Да ли постоје апсолутне истине које није могуће оспорити или тко." аподиктички судови" ? Имамо три врсте судова: проблематични, асерторични и аподиктички.
Ови последњи значе апсолутно истинити, неоспориви и они постоје. Питање је само где?
Веровали или не, у природним наукама таквих судова нема. Научни метод има посла једино са проблематичним судовима. Ево један пример закључивања на темељу индукције при чему је донесени суд проблематичан:
Ако видимо да јабука пада са гране данас а такође је падала и јуче, из тога ћемо индукцијом из два појединачна случаја закључити о општости то јест претпоставити да ће јабука падати са гране на земљу и сутра. Али, само претпостављамо, не можемо бити сигурни. Можда сутра јабуке почну летети у небо када падну са гране. Не можемо имати апсолутну сигурност да ако се нешто дешавало јуче, дешаваће се тако и сутра. Да ће бити тако, само претпостављамо, или боље рећи верујемо.
Дакле, сви природни закони су проблематични судови а за оне који за овако нешто први пут чују споменућу једно име филозоф "Дејвид Хум" .
Па које су то онда неоспорне истине?
Аподиктичке апсолутне истине постоје само у оним судовима који се тичу априорних форми опажања нашег разума. Као основни услови саме могућности сазнавања они представљају апсолутне истине јер тако мора бити и свако сазнање мора бити са њима у складу да би уопште било сазнања. Сада и у вјеки вјеков.
Рецимо пример:
" У једној равни једнакостраничан правоугли троугао није могућ."
Ево, ова истина је апсолутна. Такав троугао није могуће направити данас и неће бити могуће сутра, никада, то је апсолутна истина јер описује априорну форму сазнавања нашег разума или однос у простору.
Исто тако и увиди који се тичу непосредних чињеница свести јесу аподиктички, али нису добар пример јер су тешко схватљиви оном ко их први пут чује.
Берклијева корелативност субјекта и објекта јесте таква истина која гласи:
"Изван свести субјекта, објекат није више објекат".
Дакле, апсолутне истине постоје у наукама које се баве априорним формама самог сазнања као и у филозофији која се бави непосредним чињеницама свести.
Ови последњи значе апсолутно истинити, неоспориви и они постоје. Питање је само где?
Веровали или не, у природним наукама таквих судова нема. Научни метод има посла једино са проблематичним судовима. Ево један пример закључивања на темељу индукције при чему је донесени суд проблематичан:
Ако видимо да јабука пада са гране данас а такође је падала и јуче, из тога ћемо индукцијом из два појединачна случаја закључити о општости то јест претпоставити да ће јабука падати са гране на земљу и сутра. Али, само претпостављамо, не можемо бити сигурни. Можда сутра јабуке почну летети у небо када падну са гране. Не можемо имати апсолутну сигурност да ако се нешто дешавало јуче, дешаваће се тако и сутра. Да ће бити тако, само претпостављамо, или боље рећи верујемо.
Дакле, сви природни закони су проблематични судови а за оне који за овако нешто први пут чују споменућу једно име филозоф "Дејвид Хум" .
Па које су то онда неоспорне истине?
Аподиктичке апсолутне истине постоје само у оним судовима који се тичу априорних форми опажања нашег разума. Као основни услови саме могућности сазнавања они представљају апсолутне истине јер тако мора бити и свако сазнање мора бити са њима у складу да би уопште било сазнања. Сада и у вјеки вјеков.
Рецимо пример:
" У једној равни једнакостраничан правоугли троугао није могућ."
Ево, ова истина је апсолутна. Такав троугао није могуће направити данас и неће бити могуће сутра, никада, то је апсолутна истина јер описује априорну форму сазнавања нашег разума или однос у простору.
Исто тако и увиди који се тичу непосредних чињеница свести јесу аподиктички, али нису добар пример јер су тешко схватљиви оном ко их први пут чује.
Берклијева корелативност субјекта и објекта јесте таква истина која гласи:
"Изван свести субјекта, објекат није више објекат".
Дакле, апсолутне истине постоје у наукама које се баве априорним формама самог сазнања као и у филозофији која се бави непосредним чињеницама свести.
Poslednja izmena:
) smijeha..