Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Glavni ulaz u logor, ratni snimak
“Prihvatni logor Dedinje“, danas poznat kao ‘’Logor na Banjici’’, sastojao se iz dva dela: jedan pod kontrolom nedićevaca, drugi pod kontrolom Nemaca. Pored osnovnog naziva, Nemci su za svoj deo logora koristili i termin “DM logor Dedinje“, zato što se u njemu nalazilo najviše “pristalica Draže Mihailovića“, kako su ih oni nazivali. Dokumenta o Banjici nalaze se u Arhivu Grada Beograda i do sada su ih videli mnogi istraživači, ali ovo je prvi put da se jedan takav dokument iznosi u javnost, posle 70 godina!
Piše: Ratko Leković
Originalni nemački dokument. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Prevod nemačkog dokumenta. Izvor: Arhiv Grada Beograda
Nemci su preuzeli na sebe borbu protiv organizovanijeg i masovnijeg pokreta, a osim toga, sumnjali su u efikasnost Specijalne policije u aktivnosti protiv nacionalnog pokreta otpora, znajući da su Nedićeve formacije “izbušene“ Dražinim ljudima. Od ukupnog broja evidentiranih logoraša (23.697) Nemci su u logor doveli 66,01%, što se može videti iz originalnih knjiga banjičkih logoraša, gde je upisivan podatak o “dovodiocu“. Na pitanje: “Iz kojih su sve razloga Srbi konfinirani u ovaj logor?“ Svetozar Toza Vujković na isleđenju u UDBI 08. jula 1948. godine rekao je sledeće:
“Od strane Nemaca hapšeni su u većini pripadnici pokreta Draže Mihailovića, kao i ogroman broj onih u raznim blokadama vršenim od strane Nemaca a isto tako i lica koja su pripadala partizanskoj akciji. Od strane, pak, srpskih vlasti u logor su upućivana u najvećem broju lica pripadnici partizanske akcije, kao i veliki broj taoca za ona lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu. Ukoliko je i bilo četnika kod srpskih vlasti, to je vrlo mali broj, a bilo je slučajeva da su i sami organi srpskih vlasti streljani od strane Nemaca“ (IAB, Okružni sud Beograd, predmet: Bećarević, Vujković, Gubarev).
Veliki broj taoca “za lica koja su se nalazila odmetnuta u šumu“ činile su porodice Dražinih komandanata i oficira, kao i porodica đenerala Draže (supruga i dvoje dece). Pored masovnih streljanja, logoraši Banjičkog logora u ogromnom broju transportovani su u koncentracione logore širom okupirane Evrope, gde je veliki broj njih smrtno stradao. Do danas nije utvrđen broj smrtno stradalih lica koja su prošla kroz Banjički logor. Ovom prilikom dajemo dokumentovan prikaz dešavanja koja su dovela do stradanja trojice “oficira Draže Mihailovića“, kako se nazivaju u aktima Gestapoa, odnosno u dosijeu jednog od njih (IAB, fond Bds, C 211).
Kvislinško ministarstvo policije marta 1942. dostavilo je izveštaj Milanu Nediću da se u selu Strmosten kod Despotovca, “u kući uglednog seljaka Vlajka“ desio sastanak Dražinog komandanta Siniše Ocokoljića Pazarca (komandovao Mlavskim korpusom) i šestorice Nedićevih oficira koji su tajno radili za Dražine četnike. Nedić prepis ovog izveštaja dostavlja generalu Haroldu Turneru (šef Upravnog štaba komadujućeg generala u Srbiji), a Turner ga 2. aprila 1942. prosleđuje pukovniku dr Emanuelu Šeferu (prvi čovek Gestapoa za Srbiju) uz molbu “da se hapšenja po mogućnosti što pre izvrše“. Dvojica učesnika sastanka, poručnik Petar Dakić i kapetan Radivoje Maksimović (oba iz Ćuprije) uhapšeni su i poslati u zarobljenički logor u Nemačku 21. aprila 1942. godine.
Trojica drugih učesnika imala su mnogo strašniju sudbinu. Potporučnik Milutin Radovanović iz Strmostena, poručnik Milorad Čivović iz Paraćina i poručnik Miodrag Urošević iz Paraćina sprovedeni su u logor smrti Mauthauzen. Ostatak teksta posvećujemo jednom od njih, poručniku Miodragu Uroševiću.
Pešadijski poručnik Miodrag Urošević rođen je 09. novembra 1911. godine u Paraćinu, od oca Gojimira i majke Stanije. Do 17. godine života živeo je u rodnom mestu (Ulica kralja Aleksandra, broj 36), gde je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Ćupriji završava još dva razreda gimnazije, nakon čega se preseljava u Beograd i 1930. godine upisuje Vojnu akademiju. Pošto je završio akademiju, kao potporučnik dobija raspored u 18. pešadijski puk, a potom je, kako je izjavio na saslušanju u Gestapou, “do početka rata premeštan u razne trupne jedinice“. Nije bio oženjen.
Nakon sloma Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu izbegao je zarobljavanje i vratio se u rodno mesto, “gde je pomagao ocu na imanju“. Tako je bilo do oktobra 1941, kad se dobrovoljno prijavljuje u žandarmerijski odred u Ćupriji. U tom odredu ostao je do januara 1942. godine, kada je premešten za ađutanta u četnički odred u Popovcu. Reč je o tzv. legalnim četničkim odredima koji su spadali u formacije kvislinške vlade Milana Nedića. U ovim jedinicama bilo je mnogo tajnih saradnika Jugoslovenske vojske, koji su pomagali Dražinu borbu, a hiljade ovih ilegalaca pale su na tom zadatku časti, služeći kralju i otadžbini. Na takvom zadatku 24. jula 1942. godine uhapšen je i poručnik Miodrag Urošević. Istog dana sproveden je u zatvor Gestapoa u Beograd (Aleksandrova ulica, broj 5). U personalnom listu hapšenika zabeleženo je da je u ovaj zatvor dopremljen 24. jula u 18 časova, da mu je zaplenjeno jedno nalivpero, džepni sat i 694 dinara.
Poručnik Urošević deo je plejade mučenika koje Gestapo nije uspeo da prinudi ni na kakvo priznanje. Nije priznao svoj rad za Dražinu organizaciju, učešće na sastanku u selu Strmosten, niti je ikog odao. Međutim, izveštaj kvislinške policije, Nedićev zahtev i izveštaji gestapovskih agenata bili su više nago dovoljan materijal da sudbina ovog junaka bude zapečaćena. Nakon 75 dana provedenih u istražnom zatvoru Gestapoa, Urošević je prebačen u “DM logor Dedinje“, kako piše u naređenju za otpuštanje iz policijskog zatvora, kao i u naređenju za prijem u “DM logor Dedinje“, poslatom od strane Gestapoa (09.10.1942). Oba dokumenta potpisao je kapetan Hajnrih Brant. Na poleđini naređenja za prijem dopisano je da je poručnik Urošević 09. oktobra 1942. u 11 časova smešten u “DM samicu“ logora. Gestapo donosi odluku da se poručnik Urošević transportuje u koncentracioni logor Mauthauzen, zbog “aktivne delatnosti u ustaničkom pokretu Mihailovića u Srbiji“.
Potom je 03. novembra 1942. iz Banjičkog logora sproveden na Sajmište (“Sabirni logor Zemun“) “radi sprovođenja u koncentracioni logor Mauthauzen“.
Izveštaj logora Mauthauzen Gestapou od 15. decembra 1942. godine beleži da je zatočenik Miodrag Urošević preminuo u logoru 13. decembra 1942. u 09:00 “od slabosti pritiska krvi“. Uz molbu da se “na prikladan način“obaveste članovi porodice, stoji uobičajena napomena: “Pregled leša nije dozvoljen“. Možemo zaključiti da je, kao i hiljade drugih, spaljen u krematorijumu Mauthauzena. O njegovoj smrti Gestapo je obavestio “srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova“, koje je i iniciralo hapšenje poručnika Uroševića i njegovih sapatnika. Krug se zatvorio.
(Srpske novine, glasilo OSČ ‘’Ravna Gora’’, Čikago, novembar 2014, broj 682)
http://www.pogledi.rs/prvi-put-u-javnosti-banjica-dm-logor/
Poslednja izmena:
Само што неће да кажу ко су те патриоте и демократе, као и однос броја убијених њих и партизана са друге стране..