Аутокефалија Српске Православне Цркве

[Перута]

Ове године се слави 800 година атокефалности Српске Православне Цркве.

Који су по вама најјачи аргументи да је аутокефалност добијена баш те године.

Чак се Живој истини дискутовало о томе, а гост није имао довољно знања да одбрани ту тезу.

 

[qvey]

Istorijske okolnosti raspada istocno Rimskog carstva u IV krstaskom ratu su doprinele uspehu autokefalije Srpske crkve da nije bilo tako trazilac Autokefalije bi verovatno zaradio dzelatsku sekiru ili u malo boljem slucaju duboku tamnicu..

 

[Акај]

Ове године се слави 800 година атокефалности Српске Православне Цркве.

Који су по вама најјачи аргументи да је аутокефалност добијена баш те године.

Чак се Живој истини дискутовало о томе, а гост није имао довољно знања да одбрани ту тезу.

Водитељ такозване Живе истине је типичан надобудни самобитни динароид који је по нешто прочитао те на основу тога мисли да много зна.
Има крајње фиксирано мишљење, не постоји отвореност ума док се све позива на ”академску честитост” и скептичност.

Кафанске гримасе, сујетни осмеси, чаршијске приче и једно чисто бистрење историје, са циљем потврде тренутне дневне политике и утемељења идентитета који је на стакленим ногама.

Гост је ту и тамо. До сада сам закључио да дотични пажљиво бира госте. Избегава ”тешку категорију” са којом би имао муку да се носи.

 

[Акај]

Запазите те луде погледа и нервозу када се спомене митрополит Амфилохије.
Чим му се дају аргументи лупа руком по стилом, наскаче на сто као падавичар и чеше се од хормоналних поремећаја.

Не зна се понашати једноставно. Само у Миловој личној Црној Гори такав човек може да води ”интелектуалне” емисије.

 

[Khal Drogo]

Тема отворена емисијом Шупковића је у старту осуђена да оде у рђавом смјеру.
Један режимски пајац (мислим на Шупковића наравно), и ту је једини циљ госта са "гријешним" ставовима компромитовати, селективно бира списе и догађаје, у правилу неважне али који ће "болдовати" неко пожељно виђење, уличарским и простачким маниром прекида госта у свакој реченици, нежељене ставове подругљиво и поспрдно пропрати (малтене што не каже "немој мени ту причу"), др Лековић је покушао одржати неки ниво у својим излагањима, но са необразованим простаком (који узгред и нема појма о историји, већ сам то на другој теми коментарисао) ту баш и нема шанси, и емисија је отишла у један ријалити гдје ће код публике умова обликованих управо ријалити садржајима бољи утисак оставпти грлатији и неотесани простак.

Што се тиче питања постављача

Који су по вама најјачи аргументи да је аутокефалност добијена баш те године.

у српској историографији ту и нису (потпуно) усаглашени ставови, што не мислим да је лоше, напротив, говори о озбиљности приступа проблематици.
Оно што је извјесно, у тој, благо речено, несређеној па и хаотичној ситуацији у Византији тих деценија, имамо 1219-е мисију Саве Немањића у Никеји.
Чији је резултат аутономност Српске цркве, Сава је хиротонисан за архиепископа, а Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је протестним писмом маја 1220. године, које Шупковић у поменутој емисији театрално цитира.

Е сад, да ли је Српска црква тим чином добила и аутокефалност те (1219-е) године, или неколико година касније, да ли су испоштована канонска правила, важно је за пдф религија, за пдф историја и не толико, ту је важно да је од те године Српска архиепискпопија аутономна и независна, што ће одредити и будуће догађаје и будућност српске државе. но то је већ друга тема.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Само у Миловој личној Црној Гори такав човек може да води ”интелектуалне” емисије.

Pa sad...ne bih ja rekao da smo danas daleko. Imamo Marića.

Kad se setim kako su izgledale emisije sa Životićem ili Dimićem, vidim da Marić uvek prekida kada postane interesantno. A iz faca gostiju se vidi da bi ga mentalno prebiajaju od batina.

аутономна и независна

Ne bih da širim temu kako i sam strahuješ u smeru ptf religija, ali nije li ovo, malčice, kontradiktorno za reći?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ове године се слави 800 година атокефалности Српске Православне Цркве.

Који су по вама најјачи аргументи да је аутокефалност добијена баш те године.

Чак се Живој истини дискутовало о томе, а гост није имао довољно знања да одбрани ту тезу.

Vezano za pitanje đe je tomos iz srednjeg vijeka.

* Nema tomosa Kiparske crkve
* Nema tomosa Gruzijske crkve
* Nema tomosa Ruske crkve
* Nema tomosa Bugarske crkve

Kako je to slučaj sa svim starim pomesnim pravoslavnim Crkvama, pa tako i ove četiri koje (pored srpske) pretenduju kontinuitet sa starom tvorevinom, ukoliko je bilo perioda diskontinuiteta, a što uključuje i veliku većinu pravoslavne vaseljene, moram priznati da mi nije jasno koja je poenta cele priče o tome đe je tomos sem u funkciji običnog izgovora, odnosno da se stvar relativizuju do te mere da tomos nije uopšte neophodan. U slučaju svih ovih Crkva, pa tako i sa srpskom, priznanja od Majke crkve je bilo.

Mnogih akata nema. Je li ima očuvanog akta o priznanju srpske krune iz 1217. godine? Nema. Dokumenti se gube, a ono što imamo sačuvano iz tog perioda, vrlo je siromašno. No, nema nikakvog spora da vaseljenska patrijaršija od tada pa sve do kraja postojanja srpske Crkve (1766. godine), taj status nije osporavala.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Što se tiče izjave patrijarha Vartolomeja I, radi se ovome:

Ako Bog dâ, doći ću u Beograd na jesen, na poziv patrijarha Irineja, jer sam pozvan na proslavu 800 godina od hirotonije Svetog Save. Kada me pitaju da li ću ići, kažem: pošto me je patrijarh pozvao, ići ću sa zadovoljstvom.

Šuković karikira, tj. dodaje između redova. No, ako patrijarh zaista bude došao, mislim da je red da dâ neku izjavu upravo na ovu temu, koja bi razjasnila neke stvari i po mogućstvu otklonila neke sumnje.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Hajde samo da proneđom Homatijanove kanonske optužbe na račun Save, koje Šuković u emisiji pominje:

1) 35. kanon Svetih apostola: Episkopi da se ne usuđuju van svojih granica da rukopolažu po drugim gradovima i mestima (selima) koja im nisu potčinjena; a ako se dokaže da je to neko činio bez znanja onih kojima ti gradovi ili sela pripadaju, episkopi koji su obavili ta rukopoloženja neka se svrgnu kao i svi oni koji su rukopoloženi na takav način.

2) 2. kanon II Vaseljenskog sabora: Episkopi neka ne šire svoju vlast preko granica svojih oblasti, tj. na tuđe crkve i da ne ometaju život drugih crkvi. Zato, po pravilima, episkop Aleksandrije neka upravlja crkvama koje su u Egiptu. Istočni episkopi neka se staraju o crkvama na istoku, uz očuvanje povlastica koje su pravilima iz Nikeje priznate crkvi u Antiohiji. Episkopi azijskih oblasti neka se staraju o crkvama u Aziji. Episkopi crkvi u Pontu neka se staraju o tamošnjim crkvama. Isto neka čine i oni u Trakiji. Ako nisu pozvani, episkopi neka ne prelaze granice svojih oblasti radi rukopolaganja ili nekog drugog posla koji se tiče upravljanja crkvom. Kada se u potpunosti očuva izloženo pravilo o crkvenim oblastima, jasno je da će, kao što je i ustanovljeno u Nikeji, svim poslovima svake pojedine eparhije upravljati dotični eparhijski sabor. Crkve koje su među varvarskim narodima, treba da se upravljaju po običajima Otaca koji su se do sada sačuvali.

3) 8. kanon Efeskog sabora: Najbogoljubazniji saepiskop Rigin i najbogoljubazniji episkopi kiparske episkopije, Zinon i Evagrije, kao i oni sa njima, kazuju o novotariji koja se uvodi protivno crkvenim ustanovama i protivno pravilima svetih Apostola, te time povređuje opštu slobodu. S obzirom na to, a takođe znajući da takvo zlo zahteva jak lek da se bolest dalje ne bi širila, a naročito kada nije bilo ni drevnog običaja da episkop Antiohije rukopolaže na Kipru, kao što nam to i pismeno i usmeno dokazaše najpobožniji ljudi koji dođoše na sveti Sabor, to neka predstojnici svetih crkvi na Kipru imaju potpunu i neosporavanu vlast, shodno pravilima svetih Otaca i drevnom običaju, sami sebi da postavljaju najpobožnije episkope. Ovo isto neka važi i za druge oblasti, i za sve episkopije, da niko od najbogoljubaznijih episkopa ne zauzima drugu eparhiju, koja nije od davnina i od samog početka pod njegovim rukovođenjem ili njegovih prethodnika. Ukoliko je neko zauzeo drugu eparhiju i nasilno je prisvojio za sebe, neka je vrati da se ne bi povredila pravila Otaca, i da se pod izgovorom sveštene službe ne potkrade gordost svetovne vlasti, te da nerazumno izgubimo onu slobodu koju nam je Svojom krvlju podario Gospod naš - Isus Hristos. Prema tome, ovaj sveti Sabor ustanovio je da u svakoj pojedinoj eparhiji budu očuvana čistim i nepovređenim ona prava koja su od samog početka i koja od davnina postoje, shodno običaju koji je utvrđen pre mnogo godina. Svaki mitropolit, radi svojih potreba, može da uzme prepis ovoga što je odlučeno. Ukoliko neko predloži nešto što ustaje na ovo što je određeno, sav sveti i vaseljenski Sabor naređuje da takva odluka bude bez bilo kakve važnosti.

4) 14. kanon Antiohijskog sabora: If any Bishop should be judicially tried in regard to any charges, and afterwards it should happen that the Bishops in the province disagree concerning him, some pronouncing the one being tried innocent, while others pronounce him guilty, by way of precluding any dispute, it has seemed best to the holy Council for the Bishop of the metropolis to summon some other Bishops from neighboring provinces who are to reach a verdict and dispel any dispute, with the object of affirming and confirming what is presented together with the Bishops of that province.

5) 22. kanon Antiohijskog sabora: A Bishop shall not intrude upon another city that is not subject to his jurisdiction, nor upon a territory that does not belong to his dominion, for the purpose of ordaining anyone, or of appointing Presbyters or Deacons in regions that are subject to the jurisdiction of another Bishop, except, of course, with the consent and approval of the Bishop proper to the territory in question. If, however, anyone should dare to do such a thing, let the ordination be null and void, and let him be punished by the Synod.

6) 12. kanon Halkedonskog sabora: Saznali smo da neki, suprotno crkvenim ustanovama, pribegavaju (prilaze) k velmožama i na osnovu „pragmatičnih gramata“ jednu episkopiju dele na dve, te da usled toga postoje dva mitropolita u jednoj istoj oblasti. Zbog toga sveti Sabor naređuje da se u buduće ni jedan episkop ne odvaži na takav postupak, jer svako ko takvo šta pokuša biće zbačen sa svog stepena. Gradovi, koji su carskim gramatama odlikovani imenom mitropolije, neka uživaju samo čast; isto kao i episkopi koji upravljaju crkvama tih gradova, ali neka budu potpuno očuvana prava prave mitropolije.

Svi ovi ostali navedeni kanoni su preformulisanje i ponavljanje jasnog pravila da se jedan eparh ne može mešati u nadležnosti onog drugog. Dakle, sve se vrti oko toga što je tvrdio da je narušena teritorija Ohridske arhiepiskopije.

Međutim, Ohridska arhiepiskopija nije bila kanonska tvorevina. Ona nije bila stvorena na kanonski način, niti je ikada dobila potpuno priznanje od vaseljenske patrijaršije. U samoj osnovi, arhiepiskope je postavljao vizantijski car; dakle, nisu se birali saborom. Cela istorija Vizantije priča je jednog hladnog rata između ohridske i carigradske arhiepiskopije, koje su se bukvalno ponekad i čerupale za nadležnost. I ne samo to, već Dimitrija Homatijana je postavio na tu poziciju epirski depot Teodor Angel Duka Komnin, koji uopšte nije ni bio romejski car, što znači da Homatijan nije bio postavljen čak ni po načelima bugarske Crkve u Ohridu.

Sve to daje vrlo jasni odgovor na koji se može pozvali bilo ko ukoliko je suočen sa ovakvim pitanjima i pozivanjima na Homatijanove nadležnosti. Dimitrije Homatijan nije bio zakoniti hijerarhijski nadležni jerarh za Pravoslavnu crkvu kod Srba početkom XIII stoleća, zbog čega njegovim zaobilaženjem ne dolazi do narušavanja niti jednog jedinog pomenutog kanona, jer je zakoniti poglavar bio (samo) vaseljenski patrijarh. Ovo nije bilo ni toliko poznato mnogim od naših starijih istoričara, koji se, prosto, nisu upuštali u dublju problematiku odnosa carigradske i ohridske Crkve, pa odatle i citati koje je Šuković izvlačio u emisiji, iz dobrim delom zastarele literature.

 

[Pravi Vlah]

Колико ја знам, хиротонија Светог Саве никако није представљала аутокефалију српске цркве. Свети Сава је признавао патријарха у Константинополу као свог.

Српску аутокефалију је прогласио краљ Душан, то јест подигнуо је једног владику на чин патријарха, а овај га је онда прогласио царем. Због тога Душан Силни је примио анатему од патријарха православне цркве у Константинополу. Нема сумње да стицање аутокефалности српске цркве је био тежак прекршај канонског права.

Бугари су то већ урадили четири векова раније, кад су прогласили свог патријарха и свог цара.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Колико ја знам, хиротонија Светог Саве никако није представљала аутокефалију српске цркве. Свети Сава је признавао патријарха у Константинополу као свог.

Српску аутокефалију је прогласио краљ Душан, то јест подигнуо је једног владику на чин патријарха, а овај га је онда прогласио царем. Због тога Душан Силни је примио анатему од патријарха православне цркве у Константинополу. Нема сумње да стицање аутокефалности српске цркве је био тежак прекршај канонског права.

Бугари су то већ урадили четири векова раније, кад су прогласили свог патријарха и свог цара.

Crkva je autokefalna ukoliko sama sebi postavlja poglavara. Ona je autonomna ukoliko njen prvi episkop biva postavljan sa strane, ili ukoliko to zahteva saborsku potvrdu Majke-crkve. U izvesnom smislu, autonomija je podrazumevala i razna druga ograničenja, kao što je sudska vlast nad poglavarem autonomne Crkve, kao i nadležnost po pitanju revizije bilo koje njene sudske odluke, generalno. Bez posredovanja autokefalne Majke-crkve, ili barem službenog odobrenja autokefalnog poglavara, ona ne može samostalno opštiti sa drugim pomesnim Crkvama. Istorijski gledano, među ograničenjima često se nalazilo čak i da sveto miro mora biti posvećeno od strane autokefalnog poglavara da bi bilo upotrebljeno u autonomnoj Crkvi, a u zavisnosti od slučaja, neke autonomne Crkve imale su i druga ograničenja svoje samostalnosti.

Mi ne znamo da li je od 1219. do 1346. godine bila primenjivana nijedna pobrojana stavka, a koja bi definisala položaj Srpske arhiepiskopije kao autonoman. Nijedan od Savinih naslednika nije odlazio na hirotoniju kod vaseljenskog patrijarha, niti je bila zahtevana potvrda za njegov izbor, ili barem nije poznato da se tako nešto ikada dogodilo. Šuković greši i kada se poziva na srpske hagiografske izvore, tvrdeći da tu ni govora nema o autokefaliji. Npr. iz Teodosijevog žitija iz sredine XIII stoleća:

Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.

Opis da sam arhiepiskop sa saborom svojih episkopa, ili sami episkopi bez njega, biraju sledećeg poglavara, suštinska je definicija pojma autokefalnost. Evo i teksta iz Druge žičke povelje (1224-1227):

Član IX podosta ukazuje da se radi o autokefalnosti i nezavisnoj hirotoniji poglavara. Nema ni indicija da je srpski arhiepiskop samo autonoman u odnosu na nekog autokefalnog poglavara, što bi na ovom mestu bilo neizbežno za spomenuti.

Prihvatanje obaveze pominjanja vaseljenskog patrijarha ništa ne znači za autokefalnost. To vam je kao da čitate Ustav Republike Hrvatske i na osnovu preambule zaključujete da Hrvatska nije nezavisna država, već samo deo Jugoslavije. Pozicija carigradskog arhiepiskopa bila je, isključivo, titularne prirode.

 

[Pravi Vlah]

Crkva je autokefalna ukoliko sama sebi postavlja poglavara. Ona je autonomna ukoliko njen prvi episkop biva postavljan sa strane, ili ukoliko to zahteva saborsku potvrdu Majke-crkve. U izvesnom smislu, autonomija je podrazumevala i razna druga ograničenja, kao što je sudska vlast nad poglavarem autonomne Crkve, kao i nadležnost po pitanju revizije bilo koje njene sudske odluke, generalno. Bez posredovanja autokefalne Majke-crkve, ili barem službenog odobrenja autokefalnog poglavara, ona ne može samostalno opštiti sa drugim pomesnim Crkvama. Istorijski gledano, među ograničenjima često se nalazilo čak i da sveto miro mora biti posvećeno od strane autokefalnog poglavara da bi bilo upotrebljeno u autonomnoj Crkvi, a u zavisnosti od slučaja, neke autonomne Crkve imale su i druga ograničenja svoje samostalnosti.

Mi ne znamo da li je od 1219. do 1346. godine bila primenjivana nijedna pobrojana stavka, a koja bi definisala položaj Srpske arhiepiskopije kao autonoman. Nijedan od Savinih naslednika nije odlazio na hirotoniju kod vaseljenskog patrijarha, niti je bila zahtevana potvrda za njegov izbor, ili barem nije poznato da se tako nešto ikada dogodilo. Šuković greši i kada se poziva na srpske hagiografske izvore, tvrdeći da tu ni govora nema o autokefaliji. Npr. iz Teodosijevog žitija iz sredine XIII stoleća:



Opis da sam arhiepiskop sa saborom svojih episkopa, ili sami episkopi bez njega, biraju sledećeg poglavara, suštinska je definicija pojma autokefalnost. Evo i teksta iz Druge žičke povelje (1224-1227):

Pogledajte prilog 598890

Član IX podosta ukazuje da se radi o autokefalnosti i nezavisnoj hirotoniji poglavara. Nema ni indicija da je srpski arhiepiskop samo autonoman u odnosu na nekog autokefalnog poglavara, što bi na ovom mestu bilo neizbežno za spomenuti.

Prihvatanje obaveze pominjanja vaseljenskog patrijarha ništa ne znači za autokefalnost. To vam je kao da čitate Ustav Republike Hrvatske i na osnovu preambule zaključujete da Hrvatska nije nezavisna država, već samo deo Jugoslavije. Pozicija carigradskog arhiepiskopa bila je, isključivo, titularne prirode.

Ако сам добро схватио, српски архиепископ је титуларно био под надзор васељенског патријарха, док Душан је прогласио свог архиепископа патријархом, односно ни формално под надзор Константинола. Зато је добио анатему.

Једино објашњење зашто византијски патријарх није захтевао да српски архиепископ долази у Константинопол да би био потврђен јесте да од 1204 до 1261 Крсташи су били у Константинополу и тамо створили таказвано Латинско Царство Константинопола.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ако сам добро схватио, српски архиепископ је титуларно био под надзор васељенског патријарха,

Da postavimo šta kaže i Domentijan:

Reči ovde ne ostavljaju prostora za višestruko tumačenje. Savin životopisac kaže da je srpska Crkva nezavisna na isti način kao što je i država, a opis izbora njenog poglavara koji navodi suštinska je definicija autokefalnosti.

Šukovićev izvor, odakle razvlači i citira, nisu uopšte istorijski izvori već ovaj članak jednog svog kolege, Vladimira Jovanovića: https://www.antenam.net/istorija/11...ina-slavi-spc-sv-sava-nije-dobio-autokefaliju

док Душан је прогласио свог архиепископа патријархом, односно ни формално под надзор Константинола. Зато је добио анатему.

Vaseljenski patrijarh Filotej kaže sledeće, da je car Dušan učinio:

..заузевши земљу Ромеја, одузео њене цркве саборној цркви и матери и предао архиепископу Пећи и Србије..

Dakle, problem koji se ističe jeste što je svetovna vlast narušila autonomno pravo jedne pomesne Crkve i predala te eparhije drugoj. Isterani su silom eparsi koji su tu bili kanonski postavljeni, a jedna susedna Crkva saučestvovala je u mešanju u nadležnost druge. To je bio ključni razlog. Zato su car i patrijarh dobili anateme; jer je izvršeno kršenje pominjanih crkvenih kanona (gore, na koje se bezuspešno više od jednog veka ranije pozivao Dimitrije Homatijan) i mnogobrojne crkve i manastiri bili otrgnuti od carigradskog arhieopiskopa i političkom odlugom podvrgnuti srpskoj Crkvi.

Tačno je da je Joanikijevo proglašenje za patrijarha bio jedan (u kanonskom pogledu) problematični čin, ali iz dostupnih izvora iz druge polovine XIV stoleća, ne može se zaključiti da u pređašnjem periodu srpska Crkva nije bila autokefalna, niti da je u tom periodu to bilo stanovište vasljenske patrijaršije u Carigradu. Na osnovu zapisa koje nam je ostavio patrijarh Filotej, reči Danilovog učenika, spisa Jovana Kantakuzina,...nigde se ne može ni naslutiti da je stav Vizantije bio da Srbi nisu imali svoju autokefalnu Crkvu. Patrijaršijska titula stvar je počasnog zvanja, a ne kanonskog stanja autokefalije. Arhiepiskop Hrizostom II kiparski nalazi se na čelu jedne autokefalne Crkve, kao i grčki arhiepiskop Jeronim II.

Једино објашњење зашто византијски патријарх није захтевао да српски архиепископ долази у Константинопол да би био потврђен јесте да од 1204 до 1261 Крсташи су били у Константинополу и тамо створили таказвано Латинско Царство Константинопола.

To je sad već ulazak u političke prilike obrazloženja zašto se nešto dogodilo. To, iako je za istoriju naravno od suštinske važnosti, za ovu konkretnu diskusiju nije od presudnog značaja, isto kao što je nebitno koji su razlozi što je Rimsko carstvo bilo podeljeno na Zapad i Istok, ako diskutujemo o pitanju da li su postojala dva različita cara od kraja V stoleća. Ne postoje nikakve indicije da je posle 1261. godine, kada je jedinstvo Pravoslavne crkve u Konstantinopolju obnovljeno, bilo došlo do povratka na pređašnje stanje, pa niti zahteva sa strane Romeja da do toga dođe.

 

[difrent from others...]

Istorijske okolnosti raspada istocno Rimskog carstva u IV krstaskom ratu su doprinele uspehu autokefalije Srpske crkve da nije bilo tako trazilac Autokefalije bi verovatno zaradio dzelatsku sekiru ili u malo boljem slucaju duboku tamnicu..

da nas ona prokleta i ussrana nemanjicka loza nije pokrstavala na silu i pobila 1/3 stanovnistva zato sto nisu hteli da prime obrezanog jevrejina za svog boga, gde bi nam danas bio kraj?
naravno da im se seme zatrlo kada su onoliko zla srbinu naneli

 

[Gledston]

da nas ona prokleta i ussrana nemanjicka loza nije pokrstavala na silu i pobila 1/3 stanovnistva zato sto nisu hteli da prime obrezanog jevrejina za svog boga, gde bi nam danas bio kraj?
naravno da im se seme zatrlo kada su onoliko zla srbinu naneli

Ово ме подсећа доста на тенгристе у Турској, а и на:

 

[Pravi Vlah]

Da postavimo šta kaže i Domentijan:

Pogledajte prilog 599003

Reči ovde ne ostavljaju prostora za višestruko tumačenje. Savin životopisac kaže da je srpska Crkva nezavisna na isti način kao što je i država, a opis izbora njenog poglavara koji navodi suštinska je definicija autokefalnosti.

Šukovićev izvor, odakle razvlači i citira, nisu uopšte istorijski izvori već ovaj članak jednog svog kolege, Vladimira Jovanovića: https://www.antenam.net/istorija/11...ina-slavi-spc-sv-sava-nije-dobio-autokefaliju



Vaseljenski patrijarh Filotej kaže sledeće, da je car Dušan učinio:



Dakle, problem koji se ističe jeste što je svetovna vlast narušila autonomno pravo jedne pomesne Crkve i predala te eparhije drugoj. Isterani su silom eparsi koji su tu bili kanonski postavljeni, a jedna susedna Crkva saučestvovala je u mešanju u nadležnost druge. To je bio ključni razlog. Zato su car i patrijarh dobili anateme; jer je izvršeno kršenje pominjanih crkvenih kanona (gore, na koje se bezuspešno više od jednog veka ranije pozivao Dimitrije Homatijan) i mnogobrojne crkve i manastiri bili otrgnuti od carigradskog arhieopiskopa i političkom odlugom podvrgnuti srpskoj Crkvi.

Tačno je da je Joanikijevo proglašenje za patrijarha bio jedan (u kanonskom pogledu) problematični čin, ali iz dostupnih izvora iz druge polovine XIV stoleća, ne može se zaključiti da u pređašnjem periodu srpska Crkva nije bila autokefalna, niti da je u tom periodu to bilo stanovište vasljenske patrijaršije u Carigradu. Na osnovu zapisa koje nam je ostavio patrijarh Filotej, reči Danilovog učenika, spisa Jovana Kantakuzina,...nigde se ne može ni naslutiti da je stav Vizantije bio da Srbi nisu imali svoju autokefalnu Crkvu. Patrijaršijska titula stvar je počasnog zvanja, a ne kanonskog stanja autokefalije. Arhiepiskop Hrizostom II kiparski nalazi se na čelu jedne autokefalne Crkve, kao i grčki arhiepiskop Jeronim II.



To je sad već ulazak u političke prilike obrazloženja zašto se nešto dogodilo. To, iako je za istoriju naravno od suštinske važnosti, za ovu konkretnu diskusiju nije od presudnog značaja, isto kao što je nebitno koji su razlozi što je Rimsko carstvo bilo podeljeno na Zapad i Istok, ako diskutujemo o pitanju da li su postojala dva različita cara od kraja V stoleća. Ne postoje nikakve indicije da je posle 1261. godine, kada je jedinstvo Pravoslavne crkve u Konstantinopolju obnovljeno, bilo došlo do povratka na pređašnje stanje, pa niti zahteva sa strane Romeja da do toga dođe.

Да -- психологија, вера, љубав, припадност једној или другој скупини, политика, економија, рат и мир, живот и смрт -- све је то сложено и замршено. Што се мене тиче, једино право је право на лично определење. Један човек не може посредовати између Бога (ма шта то било) и неког другог човека.

 

[sumljiv_tip]

Да -- психологија, вера, љубав, припадност једној или другој скупини, политика, економија, рат и мир, живот и смрт -- све је то сложено и замршено. Што се мене тиче, једино право је право на лично определење. Један човек не може посредовати између Бога (ма шта то било) и неког другог човека.

Sto lepo ne priznas da nisu upravu i da je Slaven pobio tvoje tvrdnje?

 

[хан Ацо]

Jedan Bugarin je bio srpski patrijarh,sveti Jefrem (1375-1390).

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Postavljam ključni rad na ovu temu; Kanoničnost sticanja autokefalnosti srpske crkve 1219. godine od Blagode Gardaševića. Sve koje više interesuje ova tema, imaju odgovore tu...sa svim izvorima, pojedinačnim kanonima i aspektima same autokefalnosti i načina na koji je ona utemeljena.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

 

[difrent from others...]

Ово ме подсећа доста на тенгристе у Турској, а и на:

hejl tor ili ne, cinjenica jeste da su nemanjici jedni od najvecih krvnika srpskoga naroda

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Međutim, Ohridska arhiepiskopija nije bila kanonska tvorevina. Ona nije bila stvorena na kanonski način, niti je ikada dobila potpuno priznanje od vaseljenske patrijaršije. U samoj osnovi, arhiepiskope je postavljao vizantijski car; dakle, nisu se birali saborom. Cela istorija Vizantije priča je jednog hladnog rata između ohridske i carigradske arhiepiskopije, koje su se bukvalno ponekad i čerupale za nadležnost. I ne samo to, već Dimitrija Homatijana je postavio na tu poziciju epirski depot Teodor Angel Duka Komnin, koji uopšte nije ni bio romejski car, što znači da Homatijan nije bio postavljen čak ni po načelima bugarske Crkve u Ohridu.

Sve to daje vrlo jasni odgovor na koji se može pozvali bilo ko ukoliko je suočen sa ovakvim pitanjima i pozivanjima na Homatijanove nadležnosti. Dimitrije Homatijan nije bio zakoniti hijerarhijski nadležni jerarh za Pravoslavnu crkvu kod Srba početkom XIII stoleća, zbog čega njegovim zaobilaženjem ne dolazi do narušavanja niti jednog jedinog pomenutog kanona, jer je zakoniti poglavar bio (samo) vaseljenski patrijarh. Ovo nije bilo ni toliko poznato mnogim od naših starijih istoričara, koji se, prosto, nisu upuštali u dublju problematiku odnosa carigradske i ohridske Crkve, pa odatle i citati koje je Šuković izvlačio u emisiji, iz dobrim delom zastarele literature.

Ovo (vezano za neosnovanost optužbi ohridskog arhiepiskopa i nedostatak kolizije sa kanonskim pravom ukoliko se on zaobilazi) je u Gardaševićevom radu do detalja objašnjeno. Ovo što je Šuković učinio jeste nešto što podseća na mnoge paraistoričare u Srbiji (odnosno njihove pristalice). Najnoviji naučni radovi se, zbog ovog ili onog razloga (najčešće usled neke teorije zavere, kao što je npr. tvrdnja da imamo, tobože, nekakvu drastičnu istoriografsku promenu posle Berlinskog kongresa 1878. godine) izbegavaju i ljudi se vraćaju na i do 150 godina stare knjige kao, tobož, veće autoritete od onih koji su istraživali i pisali posle njih. A suština je uvek ista: politički i ideološki je nepodobna novija literatura, te se zato kopa za nekim zastarelim knjigama kako bi se iz groba izvlačili argumenti. To posebno Šuković voli da radi sa Nikodimom Milašem, koji je strašno mnogo grešio, krivo prevodio i tumačio čak izvore, a po nekim razmišljanjima vrlo je izvesno da je bio i falsifikator. Ali ne, kada «dukljanomontenegrinima» nešto odgovara, oni će do izdizati u nebesa, bez obzira na kontekst i prirodu toga na šta se pozivaju (kao što vole npr. da se pozivaju na Radovana Karadžića iz mladalačkih dana, dok je po dužini butne kosti izvlačio etničku posebnost i superornost Crnogoraca u odnosu na Srbe).

Gardašević je jasno podelio podelio sve faktore u vezi pitanja autokefalnosti neke pomesne crkve, govoreći prvo uopšteno, a onda specifično na srpskom slučaju, na sledeće grupacije:
I. Motivi
a) državna nezavisnost
b) teritorijalna udaljenost
II. Kanonski uslovi
a) volja dela Crkve
b) njena sposobnost
c) ostali činioci (etnički, naconalni)
III. Pravni činioci
a) stečena prava
b) volja sabora ili pristanak majke-Crkve

 

[Pravi Vlah]

Sto lepo ne priznas da nisu upravu i da je Slaven pobio tvoje tvrdnje?

Шта? Славен није побио моје тврдње.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

U suštini, prava (bugarske) arhiepiskopije u Ohridu temelje se na jednom falsifikatu, nastalom interpretacijom iz 11. Justinijanove novele. O falsifikovanju tog dokumenta i njenom razvoju, koji leži u temeljima pretenzija tj. prava i nadležnosti ohridskih arhijereja, može se više pročitati u iznad postavljenom naučnom radu. Izdvojio bih samo zaključni segment, vezano za pitanje kanoničnosti same ohridske Crkve:

Да Охридска архиепископија никада није имала пуну аутокефалност то данас у науци заступа највећи број канониста и историчара на основу следећих чињеница:

а. Охридске архиепископе нису за време Византије бирали синоди Охридске цркве, него су их постављали византијски цареви, и то већином Грке, а рукополагали их, бар до друге половине XII века, цариградски патријарси;

б. Цариградска патријаршија, као мајка црква, није никада дала сагласност за аутокефалност Охридске архиепископије, и увек је с правом протезала своју власт на њену територију, узимајући од ње што год је могла и кад год јој се за то пружала прилика.

Darko Šuković nije upoznat sa građom koja se tiče ovog problema; sve na šta se pozivao u emisiji koja je postavljena u otvaračkoj poruci crpio je iz ovog članka pomenutog crnogorskog publiciste, Vladimira Jovanovića. No, upravo je taj arhiepiskop, Dimitrije Homatijan, čije se reči naširoko citiraju i koriste u svrhu propagande protiv Srpske pravoslavne crkve, čovek koji je i sam silne probleme prouzrokovao i koji je u tadašnjoj pravoslavnoj vaseljeni bio naširoko osporavan. On je, naime, despota koji ga je postavio na tu poziciju krunisao za cara. Evo odgovora vaseljenskog patrijarha Germana (kojeg pominju Savini životopisci i koji je najverovatnije i autor tomosa Srpske arhiepiskopije):

Prava divota toliko se pozivati na čoveka koji je i sam eksponent kršenja kanona u najvećem smislu. No, za razliku od slučaja Joanikija i Kalista, patrijarh German bio je malo više samilostiv i na Homatijana nije bacio anatemu zbog čina. Mada iz pisma koje upućuje Homatijanu se jasno vidi (Kakvu kaznu zaslužuje ova stvar?) da je itekako ohridski arhiepiskop zaslužuje sankcije.

Ali, eto, u umovima onih koje interesuje samo zloupotreba istorijskih izvora u političke svrhe, pretpostavljam da je savršeno kompatibilno predstavljati Dimitrija Homatijana kao čoveka koji je stručnjak za kanonsko pravo i koji taj poredak brani, a u isto vreme satanizovati Dušana i Joanićija.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Шта? Славен није побио моје тврдње.

Cenim da je mislio na ovo:

Колико ја знам, хиротонија Светог Саве никако није представљала аутокефалију српске цркве. Свети Сава је признавао патријарха у Константинополу као свог.

Српску аутокефалију је прогласио краљ Душан, то јест подигнуо је једног владику на чин патријарха, а овај га је онда прогласио царем. Због тога Душан Силни је примио анатему од патријарха православне цркве у Константинополу. Нема сумње да стицање аутокефалности српске цркве је био тежак прекршај канонског права.

Једино објашњење зашто византијски патријарх није захтевао да српски архиепископ долази у Константинопол да би био потврђен јесте да од 1204 до 1261 Крсташи су били у Константинополу и тамо створили таказвано Латинско Царство Константинопола.

Ako je srpska Crkva tada nastala kao autokefalna, izlišno je tražiti to kao objašnjenje zato što ukoliko jeste autokefalna, ne bi arhiepiskop ni dolazio na hirotoniju uopšte. To što si naveo samo je pojašnjenje jednog aspekata političke prirode pozadine sticanje autokefalnosti srpske Crkve.

Što se tiče ovog prethodnog, ne može se reći da Srpska arhiepiskopija nije bila autokefalna. Titularna nadležnost vasljenskog patrijarha kao duhovnog oca u kontekstu obaveze pominjanja prilikom bogosluženja nije element koji narušava autokefaliju i uslovljava da je nazovemo autonomijom. Kao što Gardašević ističe, pozivajući se na Sinodikon cara Borila, ista situacija je bila i sa slučajem formiranja autokefalne bugarske Crkve u Trnovu.

Prema sadržaju odgovarajućeg tomosa, i bugarski patrijarh je bio obavezan da pominje vaseljenskog, tj. i bugarska Crkva je bila u istom položaju kao i srpska. Bez obzira što je ovo izvesna forma ograničenja potpune autokefalnosti, nema mesta nikakvoj sumnji da se upravo o tome radi. Da li je iko ikada čuo da neko tvrdi kako Bugarska pravoslavna crkva nije bila autokefalna, koristeći iste argumente? Naravno da ne.

Za Vizantiju i njenu Crkvu, srednjovekovna srpska Crkva bila je autokefalna i pre izmirenja 1375. godine. To možemo ilustrovati i jednim vrlo slikovitim primerom, doslovno iz vremena anateme na cara Dušana i srpske jerarhe. Čovek koji je doslovno lično upravo najodgovorniji za Kalistovo bacanje anateme (1352-1354), čuveni Jovan (VI) Kantakuzin, nabraja sve pravoslavne poglavare; citat iz Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 1993, 327:

Dakle, uprkos samoj anatemi, za koju je ovaj čovek i sam zaslužan, potpuno je nesporan za Romeje autokefalni status Srpske arhiepiskopije. Obratiti pažnju i da oni poglavara, za razliku od arhipastira Bugara, nazivaju samo arhiepiskopom, zato što tu titulu nisu priznavali. Srpski arhiepiskop navodi se odmah uz poglavara gruzijske Crkve, kao i onog bugarske u Trnovu.

U prvoj polovini šeste decenije XVI st. mogli su se i Kalist, ali i bilo ko bukvalno, pozivati na to da je u bogosluženju ime vaseljenskog patrijarha bilo izostavljano (ukoliko jeste, pričamo sada hipotetički). I to bi bio osnov za reteriranje; opoziv prava iz tomosa. Ali, oni to nisu učinili. Srbi su braća po veri, pravoverna, a njihova arhiepiskopija uredno se pominje. Ključ problema jeste bio, kao što sam već pomenuo, nasilje nad grčkim eparhijama koje su bivale otrgnute i pripojene tuđoj crkvi. I, naravno, sama patrijaršijska titula i kapaciteti da poglavar srpske Crkve kruniše nekog za cara.