Dnevnik
Žarko Koraćdanas 09:09
Petak, 15. avgust
Mnogo puta sam proteklih godina na raznim tribinama odgovarao na pitanja o ljudskoj agresiji. To je ljudima uvek zanimljiva i važna tema, jer u krajnjoj liniji od nje zavisi sudbina naše civilizacije. Iznosio sam razne teorije o agresiji, od instinktivističkih kao Frojdova, pa sve do teorija socijalnog učenja ili situacionih. Ali znanje o agresiji mi lično nikada nije mnogo pomoglo da se sa mirom suočim sa njom kada je vidim.
Slično se dogodilo kada sam danas gledao snimke policijske brutalnosti u Valjevu juče. Prebijanje i šutiranje mladića koji leži na zemlji, prebijanje demonstranta koji ne pruža otpor hapšenju, su jasno vizuelno dokumentovani za svakog ko to želi da vidi. Ovo ne bi smelo da prođe bez krivične odgovornosti za one koji su to dozvolili. Društvo počne da se raspada kada država umesto da štiti svoje građane, počne da ih ugrožava. Objašnjenja policije da ima „prava na ovakvo postupanje“ štiteći red, su čudovišna. Još je Maksimilian Robespjer, francuski revolucionar rekao u 18. veku: svaki zakon koji krši neotuđiva prava čoveka, je u osnovi nepravedan i tiranski, to uopšte nije zakon. I tako je baš u Valjevu započeo vrlo agresivan obračun režima sa pobunjenim građanima. Bilo je toga naravno i prethodnih dana ali ne ovako sistematski i brutalno. Režim je prešao u poslednju fazu svoje odbrane, kako se moglo očekivati, nasiljem pod plaštom zaštite reda i zakona. Od ovog trenutka, Srbija je talac ljudi koji vlast cene više od života.
Subota, 16. avgust
Kako se moglo očekivati, svi protestanti na ulicama pozvani su da dođu u Valjevo. Da traže oslobađanje uhapšenih i pokažu da ih nasilje režima ne plaši. I došli su. Ovaj put policija se nešto malo povukla i izbegla još direktniju konfrontaciju nego prethodnog dana. Sada je režim mogao da vidi, ako to već nije video prethodnih meseci, da protesti na ulicama nisu stvar pojedinaca ili prolaznih političkih stavova, već ozbiljnih napora da se Srbija zaista demokratski promeni. Sada imamo konfrontaciju volje jednog čoveka i velikog dela društva, što se obično ne završava dobro. Odbijanje raspisivanja vanrednih izbora je siguran znak da SNS nema većinu. Ova opasna agonija koja traje mesecima, do sada je prošla bez ljudskih žrtava. Koliko dugo to još može da traje?
Nedelja, 17. avgust
Čitam ponovo rimskog književnika i istoričara Gaj Svetonija Trankvila i njegovu knjigu “Dvanaest rimskih careva”. Poslednji put sam je čitao još kao student. Svetonije pokušava pored ostalog da odgovori na pitanje šta su karakteristike ludila nekih rimskih vladara, kao što su Neron i Kaligula. Iako on generalno sledi antičku ideju o nekoj vrsti „božanske intervencije“ koja čoveku oduzima razum, sa čime se ne bi složili danas psihijatri i psiholozi, koji se uvek trude da elemente patologije prepoznaju pre njenog punog manifestovanja, on ipak daje vrlo zanimljive opise patologije nekih rimskih vladara. Opis Kaligule je posebno interesantan. Iako odgovara njegovoj ideji da je ovaj u početku vrlo popularan imperator manje-više naglo postao poremećen, on opisuje njegove iznenadne javne napade užasnog besa, tešku insomniju i potrebu da sebe prikazuje kao stvarno božanstvo, kroz njegove „razgovore“ sa mesecom ili Jupiterom. Danas bi rekli da je za četiri godine svoje vladavine pokazao ozbiljnu duševnu bolest koju su savremenici prepoznali. Ali bez obzira na sasvim drugi društveni i politički sistem starog Rima, pitanje traje do danas: šta raditi sa poremećenim vladarem? Posebno ako njegova patologija odgovara implicitnoj patologiji većine ljudi koji ga podržavaju. Demokratija se pokazala kao nedovoljna zaštita od poremećenih vladara. U susednoj socijalističkoj Rumuniji, ogorčene mase su prekinule miting predsednika Čaušeskua i ubrzo ga ubile sa suprugom. To nije bila zemlja parlamentarne demokratije ali od tog događaja nas deli svega trideset i pet godina. Kako izbeći promenu vlasti na nasilan način kada su demokratski izbori onemogućeni?
FoNet Darko Cojic
PS. Predsednik Srbije me ponovo optužuje da sam pokušao da podmetnem sliku iz Rumunije, govoreći o podršci studentskim protestima. On je, jadan, izgleda žrtva sopstvene propagande. Govoreći u jednoj TV emisiji pomenuo sam da su studentske kolone po Srbiji podržane od građana koji su izašli da ih pozdrave i naveo primer iz studentskog filma, gde im starica nudi dve jabuke dok pristižu. Dokument postoji. Onda čuveni istinoljubivi tabloid Informer objavi neku drugu sliku neke babe sa jabukama i kaže da je iz Rumunije, valjda kao dokaz da studenti i ja lažemo!? Predsedniče, ne verujte baš toliko lažljivom Informeru.
Ponedeljak, 18. avgust
Ugledni mediji na Zapadu počeli su da reaguju na nasilje na ulicama Srbije. Oni skoro uvek prethode oficijelnim reakcijama. Ništa dobro za režim u Srbiji.
Utorak, 19. avgust
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić održao je konferenciju za štampu gde je pokušao da demonstrante na ulicama optuži za nasilje prema policiji. Ta logički izvrnuta tvrdnja bi bila goli cinizam da nije sasvim jednostavnog pitanja: više od šest meseci ulični protesti su bili egzemplarno mirni, šta se promenilo? Da li postoji bar minimum šanse da arogantni i beskrupulozni napadi vlasti na te mirne proteste i njihov zahtev da se održe izbori, dovode do besa učesnika? Da je strpljenje na izmaku. I da Dačić kao istaknuti funkcioner vlasti snosi punu odgovornost za ono što se dešava na ulicama gradova u Srbiji? Dačić mora biti svestan da se njegova politička karijera upravo završava. Skoro niko ko je ministar policije dok se na ulicama prebija mladost jedne zemlje, ne može da računa na političku budućnost. Predratni termin slične situacije – „Boža kundak“, traje do danas. Ali nešto drugo se otvara kao pitanje, šta će biti politička ali i pravna cena ljudi iz vlasti koji ćute na ovo divljaštvo na ulicama? Mnogi su morali da reaguju zbog institucionalne odgovornosti. Kolegijum rektora beogradskog univerziteta napisao je pismo Zagorki Dolovac tražeći da reaguje. Ogroman broj prebijenih mladih na ulicama su studenti beogradskog univerziteta. Ali mnogo drugih sramno ćuti. Kao često u istoriji, izabrali su ćutanje zbog ličnog interesa i sigurnosti. Gde su strukovna udruženja da se oglase (izuzimam svoje Društvo psihologa Srbije koje se jeste oglasilo)? Gde su ugledne javne ličnosti? Zar im nije žao prebijenih mladih ljudi, studentkinje kojoj jedan od šefova policije preti silovanjem? Hoće li takvu Srbiju? Danas praktično svako u ruci nosi mobilni telefon u kome je kamera. Sve što se dešava na ulicama je višestruko dokumentovano. Nikakvo saginjanje glave neće pomoći. Ponekada mislim da je lični ugled najjeftinija stvar u Srbiji. Nadam se da grešim.
Sreda, 20. avgust
Vlast se konačno dosetila, organizovaće danas kako se to govorilo u posleratnoj terminologiji „zdrave snage“, odnosno svoje pristalice, da u gradovima po Srbiji prekinu blokade i konačno pokaže koliko je još popularna. Vučićevi tabloidi trijumfalno to najavljuju. Ako i ostavimo po strani da će to biti samo još jedan neuspešni pokušaj organizovanja podrške „velikom vođi“ što bi rekli Kinezi, i hrabrenja posustalih pristalica, čoveka zabrinjava koliko SNS nije u stanju da nađe stvarni odgovor na devet meseci uličnih protesta u Srbiji. Kao da taj način organizovanja nacionalističke politike može samo da se oslanja na „mase“. Odane vođi bez pogovora. U svojoj sjajnoj knjizi „Mase i moć“, Elijas Kaneti koji naravno piše posle Gustava Le Bona i Frojda, pokazuje da potčinjavanje manipulativnom vladaru ima analogiju sa paranojom. Duboko je u pravu. Vođa „spasava“ pristalice od raznih opasnosti i uvek je budan. Ali mora bezpogovorno da se sledi, svako ko to ne radi je neprijatelj koga treba izolovati ili uništiti. I tako se deset godina zvanične priče da u Srbiji konačno imamo pravog vođu, nasuprot „žutim lopovima“, primiče svom kraju. Vučić pokušava da ponovo organizuje svoje „autobus mitinge“ ali više ne uspeva. Oni su od početka bili samo bleda kopija Miloševićevih mitinga na Gazimestanu i Ušću u Beogradu. Kao što je tada književnik Milovan Vitezović zadivljeno uzviknuo „dogodio se narod“ (i dobio stan), mi možemo da kažemo „narod je umoran i dosta mu je manipulacije“.
Četvrtak, 21. avgust
U poznatom filmu Sergeja Ajzenštajna, “Krstarica Potemkin”, o pobuni mornara 1905. godine na krstarici Potemkin, najčuvenija scena je masakr građana na velikim stepenicama u Odesi. Kozaci počinju da pucaju na miran okupljeni narod spuštajući se u stroju niz te stepenice. U jednom trenutku dečja kolica sa bebom unutra, takođe počinju da se nekontrolisano kreću niz stepenice. Nejasno je šta će se dogoditi sa bebom. Reči: kuda ideš Rusijo, prate tu scenu. Verovatno bi bilo previše patetično i istorijski preterano, napraviti analogiju sa događanjima u Srbiji danas. Ali svakako po mom mišljenju vlast u Srbiji sve slabije kontroliše događanja. NJen put neprekidne konfrontacije i pretnji studentima koji protestvuju, neće ništa dobro doneti svima nama. Ne može se pretnjama osigurati sve slabija podrška građana. Niti sniženjem cena salame. Onda kada je režim ućutkao većinu medija, u skoro svim opštinama strahom i potkupljivanjem građana mislio da je osigurao večnu vlast, neprekidnom satanizacijom opozicije obezbedio da ona ne može da ga ugrozi, potpuno iznenada došlo je do studentske pobune. Kojој se sada priključuje sve više građana. Bez obzira na politička lutanja studenata i povremenu aroganciju prema opoziciji, ta pobuna je siguran znak kraja ovog režima. Da upotrebim za kraj staru afričku poslovicu – što se majmun više penje uz drvo, više mu se vidi rep. Taj rep je sada vidljiv svima. Srbija zaslužuje demokratsku vlast koju je u jednom kratkom vremenu imala. Možda je došao trenutak da se onaj student koji javno kritikuje Đinđića i Đinđić, sretnu u budućnosti koju je sanjao Đinđić. Ali za sada sve ukazuje na korake ka poništavanju i ono malo demokratije koju smo imali poslednjih deset godina.
Autor je psiholog, profesor univerziteta u penziji i potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića
