Austrija ne bi napala Srbiju, bar ne u tom trenutku, da nije imala blanko ček (o neograničenoj pomoći/savezništvu u slučaju rata) iz Nemačke, potpisan od Wilhelma II.
Wilhelmu II i Lepoldu Berchtholdu (ministar spoljnih poslova Austrougarske) može se pripisati glavna uloga u pokretanju mašinerije za prvi svetski rat, Lepold Berchthold je hteo rat sa Srbijom po svaku cenu, po mogućstvu odmah i sad, makar i po cenu uvlačenja ostalih evropskih sila u sukob, ali se na to verovatno ne bi tek tako usudio bez Nemačke u zaleđini, tj. diletantsko date saglasnosti Wilhelma II o neograničenoj solidarnosti Austroguraskoj.
Ulimatum je bio samo formalnost, njega verovatno ne bi ni bilo da se nije pobunio Ištvan Tisa (premijer Mađarske), Leopold je hteo da ide na direktni rat sa Srbijom. Pošto je Ištvan Tisa uručio pismeni protest kod Franz Josefa, Franz (tj. Lepold) šalje telegram Wilhelmu II, a u odgovoru Wilhelm II potvrđuje neograničenu solidarnost Austrugarskoj u slučaju sukoba (bez saglasnosti kancelara Theobalda, niti ikakvih konsultacija sa članovima vlade).
Lepold Berchthold saziva ministre 7. Jula 1914, gde odlučuju o trenutnoj mobilizaciji, po mogućstvu tajno. Lepold ne želi čak ni formalno da objavi rat Srbiji ("to je suvišno"). Ištvan Tisa se još uvek buni, "moramo poslati bar ulimatum, pa tek ako on bude odbijen, možemo ići na mobilizaciju"). Ostali ministri se slažu, ali pod uslovom da se ultimatum tako sastavi, da ga Srbija sigurno odbije. Ištvan Tisa se mora ovome povinovati, i daje saglasnost.
Lepold Berchthold piše 14. Jula Franz Josefu: "Ultimatum koji šaljemo Srbiji je takav, da moramo računati sa izbijanem rata". Sa predajom ultimatuma se čeka do 23. Jula, pošto se u tom momentu Raymond Poincaré nalazi u poseti Rusiji, tako da se Francuska i Rusija ne bi konsultovale u vezi ultimatuma.
Ultimatum baca Evropu u alarmno stanje, donekle se još pokušava da se spasi šta se spasti može, ali je već prekasno za to. Ultimatum je ograničen na 48 sati (ističe 25. Jula u 18:00), i niko više i ne računa na neki odgovor Srbije, Austrougarski konzul Freiherr Giesl se pakuje, i hoće da napusti Srbiju pri isteku ultimatuma. Na njegovo iznenađenje, Nikola Pašić se pojavljuje lično kratko pre 18 časova u konzulatu, i predaje odgovor. Srbija prihvata sve zahteve ultimatuma, osim tačke 6 (i o tome se moglo razgovarati, da je Austrougarska bila zaista zainteresovana za mirno rešenje). Giesl površno baca pogled na dokument, on ga više i ne zanima, pošto je rat već odlučena stvar. Hitno šalje srpskoj vladi odavno pripremljen odgovor - prekid diplomatskih odnosa, i u zadnjem momentu hvata voz u 18:30 za Budimpeštu.
Dva dana kasnije, Wilhelm II se vraća sa putovanja nazad u Potsdam, a tek sledećeg jutra čita odgovor Srbije na ultimatum (već 3 dana star).
"Briljantan odgovor za rok od 48 sati, priznaje Wilhelm II, ovo je više, nego što se moglo očekivati. Sa ovim otpada svaki razlog za rat, Giesl je trebao ostati u Beogradu. Na osnovu ovoga nikada ne bi izvršio mobilizaciju"
Wilhelm II bi sada rado zaustavio točkiće mašinerije koju je pokrenuo svojim blanko-čekom Austrugarskoj, ali je prekasno za to. Dok još razgovara sa Berthmanom (Berthmann Hollweg), u Beograd stiže Austrougarska depeša o objavi rata.
