Beskrajna pesma

Zasto uvek kada patim
moram i da se pravdam?
Zasto uvek kada shvatim
gde sam gresila
moram u tudjim ocima da padam?
Kada shvate da se borim
da sam na kolenima
i da molim ljudi blate,
povredjuju u srce te bodu i preziru.
Cemu to?
Nekome bestidnica
nekome besramna zavodnica
cak i kada u suzama molim.
Kao kada lice krijem
samo tada da smirujem one koji me vide.
Moram li pravo lice kriti
kako sebe ne bih
ostavljala ogoljena na steni spomena,
kako ne bih bila upamcena
kao sotona medju zenama?
 
А зашто иза своје,
Патње се кријеш?
Свет овај оптужујеш,
За оно што је твоје.
Због чега руку гризеш,
Што те из блата диже,
Када знаш да те може,
До неба да уздигне?
Зашто на људе пљујеш,
Што им је само стало,
Да лице твоје мило,
Ђаволу не окренеш?
Или би можда помоћ,
Да и ја с тобом кренем,
На стазу без повратка?
За тебе да погинем?
Покорићу се, реци,
Ал' свесна буди барем,
Шта избор значи твој.
 
Ne volim slabost,
zbog toga bezim,
skupljam se
pred dodirom tudjim
makar neznim,
na to nisam navikla.
Zelim da verujem najzad
da budem kao drugi...
ali zar zaista
mozes verovati
da su tako darezljivi svi?
Mislis li da ruku
mi ne pruzaju
samo kako sebe
ne bi postavili
na tron dobrote
a mene u nesreci
na stub sramote...
ne,treba mi vremena
da drugima pocnem
da verujem ja.
 
Uvek je lakse bilo kriviti druge,
tako se resavamo dela krivice i tuge.
Moj cilj nije sam pakao,da u njega sletim,
mene spasenje vuce,s toga celom svetu pretim
jer zelim sama prezaliti pad,ojacati i najzad unistiti jad
zelim dokazati sebi da ne zavisim od krila andjela vise nikad
 
Ако човеку не верујеш,
Шта онда ти си? Запитај се,
Кад ватром сумње ти срце грејеш,
Тамница своја да л' постајеш?

У шкољку своју затворена,
Да л' можда себе издала си,
Доброта твоја сакривена,
Под кључић срце склонила си.

Од света целог сакривена,
Можеш ли рећи, летиш ил' падаш,
Страху од људи препуштена,
Ти драговољно превише страдаш.

Да ли си биће себичности,
Кад желиш небу летети сама,
Да л' ће се двери отворити,
Кад чист лед ти си, и осама.
 
Jer ipak trebamo druge,
samo kao
ogledalo sopstvene duse
da se merimo
i pravdamo postupke svoje.
Treba nam odobrenje
ma koliko smatrali
da tako nije...i ti tako,
isto kao ja tezis da shvatis
kada cemo moci
da zivimo
bez slucajnih prolaznika
u svom zivotu...
 
i kao da trazim odgovore
kojih nema,
upadam u probleme koje sama stvaram.
Uporno budim neku srecu koja drema,
i sama sebe redovno varam.
Kako da verujem drugima,
a ne mogu ni sebi,
ko moze da mi kaze sta je istina
kad se niko mogao zakleti ne bi.
Kad nesto imas i izgubis,
kad te neko voli pa prestane
kad te vise ne ljubi i ne ljubis
gde sve to nestane?
Ko je kriv sto u meni dusa trune
i sto mi je gresan svaki korak,
da li iko zna ili bar razume
zasto je zivot tako gorak?
 
Ko je nas vodic u svetu slepih?
Ko nam ruku pruza
i nazno dodiruje nas dlan
ne ostavljajuci nam
dokaz za raspoznavanje?
Nikada ne mozemo upreti prstom
i reci da je to nas andjeo cuvar,
pastir naseg stada
nasa jedina nada
za ostajanje na putu izbavljenja
iz svetskog vecnog jada.
 
cak i kada na kolenima
za milost molis i milosti se nadas
malo sanse za spas ima
samo dublje u ponore padas.
cak i kad pognute glave, ispruzenih ruku
bledim, drhtavim, hladnim dlanovima
svoju pokajes muku,
nekim tamo laznim bogovima.
Cuti, zagrizi do krvi usne,
neka neme zauvek ostanu
nek ne otkriju tvoje nade i sne
nek ti ne dosipaju so na ranu.
Kad sazna gde boli
zivot udara tu samo jos jace
uzima ono sto ti dusa voli
za cim ti srce tuguje i place.
Zato cuti i nista ne govori,
ne kaj se i za milost ne moli
u tisini i sveca mirnije gori,
tisinom sakrij ono sto te boli...
 
Ej mislim nešto
kako bi bilo
okončati život
i ropcem i smeškom
Tako mi nikad
na um ne bi palo
Kako nisam probao
Sve što mi se dalo

Izokrenut naglavačke
dželat mi se smeši:
neodlučni kerovi
Ružniji il lepši
Nikad ništa ne dobiju na kraju
nek se nose oni kad misle da znaju
 
Poslednja izmena:
Ali svakako
osecam da padam,
i da ne umem
da vladam
ovim kozuhom sto visi
izmucen i jadan
na kostima
trosnim i umornim.

Osecam kako mi um
crta karikature,
neprestano i besomucno.
Crta ih pred ocima,
ne da da pobegnem
od stvarnosti.
Neizbezno je -
moram umreti.
 
Kao sto mora umreti
svako od nas...
Da, treba umeti umreti
umeti sklopiti oci
i odvuci zenice
od ovog mrklog sveta
koji nema nameru
da saceka zoru,
novo svetlo.
A tako je i bolje.
Ionako niko ne zna
sta je to sreca
i gde ona stanuje
dok i vazduh gine
zeleci da dosegne
grane cempresa
i oraha.
Zasto bi jedna
dusa obitavala
u prostoru gde i
uzdisaj se cepa
i umire
pod pritiskom
neba
koje polako
ali sigurno pada,
tamno i tesko?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Silton
Književnost SAMO PRAH I PEPEO
Odgovora
0
Pregleda
186
Silton
Silton
Silton
Književnost ADRENALIN
Odgovora
0
Pregleda
76
Silton
Silton
Silton
Književnost ZOMBI
Odgovora
0
Pregleda
167
Silton
Silton

Back
Top