Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Место “проклете мржње”
Пре пар месеци читао сам неки стручан текст о проблему јединственог username/password. И наишао сам на термин „балканизација (корисничких) идентитета“. Рекох себи: Зар је дотле дошло. Овај текст говори о томе.
# # # #
Током рата је чак и балканизам, један сасвим западни, небалкански производ, постао сасвим балканизован. Посматрачи који су долазили на Балкан да “реше проблем”, или су се бавили Балканом, временом су почињали да показују знаке острашћености и “пристрасности, која се обично приписује припадницима балканских народа...
Књига која је првих година рата у Босни “обојила светску перцепцију трагедије”, главно штиво оних који су одлучивали, био је путопис “Балкански духови” Роберта Каплана. Каплан у почетку и није имао неку конкуренцију – он каже да је осамдесетих Балкан био опскурно место, Американцима познато колико и Етиопија. Његови “Балкански духови” су дуго времена били најпродаванија књига о Балкану у САД и прва коју су прочитали председник Клинтон и Колин Пауел. Каплан је писао о Балкану као месту “проклетом мржњом” и његове метафоре су постале важан аргумент противника западног војног мешања у Босни. Мада је Каплан, и данас један од утицајнијих америчких новинара, како сам каже, одмах по изласку књиге “јавно захтевао снажну војну интервенцију против босанских Срба”. И поред тога, Тимоти Гартон Еш га је оптужио да је “дао кредибилитет раширеном веровању да су крвави етнички сукоби ендемски на Балкану и да је нова рунда крвопролића неизбежна”.
Каплан је своју књигу написао под огромним утицајем Ребеке Вест. Њена књига “Црно јагње и сиви соко” била му је главни водич. Каплан је написао да се мало тога мења на Балкану јер су слике на које је наилазио биле исте као оне које је Вест описала педесет година раније. Ребека Вест је била једна од најплаћенијих новинарки свога доба, Кристијан Аманпур тридесетих. Она је личним и често пристрасним текстовима многима на Западу приближила византијско наслеђе о којем су чак и најобразованији знали врло мало. Ова феминисткиња била је очарана Балканом и сексуалношћу Балканаца. Веровала је да Европа дугује много Србима због заустављања Турака. “Словене” је описала као “храбре, уметничке душе”, али ни “налик јагњету”. Ричард Тилингаст ју је назвао “добронамерном расисткињом”.
Књига “Црно јагње и сиви соко” је поново штампана 1993. и од тада је доживела неколико издања – велики успех за путопис величине Старог завета. Само у САД током босанског рата продата је у 21 000 примерака. Ребека Вест је утицала на лорда Овена који у књизи “Балканска одисеја” пише о “култури насиља на раскрсници цивилизација” и “традицији решавања сукоба оружјем”. Роуз Рамос налази у Венс-Овеновом плану утицаје Ребеке Вест. Угледни “Њујоркер” је написао да је Вест својом књигом “чудним следом околности... помогла да обезбеди да се срамотно (балканско) наслеђе настави”. Њену књигу је цитирала већина аутора који су о Балкану писали деведесетих, углавном да би илустровали корене просрпских ставова на Западу.
Неки су Вестову и Каплана окривили за “Клинтонову конфузну политику према Босни”, “легитимисање националистичке визије Балкана” и ширење уверења да је “етнички сукоб узрок југословенских ратова” деведесетих. Оптуживани су и да сносе одговорност за одлагање западне интервенције, да су допринели продужавању опсаде Сарајева и да су посредно одговорни за масакр Сребреничана. “Колико је аутор одговоран за коришћење своје књиге, старо је и још увек интересантно питање”, написао је Тимоти Гертон Еш разматрајући Капланову одговорност.
Клинтонови сарадници тврде да је председник био одушевљен Каплановом књигом. Он је код Клинтона наводно створио “песимизам” у вези с Балканом због кога председник није делио ентузијазам најближих сарадника о питању војне интервенције против босанских Срба. Преокрет је стигао тек пошто је објављена књига “Босна – кратка историја” Ноела Малколма 1994. године. Пре преласка на балканске теме Малколм је објавио књиге као што су “Корени енглеских бесмислица” и “Писма Томаса Хобса”. Ништа није указивало да се ту крије неко ко ће извршити огроман утицај на балканизам. Холбрук је касније објашњавао да мисли да би босански рат био знатно краћи да је Малколмова књига изашла раније. Он је из Малколмових књига о Босни и Косову извукао закључак да је балканска историја мешавина компликованог и тривијалног коју је најбоље игнорисати.
Све касније објављене књиге, чак и тиражна “Смрт Југославије”, Лоре Силбер и Алана Литла, остале су у сенци Малколмовог и Каплановог дела. Док је сам термин “балканизација” остао набијен значењима које помињу или сугеришу Каплан и Вест, однос западних влада и медија према Балкану је у потпуности подлегао Малколмовој интерпретацији. Његов црно-бели портрет у коме је црно резервисано скоро искључиво за Србе, потиснуо је у светским коридорима моћи слику свебалканског сивила које је нудила Капланова књига. На трагу Малколмове параисторије написане су новинске репортаже који тврде да је предратно, комунистичко Сарајево било “балкански Сан Франциско”, “место у коме је ваздух слободнији”, оаза слободе за балканске хомосексуалаце и демократе, а Београд “срце таме” и “колевка национализма”. Злочин у Сребреници и Милошевићева бруталност умањили су жељу нових западних “твораца” балканизма да обрате пажњу или узму за озбиљно аргументе који не иду у прилог Малколмовој прилично селективној, али данас невероватно популарној синтези.
Пре пар месеци читао сам неки стручан текст о проблему јединственог username/password. И наишао сам на термин „балканизација (корисничких) идентитета“. Рекох себи: Зар је дотле дошло. Овај текст говори о томе.
# # # #
Током рата је чак и балканизам, један сасвим западни, небалкански производ, постао сасвим балканизован. Посматрачи који су долазили на Балкан да “реше проблем”, или су се бавили Балканом, временом су почињали да показују знаке острашћености и “пристрасности, која се обично приписује припадницима балканских народа...
Књига која је првих година рата у Босни “обојила светску перцепцију трагедије”, главно штиво оних који су одлучивали, био је путопис “Балкански духови” Роберта Каплана. Каплан у почетку и није имао неку конкуренцију – он каже да је осамдесетих Балкан био опскурно место, Американцима познато колико и Етиопија. Његови “Балкански духови” су дуго времена били најпродаванија књига о Балкану у САД и прва коју су прочитали председник Клинтон и Колин Пауел. Каплан је писао о Балкану као месту “проклетом мржњом” и његове метафоре су постале важан аргумент противника западног војног мешања у Босни. Мада је Каплан, и данас један од утицајнијих америчких новинара, како сам каже, одмах по изласку књиге “јавно захтевао снажну војну интервенцију против босанских Срба”. И поред тога, Тимоти Гартон Еш га је оптужио да је “дао кредибилитет раширеном веровању да су крвави етнички сукоби ендемски на Балкану и да је нова рунда крвопролића неизбежна”.
Каплан је своју књигу написао под огромним утицајем Ребеке Вест. Њена књига “Црно јагње и сиви соко” била му је главни водич. Каплан је написао да се мало тога мења на Балкану јер су слике на које је наилазио биле исте као оне које је Вест описала педесет година раније. Ребека Вест је била једна од најплаћенијих новинарки свога доба, Кристијан Аманпур тридесетих. Она је личним и често пристрасним текстовима многима на Западу приближила византијско наслеђе о којем су чак и најобразованији знали врло мало. Ова феминисткиња била је очарана Балканом и сексуалношћу Балканаца. Веровала је да Европа дугује много Србима због заустављања Турака. “Словене” је описала као “храбре, уметничке душе”, али ни “налик јагњету”. Ричард Тилингаст ју је назвао “добронамерном расисткињом”.
Књига “Црно јагње и сиви соко” је поново штампана 1993. и од тада је доживела неколико издања – велики успех за путопис величине Старог завета. Само у САД током босанског рата продата је у 21 000 примерака. Ребека Вест је утицала на лорда Овена који у књизи “Балканска одисеја” пише о “култури насиља на раскрсници цивилизација” и “традицији решавања сукоба оружјем”. Роуз Рамос налази у Венс-Овеновом плану утицаје Ребеке Вест. Угледни “Њујоркер” је написао да је Вест својом књигом “чудним следом околности... помогла да обезбеди да се срамотно (балканско) наслеђе настави”. Њену књигу је цитирала већина аутора који су о Балкану писали деведесетих, углавном да би илустровали корене просрпских ставова на Западу.
Неки су Вестову и Каплана окривили за “Клинтонову конфузну политику према Босни”, “легитимисање националистичке визије Балкана” и ширење уверења да је “етнички сукоб узрок југословенских ратова” деведесетих. Оптуживани су и да сносе одговорност за одлагање западне интервенције, да су допринели продужавању опсаде Сарајева и да су посредно одговорни за масакр Сребреничана. “Колико је аутор одговоран за коришћење своје књиге, старо је и још увек интересантно питање”, написао је Тимоти Гертон Еш разматрајући Капланову одговорност.
Клинтонови сарадници тврде да је председник био одушевљен Каплановом књигом. Он је код Клинтона наводно створио “песимизам” у вези с Балканом због кога председник није делио ентузијазам најближих сарадника о питању војне интервенције против босанских Срба. Преокрет је стигао тек пошто је објављена књига “Босна – кратка историја” Ноела Малколма 1994. године. Пре преласка на балканске теме Малколм је објавио књиге као што су “Корени енглеских бесмислица” и “Писма Томаса Хобса”. Ништа није указивало да се ту крије неко ко ће извршити огроман утицај на балканизам. Холбрук је касније објашњавао да мисли да би босански рат био знатно краћи да је Малколмова књига изашла раније. Он је из Малколмових књига о Босни и Косову извукао закључак да је балканска историја мешавина компликованог и тривијалног коју је најбоље игнорисати.
Све касније објављене књиге, чак и тиражна “Смрт Југославије”, Лоре Силбер и Алана Литла, остале су у сенци Малколмовог и Каплановог дела. Док је сам термин “балканизација” остао набијен значењима које помињу или сугеришу Каплан и Вест, однос западних влада и медија према Балкану је у потпуности подлегао Малколмовој интерпретацији. Његов црно-бели портрет у коме је црно резервисано скоро искључиво за Србе, потиснуо је у светским коридорима моћи слику свебалканског сивила које је нудила Капланова књига. На трагу Малколмове параисторије написане су новинске репортаже који тврде да је предратно, комунистичко Сарајево било “балкански Сан Франциско”, “место у коме је ваздух слободнији”, оаза слободе за балканске хомосексуалаце и демократе, а Београд “срце таме” и “колевка национализма”. Злочин у Сребреници и Милошевићева бруталност умањили су жељу нових западних “твораца” балканизма да обрате пажњу или узму за озбиљно аргументе који не иду у прилог Малколмовој прилично селективној, али данас невероватно популарној синтези.