Ne pokazuje na ovo belo a to je Isusov pokrov,pokrov je bio u milesevu kada su ga vitezi templari u prolazu ostavili.Pokrov je kasnije odnesen.Postoji jedna legenda koja kaze ko poseduje pokrov i loginovo koplje da imam neogranicenu moc,jos jedna zanimljivost vezana za pokrov kaze se da je Kostantin na nikejski sabor usao ogrnut plastom i sa kopljem u ruci.
Hvala ti na ovim prilično neubedljivim pokušajima mistifikacije... Naučio sam nešto korisno, a možeš i ti.
http://209.85.129.104/search?q=cach.../Pavicevic.pdf+Бели+анђео&hl=en&ct=clnk&cd=10
Ipak, evo nekih delova jednog izuzetno vrednog naučnog rada sa ove adrese.
Александра Павићевић, Шта ради и где седи „Бели анђео“? – Један пример конструисања и реконструисања традиције
Бели анђео је део веће композиције, Мироносице на гробу Христовом, насликане фреско техником, у наосу на јужном зиду западног травеја главне цркве манастира Милешеве, у 13. веку.
Следећи иконографска правила, живописац је на слици приказао догађај забележен у Светом писму, којим се описује долазак жена мироносица на Христов гроб у недељу ујутру, после догађаја Распећа, да би – по јеврејском обичају – његово тело помазале миром. Тамо, међутим, оне наилазе на разваљен улаз у гробницу, а ушавши унутра и видевши само посмртне повоје којима је тело „покојника“ било умотано, срећу се са анђелом у белим хаљинама који им саопштава радосну вест о Васкрсењу.
Сходно овоме, у оквиру композиције милешевског сликара приказане су две жене мироносице, Бели анђео који седи – или с обзиром на раширена крила – лебди изнад мермерне гробне плоче и руком показује у гроб у коме се налазе посмртни повоји. У десној руци он држи штап, а преко хаљине, на рамену леве руке, налази се украсна трака, мада се може наћи и тумачење по коме трака симболизује његов чин. Испод њега насликани су и уснули војници који су чували гробницу да би спречили Христове ученике да тајно однесу тело и тиме његову посмртну славу учине већом од оне коју је за свог земаљског живота стекао.
Судећи по православном предању и учењу о бестелесним силама, Бели анђео не представља неку посебну врсту анђеоских бића или посебан чин ове „небеске војске“. С обзиром на улогу коју има у причи чији је садржај приказан на фресци коју анализирамо Бели анђео је – у ствари – Арханђел Гаврило, који свој задатак весника Божијих тајни обавља и овде, објављујући свету Христово Васкрсење.
Бела одећа, односно хаљине у којима је приказан, не представљају његово „свакодневно“ него управо свечано рухо, чија боја симболише светлост и радост Васкрсења и која је назначена у наведеним деловима јеванђеља. У свим другим ситуацијама (на пример, композиција Сабор арханђела, као и Благовести) овај Арханђел се слика потпуно другачије: у обојеним хаљинама, са јасним ознакама свог анђеоског чина који га разликује од других бестелесних сила у овој, небеској хијерархији.
Период деведесетих година двадесетог века донео је, као што је већ поменуто, процес ревитализације религије и реактуелизације улоге цркве (и уопште верских заједница) у животу људи. Површност као битна одлика овог процеса, који је и сам садржао у себи измишљање разних нових традиција, погодовала је цветању не само институционализованих верских аспирација, него и умножавању разних култова, мистичких знања, окултистичких секти и сујеверја. Дисконтинуитет са прошлошћу, слабо догматско образовање и неагилност и аутистичност Српске православне цркве били су плодно тло за развој овакве врсте „духовности“.
У том и таквом историјско-културолошко-антрополошком контексту и Бели анђео је постао „Свети Бели анђео“, свеобухватна икона епохе, чије поштовање асоцира на традицију, прошлост, српство, божанску заштиту, али не и на Васркрсење. Свест о централном догађају хришћанске вере замењена је магловитом представом о заштитнику са митолошко-демонолошким карактеристикама, доносиоцу једнократне среће и спортских успеха, чувару од незгода и болести, и покровитељу финансијских трансакција.