тако је. Охридска (тј. Бугарска) архиепископија је у канонском смислу све време свог постојања висила у ваздуху. занимљиво је и то како је основана. током вишедеценијског, и на тренутке врло бурног и затегнутог спора (боље рећи сукоба) између Рима и Цариграда око црквене јурисдикције над Бугарском, одржан је и ''помиритељски'' Фотијев сабор 879-880 године, на коме је папа Јован VIII навучен на танак лед. мада, питање је колико су и захтеви старог Рима имали канонског утемељења, јер оновремена Бугарска (кнеза Михаила Бориса) је већим делом била изван граница некадашње префектуре Илирик (који је васељенским саборима био признат у надлежност Риму). све источно од Софије, значи средишње и најважније области ондашње бугарске државе, њено политичко језгро, биле су на простору Тракије, а самим тим у црквеној надлежности Цариграда. но, како год, папа Јован VIII је као услов свих услова за одржавање сабора и (за Цариград врло битно) превазилажење раскола са присташама некадашњег патријарха Игњатија, ставио свој ултимативни захтев- да се Фотије више не уплиће у црквене прилике Бугарске (''да више не поставља епископе и шаље омофоре''), која мора да се подреди Риму. Грци су на то пристали, и Фотије је на саборској седници врло свечано изјавио да он (тј. Цариградска Црква) више неће имати никаква посла у Бугарској. то су саборски оци прихватили, уз велику радост присутних папских легата. кад су легати затражили да Сабор донесе одлуку да се Бугарска ''врати'' под јурисдикцију Рима, Грци су лукаво одговорили да је то питање поделе дијецеза, и као такво није тема за Сабор, те да о томе треба да одлучи Цар (Василије I Македонац). легати су се с тим невољно сложили, очекујући да ће Василије Бугарску изручити папи, тим пре јер се Фотије (у име Цариградске Цркве) већ јавно одрекао Бугарске, што је Сабор прихватио и потврдио. међутим, ту се дешава занимљив (и за Латине неочекиван) обрт- Цар Василије уместо да Бугарску преда Риму, он Бугарској поставља архиепископа, по својој вољи и избору. папа, потпуно затечен, протествује и прети, пише писма кнезу Михаилу Борису.. међутим, без успеха. тад је било јасно да су Василије, Фотије и Михаило и пре Сабора направили договор, и да је папа Јован VIII насамарен. ускоро умире, и све остаје како је било. његови наследници нису били толико моћни и одлучни да то питање поново покрену, и Бугарска архиепископија је остала да живи, као фактичко стање, реалност без канонског упоришта, јер је ниједан сабор нити црквено седиште није признало као самосталну аутокефалну Цркву.
