Арчибалд Рајс – јунак правде, истине и права
Рођен у Немачкој, држављанин Швајцарске, у себи имао јеврејске крви, а остао упамћен као Србин по опредељењу и највећи пријатељ српског народа.
Аустроугарски генерал Оскар фон Поћорек је августа 1914. године повео казнену експедицију на Србију. Офанзива je била праћена страховитим терором над становништвом Мачве, Јадра, Рађевине и Поцерине. Арчибалд Рајс (1875–1929), угледни криминолог и стручњак за судску медицину, одазвао се позиву српске владе и почетком октобра 1914. године допутовао у Србију. Као независни експерт истраживао је злочине аустроугарске војске над српским цивилним становништвом у Мачви и Подрињу.
Стојан Протић, тадашњи министар спољних послова, дочекао је Рајса. Спровео га је у кабинет Николе Пашића.
Господине Председниче, Ви сте ме тражили. Ево ме код вас. Шта желите да учиним за вашу земљу? Запитао сам га. Он ме најпре дуго гледаше и онда… одговори ми: Требамо једног искреног пријатеља који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули.
Рајс се претежно бавио испитивањима аустроугарских заробљеника, српских цивила и прегледао је лешеве и рањенике. Захваљујући његовом пожртвованом раду установљено је да су се Срби доследно придржавали конвенција међународног хуманитарног права. Доказано је и да су се према свим заробљеницима опходили достојанствено. Разбијен је мит о Србима као злочиначком и дивљачком народу.
Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади, и уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.
Извештавајући са аустро-српског фронта и сам Рајс је био сведок окрутних борби. Битке су се водиле прса у прса, са бајонетом у рукама. Безброј пута је свој живот изложио опасностима. У уводном делу књиге „Чујте Срби“, прибележио је:
Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње, и да бих то могао, жртвовао сам сјајну и веома лепу каријеру која је много обећавала.
Услед угрожености сопственог живота и немогућности да остане имун на недаће које су задесиле српски народ, напушта неутралну позицију извештача. Постаје добровољац српске војске и саборац српског војника и сељака. Заједно са српском војском је 1915/1916. године кренуо у повлачење преко кршевитих и завејаних албанских планина. Од српске голготе до васкрса – био је један од ретких искрених пријатеља нашег народа.
Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са ослободиоцима победоносно ушао у Београд 1. новембра 1918. године. Напустио је место угледног професора универзитета у Лозани, одрекао се лагодног живота и доселио у Србију. Живео је у скромној кући на Топчидеру, коју је назвао „Добро Поље“, по имену места где је Солунски фронт пробијен.
Допринео је модернизацији министарства унутрашњих послова обновљене Србије. Његова мисија настављена је и по окончању рата. Налазе своје истраге је доставио је члановима комисија мировних конференција. Критиковао је опхођење власти према ратним инвалидима и некадашњим борцима. Погођен негативним појавама у друштвеном и политичком животу и неморалом владајуће интелигенције, повлачи се са јавне сцене.
Најзад, ви сте бистар народ, једна од најбистријих који сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте да имате једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом „интелигеницјом“, спречавају вас то да постигнете.
Срце Арчибалда Рајса је положено у урну о однесено да почива на Кајмакчалану
У свом тестаменту, Рајс као последњу жељу наводи:
Што се тиче мојих смртних остатака, ја желим: Да моји пријатељи дају отворити моје тело да се из њега извади моје срце; да то срце буде стављено у један бокал и да се једном згодном приликом однесе на Кајмакчалан… поред другова које сам гледао како умиру. Што се тиче мога тела, волео бих да буде сахрањено на малом гробљу у Топчидеру…
Умро је од срчаног удара услед жучне свађе са бившим министром Миланом Капетановићем, који је рат провео у иностранству. Жеље су му услишене и урна са његовим срцем је однета на Кајмакчалан, да нађе вечни мир међу сахрањеним јунацима. На симболичан начин његово срце је поделило судбину народа који је волео. Бугарски окупатори су га украли за време Другог светског рата. Остала је напукла урна и на њој урезан текст:
