Dano, ne ostavljaj nas više!
I, ako može koja riječ o
Danu skakavaca N. Vesta,
Ministarstvu... A. Roj,
Na osami... Z. Ferića,
Šum vremena Dž. Barnsa?
Dan skakavaca Natanijel Vest.
Izgleda da nisam nešto u ljubavi sa američkim autorima. Ima knjiga koje volim, daleko od toga, nešto starije nešto mlađe (nešto plavo, nešto pozajmljeno...
, ali retko koja mi “legne”. Tako i “Dan skakavaca”. Po atmosferi me, od autora koje sam čitala, podseća na Stajnbeka mada mi je ovaj potonji neuporedivo jači u svakom pogledu – karakterizacije likova, radnja, dramaturgija, atmosfera, stil...
Radnja “Dana skakavaca” događa se u Holivudu 30-ih godina, nakon godina Velike depresije čiji se eho i dalje čuje u pozadini romana, ali nije u prvom planu. Likovi su vrlo živopisni, naročito glavni junak (koji nije onaj iz čije se vizure pripoveda, mladi scenarista koji zapravo ne zna šta će sa sobom) Homer Simpson, ali i plejada drugih sve promašenih duša. Međutim, meni navikloj na savremenu književnost, savremenu “brzinu” i način pripovedanja, sve mi je delovalo nekako bledunjavi u krajnjem rezultatu. Sve je na mestu, shvatam poentu, atmosfera prenešena, likovi izvajani, ali sam sasvim distancirana od svega, tako da dok još čitam imam utisak da ću brzo zaboraviti knjigu.
Ministarstvo neizmerne sreće Arundati Roj.
Čitala sam “Bog malih stvari” tada 90-ih kada je dobila Bukera I bila senzacija I sećam se svoje ambivalentnosti – knjiga mi se dopala ali mi je stil bio uuuužasno iritantan, sa tim ponavljanjem kratkih rečenica od par reči (“Mali čovek. Na palubi stoji sam. Dum-dum.”). Takav stil je možda tada bio inovativan, ali meni je još tada uzrokovao fizički osećaj da dobro protresem autorku da joj poispadaju I ostale reči I preslože se u normalne rečenice
A da ne kažem koliko se to danas eksploatiše od strane polupisaca najčešće, valjda zvuči kao književni nobles, šta li.
Elem, najpre mi je bilo drago što u “Ministarstvu neizmerne sreće” nema toga. Ispustila sam glasan uzdah olakšanja kada sam to ustvrdila. Dalje sam mogla da uživam.
Arundati Roj je godine između svoja jedina dva romana provela pišući non-fiction i aktivno učestvujući u javnom, političkom i kulturnom životu Indije, a onda izlažući svoje stavove i dalje (ja sam uglavnom čitala u britanskom Gardijanu ali generalno je dosta pisala za američke I britanske novine i sl). To se oseća u knjizi. Vrlo često je pripovedački ton onaj koji pripada nekakvom recimo novinarskom stilu, naročito kada neko od likova prepričava istorijate, političku situaciju, konflikte i sl.
Ogromna je galerija likova, priča je veoma širokog zamaha, pa se vrlo često I raspline. Sasvim su komotno mogla da nastanu dva kvalitetna romana od ovog jednog, čini mi se da je malo veštački spoj dve glavne linije radnje. To je jedna krupna zamerka. A druga je ostrašćenost sa kojom piše o delikatnoj temi međunacionalnih unutardržavnih sukoba. Možda sam ja na to osetljiva jer se svakodnevno susrećem sa crno-belim ostrašćenim nacionalističkim stavovima i time obojenim tumačenjem istorije, tako da pretpostavljam da neki Danac, čak i Britanac nema taj problem ili dileme. Sve drugo je odlično – atmosfera, prikaz savremene Indije, različitih slojeva i istorija, likovi i lične istorije, sve mi je to bilo super.
Na osami blizu mora Zoran Ferić
Ovo je jedna od tipičnih Bookinih knjiga – dobar pisac ali negde mi usput “padne”, kao da nema snage da istim kvalitetom i tempom iznese čitav roman, da ga doradi, nego nekako krajnji utisak bude smandrljan. Kroz roman se prikazuje grupa likova koji su od detinjstva i naročito mladosti zajedno i prati do nekih srednjih godina. Svako poglavlje ispričano je iz vizure nekog od njih, a malo se “dopletu” kroz druga poglavlja. Samo jedno centralno je posvećeno babi jednog od likova i uopšte ne znam zašto je trebalo da bude deo baš ove knjige. Dobro je napisano i zaokruženo, stoji sasvim samostalno kao pripovetka i suštinski nema veze ni sa čim. Računam je kao neki roman u nastanku pa nije hteo/mogao/šta god dalje time da se bavi, ali mu bilo žao da je baci pa je ćušnuo u ovu knjigu koju je u tom trenutku pisao.
Dopao mi se stil, ljudskost likova, prozor u nekadašnju savremenu Hrvatsku (ne poznajem nijednu), tako da ću čitati i “Kalendar Maja” koju si ti svojevremeno preporučivao, a tvoje preporuke vrlo ozbiljno shvatam
Šum vremena Džulijan Barns
Mnogi ovde znaju da mi je Džulijan Barns jedan od omiljeni savremenih književnika, a “Šum vremena” je za mene jedna od njegovih najboljih knjiga. Posebno mi se dopalo kako je izveo da prilično izlizani žanr – romansirana biografija, izlizani pristup – biografije kompozitora i njihovog genija koji svojim unutrašnjim uhom osluškuju božanske tonove koje im šapuće muza I boli svoga srca te ih izlivaju na notni papir – učini svežim, uverljivim, ne izneveravajući faktografiju tamo gde je ima, ali ni ne gušeći njome čitaoca. Ali on je iskusan i kvalitetan autor, pa može sve to. U pitanju su isečci iz života Dmitrija Šostakoviča ali tako dobro izabrani i izvedeni da oni nisu sami sebi svrha, hteo čovek da napiše Šostakovu romansiranu biografiju, već su mu poslužili (kao generalno bilo koja “spoljna tema” koju obrađuje – smrt, likovna umetnost, istorija) da razmišlja šire – šta je umetnost I njena priroda, odnos umetnika I umetnosti koju stvara, odnos umetnika I društva I naročito odnos umetnika I vlasti. Pored toga me je oduševilo da britanski autor uspe odlično, tačno, s merom, ne iskrivljavajući činjenice, da da odnos Šostakoviča I Staljinove vlasti. I sve to u malo reči, a ničeg ni previše ni premalo. Maestralno!
Vilijem Volman u romanu “Centralna Evropa” koji ste ti i Rayela čitali, kada je Šostakovič u pitanju, ništa od toga nije uspeo, a mnogo više reči je potrošio. Naravno, on je imao i šire ambicije, ne samo kad je taj lik u pitanju, ali to je druga priča.
Pri tome, imajući u vidu moju profesiju, vrlo me je teško zadovoljiti kada je u pitanju prikaz muzike u književnosti, tim pre ura za Barnsa
- - - - - - - - - -
Hvala Dano, na iscrpnom priblizavanju radnji i detaljnim utiscima. :-)
Ti si istoriju zavrsila? Ili pak istoriju umetnosti? Pretpostavih da je u pitanju takva knjiga, odnosno da ima navedene manjkavosti. Tipicna zamka u koju upadaju pisci.
Everything is illuminated dugo imam zelju da procitam, ali je zato film zaista dobar! Ako nadjes vremena, pogledaj! :-)
Od Amoza Oza sam skoro kupila Fajmu, no ovde je niko nije citao. :-))) Ako zaista nije omanuo do sad verujem da necu ostati razocarana.
I zaista, pisi cesce...
Nisam ni istoriju ni istoriju umetnosti, ali jeste jedna od sličnih humanističkih nauka.
Hvala na preporuci za film i svim dosadašnjim preporukama
- - - - - - - - - -
Kakvi ambasadori pored Dane, mlade, i svih ostalih, naravno.
Nemoj, postideću se
Mislila sam da ćeš pronaći tamo nešto što bi nam eventualno preporučio, ali kol'ko vidim, ekselencije ne čitaju baš preterano... 
Da se ipak držimo mi naših proverenih spiskova... 
Skoro da sam mogla da se kladim da je nema kod nas..(bacam se sad na potragu)
