu se nalaze linkovi i prema nekim drugim zanimljivim sajtovima. Nadam se da ćete naći nešto za sebe

http://konkursiregiona.net/

 

[lamar]

@Linejna, ja više volim tu edinburšku.
Ali me na kraju posle 4-5 knjige umorila ta priča.

Ovi naši momci uvek imaju neku zanimljivost

 

[loš đak Boža]

@Linejna, ja više volim tu edinburšku.
Ali me na kraju posle 4-5 knjige umorila ta priča.

Ovi naši momci uvek imaju neku zanimljivost

Ali samo lepe zanimljivosti. A i dolazi Sajam knjiga. Proverite svoje biblioteke i što vam nedostaje u njima.

 

[krasuljak]

Ne sviđa mi se promena na Krsti...

Sta se promenilo na nasem plovilu?

Izgleda ništa... Ja sam verovatno uletela dok su nešto brčkali, jedva sam se snašla. Inače, nekoliko dana sam bila bez tableta, wi fi ne prepoznaje nijednu mrežu, pa sam se mučila na telefonu. Danas sam konačno stigla kući, u Niš.

 

[Наутилус]

Да освежимо тему једним цитатом:

У то време је био популаран виц: Родила жена тројке, па новинару показује новорођенчад, оним редоследом којим су долазила на свет. Бебе леже у мокрим пеленама, плачу – траже сису, а она каже: ''Ово ми је најстарији. Овај ми је средњи. Ово ми је најмлађи...'' ''А овај?'' чуди се дописник показујући главом мушкарца у мокрим панталонама, који лежи на поду, такође плаче – тражи флашу. ''А то ми је важњикави!'' – одговорила је мајка бројне деце. Реч је најпре ушла у језик нашег брачног кревета, а после је Анка почела да назива ''важњикавим'' – мој будући роман.

Јуриј Пољаков: Јаре у млеку

 

[lamar]

Čudan osećaj u meni- Orhan Pamuk, Geopoetika, 580 str. 9/10
https://www.geopoetika.com/book.php?id=3504

Knjiga mi se jako dopala. Dugo sam je čitala, ali to joj nije oduzelo čar, naprotiv. To kao da i jeste knjiga za sporohodno čitanje.

Ljubavna priča preko koje nam je Pamuk saopštio mnogo toga. Opisan je period negde od 50-ih godina prošlog veka (kako to daleko zvuči) do 2014. godine.
Život i rast tog ogromnog grada Istanbula, život u Turskoj, političke prilike i promene (mada je u svojoj knjizi Sneg sasvim bacio akcenat na to) kako u Turskoj tako i u svetu.
Dotakao se obespravljenih manjina, levice, desnice...
Lepo je opisana svakodnevnica ljudi kao i ta originalna (koliko ta tema uopšte može biti origoinalna) ljubavna priča.

Priči koja inače sporo (ali nikako i dosadno) teče, daje na živosti učešće više likova koji se uz „sveznajućeg naratora“ uključuju u priču.
Sve u svemu dugo sam i temeljno uživala u ovoj knjizi.