Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
-
- Popularno:
- Srbija pod Vladom Ljubomira Stojanovića?
- Naši velikani
- Zašto se žene brže napiju od muškaraca
- VIDEO Dodik već prežalio srpskog...
- Za koji dan 2026 a Caciland nije...
- Preminuo pevač Kris Rija
- uBlock
- Da li ste nacionalista?
- Danska naoružava Ukrajinu i preti...
- Robert Fico na rolerima otvorio tunel
Arčibald Rajs
- Začetnik teme IgnjatijeZaporoški
- Datum pokretanja
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
РУДОЛФ - РОДОЛФО, питање је сад
Сад буди паметан, како се тај човек звао? Није важно како су га други звали, па ни Срби његови савременици и саборци. Важно је како је он сам себе звао. Овде доносимо две српске интерпретације његовог имена: "Рудолф" и "Родолфо". Да ли је потпис на првој слици факсимил његовог оригиналног потписа, или нечија интерпретација тог потписа, и да ли је бар Врховна команда српске војске знала тачно име тог човека? Пуковник Калафатовић у име Врховне команде потписује Рајсову пропусницу за кретање по војишној просторији и (бар српска ћирилица не оставља сумње у изговор!) назива га "Родолфо".
Заиста, код нас је име тог човека најчешће писано скраћеницама, па је једино "Рајс" неспорно, а "Рудолф/Родолфо" и "Архибалд/Аршибалд/Арчибалд" је остављено на вољу писцима његовог имена, па и Врховној команди.
Сад буди паметан, како се тај човек звао? Није важно како су га други звали, па ни Срби његови савременици и саборци. Важно је како је он сам себе звао. Овде доносимо две српске интерпретације његовог имена: "Рудолф" и "Родолфо". Да ли је потпис на првој слици факсимил његовог оригиналног потписа, или нечија интерпретација тог потписа, и да ли је бар Врховна команда српске војске знала тачно име тог човека? Пуковник Калафатовић у име Врховне команде потписује Рајсову пропусницу за кретање по војишној просторији и (бар српска ћирилица не оставља сумње у изговор!) назива га "Родолфо".
Заиста, код нас је име тог човека најчешће писано скраћеницама, па је једино "Рајс" неспорно, а "Рудолф/Родолфо" и "Архибалд/Аршибалд/Арчибалд" је остављено на вољу писцима његовог имена, па и Врховној команди.
Bastiani
Poznat
- Poruka
- 7.677
РУДОЛФ - РОДОЛФО, питање је сад
Сад буди паметан, како се тај човек звао? Није важно како су га други звали, па ни Срби његови савременици и саборци. Важно је како је он сам себе звао. Овде доносимо две српске интерпретације његовог имена: "Рудолф" и "Родолфо". Да ли је потпис на првој слици факсимил његовог оригиналног потписа, или нечија интерпретација тог потписа, и да ли је бар Врховна команда српске војске знала тачно име тог човека? Пуковник Калафатовић у име Врховне команде потписује Рајсову пропусницу за кретање по војишној просторији и (бар српска ћирилица не оставља сумње у изговор!) назива га "Родолфо".
Заиста, код нас је име тог човека најчешће писано скраћеницама, па је једино "Рајс" неспорно, а "Рудолф/Родолфо" и "Архибалд/Аршибалд/Арчибалд" је остављено на вољу писцима његовог имена, па и Врховној команди.
Практично сва библиографија на енглеској Википедији наводи име Родолф. Разлика је само да ли је Rodolph или Rodolphe (сходно француском начину записивања).
Bibliography
The genealogy of Rodolph Archibald Reiss can be found on "Jewish families of Frankfurt am Main".
Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860-1930). Genève: Slatkine, 2006, 368p.
Quinche, Nicolas, « Les victimes, les mobiles et le modus operandi du criminaliste suisse R.-A. Reiss. Enquête sur les stratégies discursives d’un expert du crime (1906-1922)", in Revue Suisse d’Histoire, 58, no 4, décembre 2008, pp. 426–444.
Quinche, Nicolas, « L’ascension du criminaliste Rodolphe Archibald Reiss », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 231–250.
Quinche, Nicolas, « Reiss et la Serbie : des scènes de crime aux champs de bataille, l’enquête continue », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 289–306.
Quinche, Nicolas, « Le tatouage dans l’œil du criminaliste », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 307–310.
Quinche, Nicolas, « Bombes et engins explosifs sous l’œil du criminaliste : le travail de l’expert à l’Institut de police scientifique de l’Université de Lausanne (1904-1919) », Revue historique vaudoise, 2010, pp. 175–191.
Scianna, Bastian Matteo (2012). "Reporting Atrocities: Archibald Reiss in Serbia, 1914–1918". The Journal of Slavic Military Studies 25 (4): 596–617.
Rodolphe A. Reiss, pionnier de la criminalistique, publié par Jacques Mathyer, ancien directeur de l’IPSC - Lausanne.
Report upon the atrocities committed by the Austro-Hungarian army during the first invasion of Serbia Rodolphe Archibald Reiss - Simpkin, Marshall, Hamilton, Kent & Co., Ltd., London en 1916.
Les infractions aux règles et lois de la guerre / R.-A.Reiss. - Ed.Payot - 1918.
Manuel de police scientifique (technique) : I. vols et homicides / R.-A. Reiss ; préf. de Louis Lépine. - Ed.Payot - 1911.
Reiss sort en 1903 La photographie judiciaire qui lui vaut sa renommée internationale.
Rodolphe Archibald Reiss - Zdenko Levental - Editions L'Âge d'Homme -1992- www.lagedhomme.com
Dernière lettre aux serbes - Alexandre Milinkovic - éditions Zlaja - Belgrade 2005.
From the Austrian-Hungarian Wehrmacht to the German Wehrmacht - Herbert Gantschacher - edition ARBOS - Arnoldstein-Klagenfurt-Salzburg-Vienna 2009
The genealogy of Rodolph Archibald Reiss can be found on "Jewish families of Frankfurt am Main".
Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860-1930). Genève: Slatkine, 2006, 368p.
Quinche, Nicolas, « Les victimes, les mobiles et le modus operandi du criminaliste suisse R.-A. Reiss. Enquête sur les stratégies discursives d’un expert du crime (1906-1922)", in Revue Suisse d’Histoire, 58, no 4, décembre 2008, pp. 426–444.
Quinche, Nicolas, « L’ascension du criminaliste Rodolphe Archibald Reiss », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 231–250.
Quinche, Nicolas, « Reiss et la Serbie : des scènes de crime aux champs de bataille, l’enquête continue », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 289–306.
Quinche, Nicolas, « Le tatouage dans l’œil du criminaliste », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875-1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 307–310.
Quinche, Nicolas, « Bombes et engins explosifs sous l’œil du criminaliste : le travail de l’expert à l’Institut de police scientifique de l’Université de Lausanne (1904-1919) », Revue historique vaudoise, 2010, pp. 175–191.
Scianna, Bastian Matteo (2012). "Reporting Atrocities: Archibald Reiss in Serbia, 1914–1918". The Journal of Slavic Military Studies 25 (4): 596–617.
Rodolphe A. Reiss, pionnier de la criminalistique, publié par Jacques Mathyer, ancien directeur de l’IPSC - Lausanne.
Report upon the atrocities committed by the Austro-Hungarian army during the first invasion of Serbia Rodolphe Archibald Reiss - Simpkin, Marshall, Hamilton, Kent & Co., Ltd., London en 1916.
Les infractions aux règles et lois de la guerre / R.-A.Reiss. - Ed.Payot - 1918.
Manuel de police scientifique (technique) : I. vols et homicides / R.-A. Reiss ; préf. de Louis Lépine. - Ed.Payot - 1911.
Reiss sort en 1903 La photographie judiciaire qui lui vaut sa renommée internationale.
Rodolphe Archibald Reiss - Zdenko Levental - Editions L'Âge d'Homme -1992- www.lagedhomme.com
Dernière lettre aux serbes - Alexandre Milinkovic - éditions Zlaja - Belgrade 2005.
From the Austrian-Hungarian Wehrmacht to the German Wehrmacht - Herbert Gantschacher - edition ARBOS - Arnoldstein-Klagenfurt-Salzburg-Vienna 2009
Вероватно је ту негде и објашњење - Рајс је био Швајарац и верзија имена се разликовала зависно од тога да ли реч о фракофоној или германофоној интерпретацији. Временом је, бар код нас, превладало Рудолф, јер је такав изговор код нас уобичајенији, а како видимо, и сам се тако потписивао.
Таква двојства у интепретацији имена се дешавају и данас, па често не знамо да ли је неко тачно Бора или Боро, Михајло или Михаило, Бијелић или Бјелић, Алиса или Алис, итд.
Занимљиво је да и у немачкој Википедији пише да се звао Rodolphe.
- Poruka
- 3.896
1928. navodno Arčibald Rajs napisao ,,Ecoutez, Serbes!’’ i to rukom.
1984. Zdenko Levental objavljuje Rajsovu biografiju ,,Švajcarac na Kajmakčalanu’’
1985. Dimitrije Serž Favrat i Jola Favrat vraćaju se iz Švajcarske u Srbiju
http://www.akter.co.rs/weekly/35-drutvo/print-76000-jedino-nas-istina-mo-e-spasiti.html
1994. kako tvrdi glumac Ljubomir Tadić, prvi put je na srpskom jeziku objavljena knjiga ,,Čujte, Srbi!’’ (9 godina po povratku Favratovih koji sve vreme ,,čuvaju rukopis''.)
Očigledno da je te godine knjiga bila ,,objavljena’’ samo za njega i još neko odabrano društvo, pošto se uvidom u COBISS.rs – Virtuelnu biblioteku Srbije (uzajamnu bibliografsko-katalošku bazu podataka), lako da ustanoviti da je prvo izdanje objavljeno:
1997. u izdanju Dečjih novina, Istorijskog muzeja Srbije, Saveza udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912-1920. i potomaka. (12 godina po povratku Favratovih)
I, recimo, da Favratovi knjigu iz nekog razloga nisu hteli da objave u Rajsovoj rodnoj Švajcarskoj gde su dotad živeli…
Recimo i da je Ljubomir Tadić u pravu kada kaže da ta knjiga nije odgovarala nijednoj vlasti.
Pitanje je, međutim, kako to da Rajsov biograf Zdenko Levental, godinu dana pre povratka Favratovih iz Švajcarske, objavljuje u izdanju Prosvete knjigu ,,Švajcarac na Kajmakčalanu’’ i u istoj knjizi iznosi svoja zapažanja o Rajsovom ,,posthumnom manifestu’’ pod naslovom >>Ecoutez, Serbes!<<
Recimo i da je Ljubomir Tadić prosto bio srećnik, pa mu je do ruku dopalo neko nezvanično, fantomsko prvo izdanje knjige na srpskom jeziku na koje će ostatak srbofone publike morati da čeka još 3 godine.
Recimo i da Arčibald Rajs nije bio tako siguran u svoj francuski jezik kada je svojeručno pisao ,,Čujte, Srbi!’’ ili da mu se u kreativnom zanosu u samom naslovu omaklo ,,EcouteS’’ umesto ,,EcouteZ’’.
Превод дела: Ecoutes Serbes! / R. A. Reiss
Слика аутора
Тираж 1.000
Стр. 7-18: О рукопису Родолфа Арчибалда Рајса "Чујте Срби!" / Милић Ф. Петровић
Стр. 19-28: Уместо биографије Р. А. Рајса / Слађана Бојковић
Стр. 99-102: Рајсова опомена / Добрица Ћосић
Стр. 103-105: Рецензија на спис Др арчибалд Рајс: "Чујте Срби" / Владимир Стојанчевић
Recimo i da je sasvim normalno što jedna takva knjiga nikad (ni do današnjeg dana) nije objavljena na francuskom jeziku, iako je pisana na francuskom.
Recimo i da je sasvim normalno što nigde nije objavljena ni jedna jedina fotografija bar delića navodnog Rajsovog rukopisa.
Recimo…
1984. Zdenko Levental objavljuje Rajsovu biografiju ,,Švajcarac na Kajmakčalanu’’
1985. Dimitrije Serž Favrat i Jola Favrat vraćaju se iz Švajcarske u Srbiju
http://www.akter.co.rs/weekly/35-drutvo/print-76000-jedino-nas-istina-mo-e-spasiti.html
1994. kako tvrdi glumac Ljubomir Tadić, prvi put je na srpskom jeziku objavljena knjiga ,,Čujte, Srbi!’’ (9 godina po povratku Favratovih koji sve vreme ,,čuvaju rukopis''.)
Očigledno da je te godine knjiga bila ,,objavljena’’ samo za njega i još neko odabrano društvo, pošto se uvidom u COBISS.rs – Virtuelnu biblioteku Srbije (uzajamnu bibliografsko-katalošku bazu podataka), lako da ustanoviti da je prvo izdanje objavljeno:
1997. u izdanju Dečjih novina, Istorijskog muzeja Srbije, Saveza udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912-1920. i potomaka. (12 godina po povratku Favratovih)
I, recimo, da Favratovi knjigu iz nekog razloga nisu hteli da objave u Rajsovoj rodnoj Švajcarskoj gde su dotad živeli…
Recimo i da je Ljubomir Tadić u pravu kada kaže da ta knjiga nije odgovarala nijednoj vlasti.
Pitanje je, međutim, kako to da Rajsov biograf Zdenko Levental, godinu dana pre povratka Favratovih iz Švajcarske, objavljuje u izdanju Prosvete knjigu ,,Švajcarac na Kajmakčalanu’’ i u istoj knjizi iznosi svoja zapažanja o Rajsovom ,,posthumnom manifestu’’ pod naslovom >>Ecoutez, Serbes!<<
Recimo i da je Ljubomir Tadić prosto bio srećnik, pa mu je do ruku dopalo neko nezvanično, fantomsko prvo izdanje knjige na srpskom jeziku na koje će ostatak srbofone publike morati da čeka još 3 godine.
Recimo i da Arčibald Rajs nije bio tako siguran u svoj francuski jezik kada je svojeručno pisao ,,Čujte, Srbi!’’ ili da mu se u kreativnom zanosu u samom naslovu omaklo ,,EcouteS’’ umesto ,,EcouteZ’’.
Превод дела: Ecoutes Serbes! / R. A. Reiss
Слика аутора
Тираж 1.000
Стр. 7-18: О рукопису Родолфа Арчибалда Рајса "Чујте Срби!" / Милић Ф. Петровић
Стр. 19-28: Уместо биографије Р. А. Рајса / Слађана Бојковић
Стр. 99-102: Рајсова опомена / Добрица Ћосић
Стр. 103-105: Рецензија на спис Др арчибалд Рајс: "Чујте Срби" / Владимир Стојанчевић
Recimo i da je sasvim normalno što jedna takva knjiga nikad (ni do današnjeg dana) nije objavljena na francuskom jeziku, iako je pisana na francuskom.
Recimo i da je sasvim normalno što nigde nije objavljena ni jedna jedina fotografija bar delića navodnog Rajsovog rukopisa.
Recimo…
Poslednja izmena:
- Poruka
- 3.896
Testament Arčibalda Rajsa
Lozana, 22. septembra 1916.
,,Duševno zdrav i u posedu svih mojih intelektualnih i fizičkih sposobnosti određujem, kako sledi, za slučaj smrti, svoje poslednje želje:
Pošto sam prekinuo sve veze s mojom nekadašnjom porodicom, moj naslednik je moja domovina, Kanton Vo, pod uslovom da ispuni sledeće odredbe:
1) Moja tetka, gospođa Štefani fon Sojter (Seutter), imaće do svoje smrti godišnju rentu od 5.000 švajcarskih franaka.
2) Moje kumče, Andre Rodolf Opeti, sin A. Opetija, generalnog podsekretara Francuske banke u Parizu, dobiće 10.000 franaka.
3) Moj verni preparator, Fransoa Gotije (Gautier) dobiće 6.000 franaka, kao i moj nameštaj i posteljinu (bez umetničkih predmeta i srebrnine).
4) Blagajna vatrogasaca kao i Blagajna agenta sigurnosti Kantona Vo dobiće po 1000 franaka.
5) Moju srebrninu i umetničke predmete podeliće moj prijatelj i saradnik Žan Birnije među mojim prijateljima: Žan Birnije, Mark Bišof, Valter Milopt (Walter Mulhaupt) u Parizu, Alber Opeti u Parizu i Alvarez iz Lisabona, sada u Lozani. Birnije će takođe izabrati predmete radi sećanja za prof. Morisa Milijua, prof. Bonisenjija (Bonisegni), prof. Morisa Ližona i prof. Sirvena, svi u Lozani.
6) Ako je u času moje smrti moj poslužitelj Alfred Favra još u mojoj službi, dobiće 1.000 franaka.
7) Dva komada kineskog nameštaja pripašće Institutu za kriminalistiku u Lozani.
8) Kanton Vo snosiće sve troškove oko nasledstva, tako da pomenuti legati budu u potpunosti predate baštinicima.
9) Kanton Vo će prihode od imanja koja mu ostavljam, koristiti za održavanje i razvoj dela koje sam stvorio – Instituta za tehničku policiju i kriminalistiku u Lozani.
10) Personalno nasleđe u Institutu poveriće mom sadašnjem saradniku Žanu Birnijeu i pridodaće mu mog nekadašnjeg učenika Marka Bišofa, ako ovaj prihvati tu dužnost.
11) Moja odlikovanja, medalje, pokloni (burmutica od ruskog cara i dr.) koje sam dobio pri obavljanju mojih funkcija, biće izloženi u muzeju Instituta za tehničku policiju, kao vlasništvo kantona Vo.
Urađeno u Lozani, 22. septembra 1916.
Rodolf Arčibald Rajs’’
Lozana, 22. septembra 1916.
,,Duševno zdrav i u posedu svih mojih intelektualnih i fizičkih sposobnosti određujem, kako sledi, za slučaj smrti, svoje poslednje želje:
Pošto sam prekinuo sve veze s mojom nekadašnjom porodicom, moj naslednik je moja domovina, Kanton Vo, pod uslovom da ispuni sledeće odredbe:
1) Moja tetka, gospođa Štefani fon Sojter (Seutter), imaće do svoje smrti godišnju rentu od 5.000 švajcarskih franaka.
2) Moje kumče, Andre Rodolf Opeti, sin A. Opetija, generalnog podsekretara Francuske banke u Parizu, dobiće 10.000 franaka.
3) Moj verni preparator, Fransoa Gotije (Gautier) dobiće 6.000 franaka, kao i moj nameštaj i posteljinu (bez umetničkih predmeta i srebrnine).
4) Blagajna vatrogasaca kao i Blagajna agenta sigurnosti Kantona Vo dobiće po 1000 franaka.
5) Moju srebrninu i umetničke predmete podeliće moj prijatelj i saradnik Žan Birnije među mojim prijateljima: Žan Birnije, Mark Bišof, Valter Milopt (Walter Mulhaupt) u Parizu, Alber Opeti u Parizu i Alvarez iz Lisabona, sada u Lozani. Birnije će takođe izabrati predmete radi sećanja za prof. Morisa Milijua, prof. Bonisenjija (Bonisegni), prof. Morisa Ližona i prof. Sirvena, svi u Lozani.
6) Ako je u času moje smrti moj poslužitelj Alfred Favra još u mojoj službi, dobiće 1.000 franaka.
7) Dva komada kineskog nameštaja pripašće Institutu za kriminalistiku u Lozani.
8) Kanton Vo snosiće sve troškove oko nasledstva, tako da pomenuti legati budu u potpunosti predate baštinicima.
9) Kanton Vo će prihode od imanja koja mu ostavljam, koristiti za održavanje i razvoj dela koje sam stvorio – Instituta za tehničku policiju i kriminalistiku u Lozani.
10) Personalno nasleđe u Institutu poveriće mom sadašnjem saradniku Žanu Birnijeu i pridodaće mu mog nekadašnjeg učenika Marka Bišofa, ako ovaj prihvati tu dužnost.
11) Moja odlikovanja, medalje, pokloni (burmutica od ruskog cara i dr.) koje sam dobio pri obavljanju mojih funkcija, biće izloženi u muzeju Instituta za tehničku policiju, kao vlasništvo kantona Vo.
Urađeno u Lozani, 22. septembra 1916.
Rodolf Arčibald Rajs’’
- Poruka
- 3.896
Dopuna testamenta iz 1916., urađena 1928.
,,Moj testament koji je deponovan pri Odeljenju javnog obrazovanja i vera Kantona Vo, ostaje na snazi sa sledećim dodacima i izmenama:
Moj nameštaj, posteljina, srebro, garderoba itd. bilo u Lozani ili u Beogradu, pripašće Alfredu i Lujzi Favra, a ne Fransoa Gotijeu. Oni će ovom predate komad nameštaja po svom izboru, kao uspomenu. Kinesko lakirano pokućstvo koje je od velike vrednosti, dobiće Muzej Kantona Vo. Niko od moje ranije porodice neće dobiti ništa od onoga što ostavljam, sem Štefani fon Sojter, koja će doživotno primate rentu, određenu mojim testamentom.
Sve uspomene na moju karijeru: odličja, medalje, pokloni šefova država itd., kao i beleške i dokumenta iz rata, počasna sablja koju sam dobio od bivših boraca i rezervnih oficira vojske SHS pripašće mom kumčetu Andreu Opetiju, sinu gospodina Opetija, počasnog generalnog sekretara Francuske banke. Sve ove predmete za sećanje predaće mu Alfred Favra. Andreu Opetiju ostavljam i novac koji sam deponovao u Francuskoj banci. Molim ga da u svojoj porodici uvek čuva ove lične uspomene i moje rukopise koje, ako to želi, može da objavi. Njemu pripadaju i moje stručne publikacije, kao i beleške i arhivi raznih istraga, zatim original i isečci mojih članaka u novinama. Ako to smatra korisnim, može ih predate Narodnoj biblioteci Kraljevine SHS ili Biblioteci Kantona Vo, u Lozani. Njegov otac, moj prijatelj Alber Opeti, savetovaće mu šta bi trebalo da uradi.
Moje zbirke ptica i leptirova biće vlasništvo Alfreda Favra i njegove žene Lujze, ali ako im održavanje predstavlja teret, pokloniće ih u moje ime Muzeju srpske zemlje ili Zbirci Ministarstva šuma i ruda, ili obojima. Ostavljam gradu Beogradu svoju kuću ,Dobro Polje’, pod uslovom da dopusti da tu stanuju, pod istim uslovima kao i ja, supruzi Favra, dok sami ne odluče šta će uraditi posle moje smrti. Posle toga, kuća treba da posluži za stanovanje srpskim oficirima nekadašnje srpske vojske, koji su u nevolji i invalidi iz ratova od 1912. do 1918. godine. Sav moj novac u Beogradu, bilo da sam ga čuvao kod kuće, bilo u bankama, vlasništvo je porodice Favra. Ako im nije odmah potreban, želim da taj novac, ili bar njegov veći deo, bude sačuvan kao svadbeni poklon njihovom sinu Miti i drugoj deci koja će se roditi. Moj imanje Dušanovac blizu Skoplja, biće vlasništvo Mitino, ako supruzi Favra i njihov sin Mita ostanu u Srbiji. Ako se porodica Favra vrati sa svojim sinom u Švajcarsku, ovo će imanje pripasti Udruženju bivših boraca i rezervnih oficira SHS, tako da na njemu žive oficiri iz redova srpskih ratnika, ako su invalidi ili u nevolji. Supruzi Favra predaće mojim prijateljima: Starčeviću, Mikiću, Radosavljeviću i Tanoviću poklone odabrane iz onoga što ostavljam. Nadam se da će pri izboru poklona biti velikodušni. Što se tiče mojih smrtnih ostataka, želim:
da moji prijatelji Starčević, Lazarević, Radosavljević, Mikić i svi ostali koji su mi želeli dobra, narede da se otvori moje telo, kako bi se iz njega izvadilo srce: da se to srce stavi u bokal i jednom prilikom prenese na Kajmakčalan, gde će se, bez zakopavanja, staviti pored crkvice. Ja sam voleo srpsku zemlju i draga mi je pomisao da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam video kako umiru. Što se mog tela tiče, voleo bih da ono bude sahranjeno na malom Topčiderskom groblju, pored groba male Nade Favra, koju sam voleo kao da je moje sopstveno dete. Na srpskom narodu je da reši da li će telo onog koji je možda bio njegov najiskreniji prijatelj, biti preneseno na jednim od onih odvratnih mrtvačkih kola skorojevića ili na jednom običnom topovskom lafetu, kao što to dolikuje onom koji se za taj narod borio.
Urađeno pri čistoj svesti i zdravom telu
u Beogradu, 23. marta 1928.
Rodolf Arčibald Rajs’’
,,Moj testament koji je deponovan pri Odeljenju javnog obrazovanja i vera Kantona Vo, ostaje na snazi sa sledećim dodacima i izmenama:
Moj nameštaj, posteljina, srebro, garderoba itd. bilo u Lozani ili u Beogradu, pripašće Alfredu i Lujzi Favra, a ne Fransoa Gotijeu. Oni će ovom predate komad nameštaja po svom izboru, kao uspomenu. Kinesko lakirano pokućstvo koje je od velike vrednosti, dobiće Muzej Kantona Vo. Niko od moje ranije porodice neće dobiti ništa od onoga što ostavljam, sem Štefani fon Sojter, koja će doživotno primate rentu, određenu mojim testamentom.
Sve uspomene na moju karijeru: odličja, medalje, pokloni šefova država itd., kao i beleške i dokumenta iz rata, počasna sablja koju sam dobio od bivših boraca i rezervnih oficira vojske SHS pripašće mom kumčetu Andreu Opetiju, sinu gospodina Opetija, počasnog generalnog sekretara Francuske banke. Sve ove predmete za sećanje predaće mu Alfred Favra. Andreu Opetiju ostavljam i novac koji sam deponovao u Francuskoj banci. Molim ga da u svojoj porodici uvek čuva ove lične uspomene i moje rukopise koje, ako to želi, može da objavi. Njemu pripadaju i moje stručne publikacije, kao i beleške i arhivi raznih istraga, zatim original i isečci mojih članaka u novinama. Ako to smatra korisnim, može ih predate Narodnoj biblioteci Kraljevine SHS ili Biblioteci Kantona Vo, u Lozani. Njegov otac, moj prijatelj Alber Opeti, savetovaće mu šta bi trebalo da uradi.
Moje zbirke ptica i leptirova biće vlasništvo Alfreda Favra i njegove žene Lujze, ali ako im održavanje predstavlja teret, pokloniće ih u moje ime Muzeju srpske zemlje ili Zbirci Ministarstva šuma i ruda, ili obojima. Ostavljam gradu Beogradu svoju kuću ,Dobro Polje’, pod uslovom da dopusti da tu stanuju, pod istim uslovima kao i ja, supruzi Favra, dok sami ne odluče šta će uraditi posle moje smrti. Posle toga, kuća treba da posluži za stanovanje srpskim oficirima nekadašnje srpske vojske, koji su u nevolji i invalidi iz ratova od 1912. do 1918. godine. Sav moj novac u Beogradu, bilo da sam ga čuvao kod kuće, bilo u bankama, vlasništvo je porodice Favra. Ako im nije odmah potreban, želim da taj novac, ili bar njegov veći deo, bude sačuvan kao svadbeni poklon njihovom sinu Miti i drugoj deci koja će se roditi. Moj imanje Dušanovac blizu Skoplja, biće vlasništvo Mitino, ako supruzi Favra i njihov sin Mita ostanu u Srbiji. Ako se porodica Favra vrati sa svojim sinom u Švajcarsku, ovo će imanje pripasti Udruženju bivših boraca i rezervnih oficira SHS, tako da na njemu žive oficiri iz redova srpskih ratnika, ako su invalidi ili u nevolji. Supruzi Favra predaće mojim prijateljima: Starčeviću, Mikiću, Radosavljeviću i Tanoviću poklone odabrane iz onoga što ostavljam. Nadam se da će pri izboru poklona biti velikodušni. Što se tiče mojih smrtnih ostataka, želim:
da moji prijatelji Starčević, Lazarević, Radosavljević, Mikić i svi ostali koji su mi želeli dobra, narede da se otvori moje telo, kako bi se iz njega izvadilo srce: da se to srce stavi u bokal i jednom prilikom prenese na Kajmakčalan, gde će se, bez zakopavanja, staviti pored crkvice. Ja sam voleo srpsku zemlju i draga mi je pomisao da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam video kako umiru. Što se mog tela tiče, voleo bih da ono bude sahranjeno na malom Topčiderskom groblju, pored groba male Nade Favra, koju sam voleo kao da je moje sopstveno dete. Na srpskom narodu je da reši da li će telo onog koji je možda bio njegov najiskreniji prijatelj, biti preneseno na jednim od onih odvratnih mrtvačkih kola skorojevića ili na jednom običnom topovskom lafetu, kao što to dolikuje onom koji se za taj narod borio.
Urađeno pri čistoj svesti i zdravom telu
u Beogradu, 23. marta 1928.
Rodolf Arčibald Rajs’’
- Poruka
- 3.896
Poslednja izmena:
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ОВАКО СУ ГА ЗВАЛИ НАШИ ДЕДОВИ
Аршибалд.
Аршибалд.
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
ПРОМЕНА НАЗИВА УЛИЦЕ ПО ПОРОДИЧНОМ ЋЕФУ
На једном форуму о Архибалду Рајсу један учесник је г. 2010. написао овај прилог. За овај случај нисам знао, а верујем ни огромна већина наших сународника, па сам сматрао да би са овим требало упознати и друге.
Друго, преносим и фотографију гроба др Рајса и његових наследника.
Треће, преносим и фотографију са отварања споменика др Рајсу 9.8.1931. г. у Београду.
А сад следи прилог са поменутог форума:
„У београдском насељу Жарково једна мала улица је носила име Арчибалда Рајса. Сигурно никога неће изненадити да је у међувремену назив те улице промењен. Такви смо (не)људи. Крајем 70-тих под притиском фамилије Настић, која је тада била бројна у тој улици (кажем тада, нису више), у општини Чукарица су пристали да улицу преименују у Настићеву.
Ово Зораново писање ме је потакло да се јавим, јер сам често долазио у Жарково, и упознат сам са „случајем“ улице Др Рудолфа Арчибалда Рајса. Ни имена му нису знали: „тамо неки Прцвалд Бајс“.
Ваљда смо такав народ. Незахвални и брзо заборављамо. Не само нечије добро, него и лоше, чак и зло јер заборављамо брзо Јадовна и јаме и Јасеновац“.
На једном форуму о Архибалду Рајсу један учесник је г. 2010. написао овај прилог. За овај случај нисам знао, а верујем ни огромна већина наших сународника, па сам сматрао да би са овим требало упознати и друге.
Друго, преносим и фотографију гроба др Рајса и његових наследника.
Треће, преносим и фотографију са отварања споменика др Рајсу 9.8.1931. г. у Београду.
А сад следи прилог са поменутог форума:
„У београдском насељу Жарково једна мала улица је носила име Арчибалда Рајса. Сигурно никога неће изненадити да је у међувремену назив те улице промењен. Такви смо (не)људи. Крајем 70-тих под притиском фамилије Настић, која је тада била бројна у тој улици (кажем тада, нису више), у општини Чукарица су пристали да улицу преименују у Настићеву.
Ово Зораново писање ме је потакло да се јавим, јер сам често долазио у Жарково, и упознат сам са „случајем“ улице Др Рудолфа Арчибалда Рајса. Ни имена му нису знали: „тамо неки Прцвалд Бајс“.
Ваљда смо такав народ. Незахвални и брзо заборављамо. Не само нечије добро, него и лоше, чак и зло јер заборављамо брзо Јадовна и јаме и Јасеновац“.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Улица Арчибалда Рајса постоји, тамо ми живе пријатељи, две различите породице...ПРОМЕНА НАЗИВА УЛИЦЕ ПО ПОРОДИЧНОМ ЋЕФУ
На једном форуму о Архибалду Рајсу један учесник је г. 2010. написао овај прилог. За овај случај нисам знао, а верујем ни огромна већина наших сународника, па сам сматрао да би са овим требало упознати и друге.
Друго, преносим и фотографију гроба др Рајса и његових наследника.
Треће, преносим и фотографију са отварања споменика др Рајсу 9.8.1931. г. у Београду.
А сад следи прилог са поменутог форума:
„У београдском насељу Жарково једна мала улица је носила име Арчибалда Рајса. Сигурно никога неће изненадити да је у међувремену назив те улице промењен. Такви смо (не)људи. Крајем 70-тих под притиском фамилије Настић, која је тада била бројна у тој улици (кажем тада, нису више), у општини Чукарица су пристали да улицу преименују у Настићеву.
Ово Зораново писање ме је потакло да се јавим, јер сам често долазио у Жарково, и упознат сам са „случајем“ улице Др Рудолфа Арчибалда Рајса. Ни имена му нису знали: „тамо неки Прцвалд Бајс“.
Ваљда смо такав народ. Незахвални и брзо заборављамо. Не само нечије добро, него и лоше, чак и зло јер заборављамо брзо Јадовна и јаме и Јасеновац“.
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
Потврђујем, и сигурно није мењана макар 20. година колико ја знам за њу. Настићева је неалеко одатле.
Жељко Филиповић
Aktivan član
- Poruka
- 1.124
Хвала богу да је тако.
Хвала и Милунки и Бају. Са олакшањем сам примио њихово обавештење.
И БАЊА ЛУКА ИМА УЛИЦУ АРХИБАЛДА РАЈСА
Завршени су радови на изградњи Улице Арчибалда Рајса у насељу Дебељаци. Поред изградње улице у дужини од 530 метара, изграђен је водовод и регулација дијела потока. Вриједност радова је износила 189.950 КМ, а извело их је предузеће „Енергетик“ из Бање Луке.
Иначе, током 2012. године, у овој улици су изграђена и два моста, укупне вриједности 111.280 КМ, а извођач радова било је бањолучко предузеће „Грађење Ђурић“.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 9.023
Sve što je pisao tada napisao bi i danas. Nismo se makli ni milimetar.
Ангел.
Buduća legenda
- Poruka
- 47.728
Све написаоно стоји и за комунисте. Иста багра као и њихови претходници.