Dragi moji drugari sa foruma, dragi moji ljubitelji i knjiga i čavrljanja!
Posle jedne duuže pauze, eto me u novopridošloj jeseni.
Dan kišni, još uvek prepodne, a iza mene ovog jutra obavljeno dosta stvari.
Iako volim lepo da se naspavam i ne volim ustajanje uz alarme, isto tako volim i kada u momentu gledanja na sat shvatim da sam obavila dosta stvari i da imam pred sobom slobodno vreme.
Oktobar, kažu, imaće lepih dana.
Odlično, mislim u sebi, jer jako volim jesen.
Najdraže mi godišnje doba - mislim ponajviše na jesenje dane pune sunca, suvih dana koji teraju na šuškava koračanja, na kestenje, na suvarke lišća, na idilu vremenskih ciklusa...
No, jesen će trajati, imam kada o njoj cvrkutati, žurila bih da pišem o Eleni Ferante.
Kada je izašla prva knjiga, nisam se nešto posebno interesovala. Čula sam: imaće četiri dela, znala sam da neće to izaći sve zaredom, čekaće se, i druge začkoliće u nestrpljivih čitalaca.
Komentare sam pratila, zaljubljenost u knjigu takođe.
Druga i treća bile mi sa veoma lepim koricama, videla da ne jenjava interesovanje, da opstaju neizdrži.
Ipak, strpela sam se do četvrte.
I onda krenula.
Od 13.09. do 01.10. trajalo je moje putovanje Italijom.
Napulj, Firenca, Đenova, pokoji izlet u drugu zemlju na Eleninu promociju knjiga, i opet isto okruženje.
Kraće rečeno: u skladu sa drugim obavezama, progutala sam tetralogiju!
Prva je sjajna. Odista sjajna. Priča o ženskom prijateljstvu, snažna, duboka, uznemirujuća onoliko koliko su uglavnom sva prijateljstva u tom dobu, kompeticija, nesigurnost, patnja, azvist, žudnja za prihvatanjem... Deljenje tajni, i čuvanje onih koje zaista želimo da budu samo naše, duboko, sebično naše. Elena i Lila.
Napulj. Svi ljudi iz njihovog okruženja sa svim njihovim pričama, realnim, i prepričavanim tako da su gotovo mit. Nasilje, nesloboda, napor, odricanje, žudnje i želje. Mladost u koju se urezao ceo kvart već zaprljan kriminalom, igrom moći, igrom sile. ("Nove generacije ponavljale su ono što su naučile od prethodnih, svi smo bili deo začaranog kruga sačinjenog od senki oduvek pokretanih istim motivima: ljubavlju, mržnjom, željama i nasiljem..." (Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju, str.301)
Druga i treća kvalitetom nisu mnogo odudarale jedna od druge, međutim, slabije od prve i poslednje. Možda jer se raspričanost rasplinjavala u digresiju. Možda jer smo hteli događaje a bilo je više asocijacija. Možda jer su preovladali događaji koji su se osećali i kod nas. Možda jer je u fokusu bila Italija, bila država, bio svet, bio nemir, bio bunt, bilo preživljavanje.
A htela sam Lilu, htela sam Elenu. Bilo je i njih dve, još kako. Bile su bliske, onda daleke, onda u zluradim komentarima, mistici tog odnosa, u nesigurnosti. u preživljavanju, svaka živeći u svom uglu i na svoj način.
Četvrta je dobra koliko i prva. Odlična, zapravo. Donela je očekivanosti, ali i prevrate. Donela je suze. Bliskosti i izdaje. Sve što su donosile i prethodne tri, ali je bilo dublje: prošlo je vreme, sazreli su svi, pratili smo njihove korake, unapred, unazad. Bojala sam se, neće se lako autorka odupreti patetici. Podleći će, razočarati me.
Ipak, preigrala me. Uspela je da okonča kako se jedino dostojanstveno i može okončati priča istkana od mnoštva pogrešnih sudbina odigranih u pravo vreme.
Definitivo lepo uloženo vreme! Uživanja je bilo.Napetosti.
Ne mogu da se otmem utisku da je sve vreme ciljano pišući o Drugom, o Lili, pričajući priču iz prvog lica, neprestano nestajala Elena.
Priča o Drugom bila je priča o Drugom od početka do kraja.
Lila je ona koja je glavna.
Lila je ona koja je uzrok svih Eleninih nesigurnosti, koje će je pratiti do kraja svih priča.
I kada je volela najviše, Elena je mislila koliko je bila u stanju to da čini kao Lila.
Uvek se merila sa nekim, kroz nešto.
NIje uspevala da iznikne ona, u večitoj težnji da bude poput drugih.
Život joj je podario mnogosadržajne stvari, a ona se večito merila spram onih koje je od detinjstva volela najviše.
Za Elenu su mogućnost i želja za napretkom bile isto što su joj bili i Nino i Lila: tamni vilajet.
Jedna rečenica koja bi mogla da opiše Elenu kroz ceo roman u kom piše o sebi i Lili glasi: "Nisam znala šta sam. Znala sam samo da to nije ono što želim u tom trenutku." (Priča o novom prezimenu, str.25)
"Postati. To je glagol koji me je oduvek progonio, unoseći mi nemir, međutim, tom prilikom prvi put postadoh svesna toga. Ja sam želela da postanem, iako nikad nisam shvatila šta to. I jesam nešto postala, to je bilo sigurno, ali bez cilja, bez strasti, bez jasnih ambicija. Imala sam potrebu da nešto postanem - to je bila suština svega - samo zato što sam se plašila da će Lila postati ko zna šta i da ću zaostati za njom. Nešto sam postala, ali sam dalje bila u njenoj senci." (Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju, str. 359)
Tek sam prešla stotinak strana, večeras nastavljam u vozu, ali se pitam koja je poruka knjige. Sigurna sam da je Uve neprevaziđen. 
toliko lep da kompenzuje sve ostalo. Barem je meni bio. Svakako ćeš, ako odeš, sresti mnogo više nekih drugih ljudi, jer je tamo prava košnica od turista.
