Antropologija: Kastaneda

ovaj...prvo treba da mi definises to "sebe", cisto da bi znali o cemu pisemo...ako mislis na ego, na taj odlazak od sebe sam vec odavno spreman. a i za ludaka me vecina smatra, vec dugo...ipak, hvala ti za brigu.

"neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista uzasne zivote
oni vode."

Charles Bukowski
 
ako ti je potrebna definicija tog pojma....onda već grešiš...
Fora je kao sa koanom o gugutki:- dok je juriš...nikad ti neće sleteti na dlan...
Sorry, malo je kasno,a kad sam umoran imam običaj da popujem...
& o Bukovskom - samo jedno pitanje,da li se smeješ kad ga čitaš?
 
‚‚Ako je učeniku potreban učitelj isto koliko i učitelju učenik, ako se samo delanjem dolazi do znanja, ako ne postoji početak ni kraj, ako otkrijemo da je beskrajna ludost ono što čine ljudi, a svet velika tajna, nisu li onda učitelj i učenik jedno isto, odnosno, jedan u drugom...?'
Reci ces mi,nadam se TO uskoro...
 
Skupna tacka ili fokus svesti se lagano pomera I svesnije ulazim u razlicite svetove…Rekapitulacija je stvarno mocna tehnika…Sva ucenja I ucitelji su dostupni u ovom Novom dobu putem carobnog saveznika – interneta …Matriks polagano puca…Ako budem dolazio u Gondor – javim se da se vidimo, to bi mi bilo zadovoljstvo…ako ne, drugom prilikom…putevi su dugi,seku se I srescemo se…

“Šta su vam uradili? Naše prirodno nasledstvo je da živimo i umremo kao budale. Ovo je vreme za revoluciju.”
 
“Za ratnika, biti u harmoniji znači biti fluidan a ne zaustaviti se usred bujice i pokušavati da se načini mesto lažnog i nemogućeg mira. On zna da može samo da daje sve najbolje od sebe pod uslovima najveće napregnutosti.Iz tog razloga, on nastoji da porazi neprijatelja na način kako to čine borbeni petlovi – sa strašću, sa radošću, znajući da je sledeći korak odlučujući. Njegov protivnik nije drugi čovek, već njegove sopstvene vezanosti i slabosti…”

“Tragedija današnjeg čoveka nije u njegovom socijalnom stanju, već u nedostatku volje da se promeni. Vrlo je lako napraviti kolektivne revolucije, ali suštinski se promeniti, prekinuti sa samosažaljenjem, izbrisati ego, odbaciti naše navike i ćudi... Ah, to je nešto sasvim drugo! Čarobnjaci kažu da je prava pobuna i jedini izlaz za čovečanstvo kao vrstu, ako podigne revoluciju protiv svoje sopstvene gluposti. Kao što možete da primetite, to je samostalan rad.”

“Cilj čarobnjaka je pobuna čarobnjaka: neograničeni razvoj svih opažajnih mogućnosti. Nikad nisam upoznao većeg revolucionara od mog učitelja. On nije samo predlagao promenu tortilja za hleb; o ne, on je išao pravo u srž stvari. On je predlagao smrtonosni preokret misli u nepoznato, oslobađanje od svih vezanosti. I on je demonstrirao da je to moguće!”
 
Indigo71:
. Čovekov mozak je toliko moćan da bez problema može da "materijalizuje" šta god da poželiš samo ako čvrsto veruješ u to a iskreno da sebi puštam filmove o crnim energetskim vampirima da bih dokazao sebi da imam čelična muda, to mi dodje malo mazohistički.

Moja poenta znači nije: Kastaneda = glupost, ali oprezno jer čovek lako može da zagadi već ionako poprilično zagađenu podsvest. Treba se paziti ljudi koji tvrde da je svet oko nas neverovatan i nedokučiv a opet imaju odgovor na svako postavljeno pitanje.

Meni se tu ne intelektualno već nekako osećajno pali crvena lampica.
Da li to iz mene govori moj lični "letač" ili sam to ipak samo ja ... ne bih znao reći.
Kliknite za proširenje...


Prijatelju, za ovo sto si napisao mogu samo da skinem kapu I da ti cestitam. Slazem se da iz Kastanedinog ucenja korist moze da izvuce samo vrlo kriticki vaspitan um koji je pre toga proucavao mnogo stosta I teorijski I prakticno.Kao sto se moze naci u istocnjackim ucenjima, cilj coveka u sestoj cakri je sposobnost usmeravanja imaginacije. Upravo to sto si naveo o tome da je covekov mozak toliko “mocan da materijalizuje bilo sta” je bila I moja poenta vecinom ovih izlaganja ovde, ako si citao.Zato sam u prvom komentaru stavio da su letaci zapravo “zamke zavisnosti koje nam salje ego.” Ko razume – shvatice.
Inace “tensegity aerobic” je meni ok.
 
Sve sto si napisao stoji. Vec sam negde napisao da put Kastanede nije I moj put, iako sam od njega naucio dosta korisnih stvari. Moj put sam prepoznao I pre otkrivanja Kastanedinog Rada. Tacno je I da sto dalje odmices na bilo kom putu, lavovi Ega mogu postati sve strashniji ako ne umes da ih savladas ( se savladas.)
Pravi ratnik je onaj koji vrlo pragmaticno proceni sve argumente “za I protiv” pre nego sto se upusti u bilo sta. Ali zato kad se upusti u nesto, on se tome predaje potpuno. Nagrada za to je vise energije, vise blazenstva I vise ljubavi u srcu sa svakim sledecim stepenikom.
Ipak, ono sto je bitna stvar koja stoji je da takav nacin zivota vodi u jedan vid otudjenja od spoljasnjeg sveta I to je bitna stvar…potrebno je mnogo strpljenja ako neko hoce da bude “ u svetu ali ne od sveta”…Kao sto rece Ram Dass,”ne treba nikad isterati ljude iz srca” I sa tim se slazem. Moj put se sastoji u tome da uvecavam svoju svest ali da nikad ne izgubim Ljubav iz Srca, ljubav prema svetu I prirodi sa svim njenim delovima ( I ljudi su deo prirode).
Kao sto znas I u ucenju Isusa Hrista moze se naci da za Carstvo Nebesko treba da se odreknes I porodice I prijatelja. To je taj najvisi misticni vrh I moj stav je da ne treba u sebi stvarati novu zavisnost da se sto pre popenjes na njega. Svako ima svoj put I ritam I silovanje I pozurivanje bilo cega moze samo da dovede do nezeljenih stvari. Uravnoteziti se, naci zlatnu sredinu u svakom koraku otkrivanja – to je po meni nesto najlepse. Kao sto rece vladika Nikolaj “ Covece, pomiri se sam sa sobom, pa ce se sa tobom pomiriti I Nebo I Zemlja.”
Aj pozdrav !
 
Jos nesto zelim da napisem…coveku koji sa strane cita ovakve razgovore sve ovo moze da deluje jako strasno I da uveca strah…ali nije strasno…lepo je I zapravo tesko da se moze porediti sa bilo cim…to otkrivanje zivota I Apsolutne slobode…bar u mom slucaju
“ u konacnoj analizi postoje samo dve stvari : ljubav I strah “ Antoni De Melo
 
Најлепше је у свему томе што је сваки човек лично одговоран за квалитет свог живота.

То значи да најпре морамо да докучимо шта је то уопште "кавлитет" живота, а потом морамо да пронађемо начин да свој живот учинимо што квалитетнијим. И за обоје смо лично одговорни (и за сазнање и за споровођење тог сазнања у дело). И никоме (ниједном људском бићу) не морамо да полажемо рачуне о томе. Мораћемо да полажемо рачуне за свој живот можда само на некаквом "божјем суду" (све културе колико их је било током историје сматрале су да некакав "божји суд" постоји). Ако не рачунамо тај божји суд -- потпуно смо сами са својим животом, и сами одговорни за њега.

Другим речима: живи како хоћеш и како сматраш да је добро, али пази -- одговоран си за своје одлуке!

Ово је добро имати на уму јер је човек обично озбиљнији (и поштенији) у размишљањима кад је свестан да је лично одговоран. Сама та свест га уозбиљује, да тако кажем, а животу ипак треба приступити довољно озбиљно (мада не и преозбиљно).
 
Modruna:
Најлепше је у свему томе што је сваки човек лично одговоран за квалитет свог живота.

То значи да најпре морамо да докучимо шта је то уопште "кавлитет" живота, а потом морамо да пронађемо начин да свој живот учинимо што квалитетнијим. И за обоје смо лично одговорни (и за сазнање и за споровођење тог сазнања у дело). И никоме (ниједном људском бићу) не морамо да полажемо рачуне о томе. Мораћемо да полажемо рачуне за свој живот можда само на некаквом "божјем суду" (све културе колико их је било током историје сматрале су да некакав "божји суд" постоји). Ако не рачунамо тај божји суд -- потпуно смо сами са својим животом, и сами одговорни за њега.

Другим речима: живи како хоћеш и како сматраш да је добро, али пази -- одговоран си за своје одлуке!

Ово је добро имати на уму јер је човек обично озбиљнији (и поштенији) у размишљањима кад је свестан да је лично одговоран. Сама та свест га уозбиљује, да тако кажем, а животу ипак треба приступити довољно озбиљно (мада не и преозбиљно).
Kliknite za proširenje...
Čovek jeste odgovoran jer ima slobonu volju.
Čovek svakog momenta polaže račune, jer se čoveku ne događa ništa drugo nego mu se ostvaruje ono što se nalazi u njegovom mozgu, njegovim misaonim tvorevinama.
Ponovo naznačavam da smo lično odgovorni za ono što će nam se dogotiti, jer mi odlučujemo o tome šta će biti prisutno u našem mozgu.
Čovek se zgrozi pomisli da bi ga, u nekoj (nezavidnoj) situaciji mogao neko posmatrati a on da to ne zna. Pa, čovek je svakog momenta posmatran. Čak je i svaka čovekova misao poznata. Od ljudi se ne trba stideti, treba se stideti od Boga.
 
stalker1
Nemoj da se mnogo uzbuđuješ oko Kastanedine ideje da nas vanzemaljci kontrolišu jer ima i gore. Pročitaj knjigu "Ispod kože" od Mišel Fejbera i saznaćeš, sa istom tačnošću kao i saznanje o kontroli uma, da vanzemaljci biraju pojedine mesnate, isključivo muške primerke ljudske vrste (i to autostopere- pazite se u čija kola ulazite), tove ih pa kolju na jednoj farmi u Škotskoj, a onda ih vasionskim brodom, kao delikates-meso, prevoze na matičnu planetu. Ako je i od naučlne fantastike, mnogo je.
 
ristob:
Čovek jeste odgovoran jer ima slobonu volju.
Čovek svakog momenta polaže račune, jer se čoveku ne događa ništa drugo nego mu se ostvaruje ono što se nalazi u njegovom mozgu, njegovim misaonim tvorevinama.
Ponovo naznačavam da smo lično odgovorni za ono što će nam se dogotiti, jer mi odlučujemo o tome šta će biti prisutno u našem mozgu.
Čovek se zgrozi pomisli da bi ga, u nekoj (nezavidnoj) situaciji mogao neko posmatrati a on da to ne zna. Pa, čovek je svakog momenta posmatran. Čak je i svaka čovekova misao poznata. Od ljudi se ne trba stideti, treba se stideti od Boga.
Kliknite za proširenje...
Pazi ristob, na ovoj temi se govori o intelektualnoj kontroli ljudi od strane vanzemaljaca, pa tvoj komentar o slobodnoj volji je čista jeres. Ali ako prihvatim i tvoju ideju, onda sam zbunjen, jer kada pođem u WC pitam se da li je to moja slobodna volja po Božijem blagoslovu, ili vanzemaljska kontrola. Znam, znam, rećićete neozbiljno, vulgarno, prizemno, neintelektualno,........, ali, takvi su i komentari koji ozbiljno prihataju ideju o kontroli, pa ja "nikoga" ne ružim.
 
O DUHU


Nova sintaksa

Duh je don Huanu i Kastanedi izrazio jasnu nameru da se hiljadugodišnja tajna znanja o čoveku i univerzumu otkriju celom čovečanstvu i Kastaneda je preko svojih knjiga, predavanja i javnog podučavanja tenzegriteta ispunio svoj zadatak pokretanja tog procesa. Ali, on kaže da je “samo potpalio iskru i trebaće vremena da se ona proširi u veliki požar.” (Armando Tores, Susreti sa Nagualom). Download knjige:

http://www.***********/dir/2327166/54fa4a59/sharing.html

On je najavio pojavu novog soja vidovnjaka koje je nazvao “savremeni vidovnjaci”- vidovnjaci nove ere, kako bi napravio razliku u odnosu na “nove vidovnjake” kojima je pripadao don Huan i njegova loza. Ti savremeni vidovnjaci kojima i sam pripadam imaju zadatak da nastave Karlosove napore na omasovljenju znanja koje mu je preneto.

Kako bi smo uspeli u tome, Karlos nam je pre svega dao zadatak da se otarasimo arhaične sintakse i metafora koje su koristili novi vidovnjaci, jer je sve to nerazumljivo i neprilagođeno savremenom čoveku tako da se proces masovnog širenja znanja odvija sa velikim poteškoćama. Taj zadatak pronalaženja novog izraza za drevno znanje je imperativ za nas i svaki savremeni ratnik mora da se potrudi da uzme učešća u tome. Sve to u stvari znači potrebu da se pronađe nit koja spaja savremenu nauku sa tim znanjima. Moramo pokušati da te stvari što je više moguće objasnimo terminima savremenih prirodnih i društvenih nauka i da ih klasifikujemo i složimo na način koji odgovara stanju svesti modernog čoveka. Zato Kastaneda insisitira da savremeni vidovnjaci steknu akademsko obrazovanje.

Različiti aspekti energije svesti

U suštini, predmet njihovog istraživanja je energija svesti. Svest je čista energija, vibratorna, strujeća i bezlična sila, slična elektricitetu, koja opaža samu sebe. To je univerzalna, kosmička sila koja sve prožima. Zanimljivo je da je nauka do sada otkrila više kosmičkih sila kao što su gravitacija, elektromagnetizam, molekularnu silu itd., ali nema pojma niti se bavi ovom suštinskom i osnovnom silom koja je izvor svih ostalih. Nikola Tesla je rekao da će onog dana kada nauka počne da se bavi ovom energijom, za kratko vreme napredovati neizmerno više nego što je postigla u celokupnoj istoriji čovečanstva. Fascinantno je da je Tesla naslutio postojanje ove sile i da je kojim slučajem bio u prilici da sazna za ratničke tehnike i principe, nesumnjivo bi postao veliki ratnik i vidovnjak.

Tu kosmičku silu tradicija don Huana naziva sledećim terminima:

Duh, Namera, Volja, Orao,Tamno More Svesti, Nagual, Tonal.

Veoma je važno pitanje zašto ta tradicija koristi tako začuđujuće mnogo izraza za naizgled istu stvar. Ta pojava je jedan od glavnih uzroka što savremeni čovek teško ili čak uopšte ne razume ovo učenje. Odgovor na to pitanje je jednostavan: svaki od ovih termina označava jedan poseban aspekt ili osobinu energije svesti.

Pa, da krenemo po redu:

Termin Duh definitivno označava inteligenciju, znanje, informaciju, svrhu, tj. ono što se u nekim drugim učenjima naziva kosmički um. To je beskrajno i bezlično znanje. Postoji opšti i individualni Duh. To je aspekt energije svesti koji može da komunicira sa nama pod uslovom da je naš individualni duh oslobođen od paralize koju izazivaju letači/reptili. Duh neprestano struji kroz nas i “govori” nam, ali većina nas to uopšte ne primećuje. On nam govori i preko spoljašnjih događaja, “sudbine”, što nas dovodi do sledećeg termina ili aspekta svesti koji glasi: Namera.

Namera označava kretanje svesti, promenu i večno strujanje i dinamiku ove energije. To je onaj vid energije svesnosti koji je u vezi sa konkretnim događanjima i praksom, sa akcijama i upravljanjem. Ona takođe ima dva vida, univerzalni i individualni. Kada se ispolji preko spoljašnjih događaja, ona stvara ono što don Huan naziva “građevine namere” ili “apstraktna jezgra” koja uvlače vidovnjaka ali i obične ljude u akciju. (Kastanedina knjiga “Moć Tišine”.) I tako smo stigli do sledećeg termina - do Volje.

Individualne akcije vidovnjaka su pokrenute ličnom namerom koja je nazvana volja. Ta snaga izvire iz centra našeg tela, iz oblasti oko pupka, oko 2 cm. iznad ili ispod njega, kako kod koga. To je naša moć upravljanja energijom svesti, moć nameravanja. To je jedan od najvažnijih aspekata svesnosti za ratnike jer samo pomoću te snage uspevaju da pobede letače/reptile i da dođu do slobode. Tenzegritet veoma jača volju i omogućava da je postanemo svesni, pa zato Kastaneda kaže da nam on izuzetno pomaže da oslobodimo svoj duh od tih predatora. Kao što se izvor volje nalazi u središtu našeg fizičkog/energetskog tela, tako i njen opšti vid - namera- ima svoj izvor. To nas dovodi do sledećeg aspekta energije svesti koji se naziva Orao.

Orao je neshvatljivi i nepristupačni izvor iz koga energija svesti stalno eksplodira i neograničeno se širi. Pošto je on izvor svesti, logično je da je on njen (i naš) gospodar. Ta neprestana eksplozija stvara beskrajni okean svesti u kojem plivaju živa bića i eto nas kod sledećeg aspekta: Beskraj ili - Tamno More Svesti.

Ovaj termin označava da je energija svesti neograničena, beskrajna i nema stalni oblik jer je fluidna poput vode. Voda zauzima oblik suda u koji je sipana. Ovde treba razjasniti zašto je to more “tamno”. Većinu osoba to asocira na zlo, mračne stvari, na nešto grozno, demonsko. Međutim to nema nikakve veze sa značenjem ove fraze. To je povezano sa percepcijom, opažanjem. Celokupna energija svesti od koje je sačinjen univerzum ima bezbroj nivoa i različitih stanja. Međutim, u svetlećoj lopti ljudskog bića se nalazi samo određeni broj tih različitih vrsta energije svesti. Preciznije, ima ih sedam. Zato je naše opažanje ograničeno samo na ono što imamo u sebi tako da ne možemo da opažamo ostatak beskrajnog spektra energije svesti koji sačinjava to more. Područje energije svesti koje možemo da primetimo i u njega uđemo je samo beskrajno mali delić celine, tako da nikada nećemo moći da vidimo to more u potpunosti. Ono što ne možemo da vidimo, doživljavamo kao tamu. Ali ta tama nije prazna, ona je do vrha ispunjena. Kada ugasimo svetlo u sobi, ona i dalje postoji a što je najvažnije, i dalje možemo da se krećemo kroz nju. Zato vidovnjaci svoja putovanja u sanjanju nazivaju “putovanja kroz tamno more svesti”.

Sledeći aspekt energije svesti vidovnjaci nazivaju Nagual. Taj termin označava sve gore navedene aspekte kada se posmatraju kao jedinstvena celina. To je njihova sinteza u jednu jedinu nedokučivu silu, silu postojanja. Na individualnom planu, to je čovek koji ima urođenu sposobnost, posebnu energetsku konfiguraciju koja mu omogućava da ujedini različite energetske tipove ljudskih bića u družinu koja postaje jedinstveno biće. Ovde bih skrenuo pažnju na jedan pravac u psihologiji koji se naziva geštalt psihologija, a koja se približila ovom konceptu jer je primetila da kada ljudi udruže svoje svesti dolazi do stvaranja kolektivnog bića koje poseduje osobine koje nemaju pojedinci što ga sačinjavaju. Takođe bi bilo zanimljivo razmotriti koncept K.G.Junga o kolektivnom nesvesnom, i teorije sociologa o socijalnom biću.
 
Energetska Dihotomija

Kada energiju svesti posmatramo u svim njenim vidovima, možemo da primetimo da se ona sastoji od dve suprotne sile koje nisu u sukobu već se dopunjavaju. Tu dihotomiju tradicija naziva Tonal i Nagual. Tu se otvara široka oblast za poređenja jer mnoga učenja, stara i nova, govore o tome koristeći razne termine.

Tonal je osobina energije svesti da stvara stabilne i čvrste forme. To je sila reda, strukture i zakonitosti. Zanimljivo je da su savremeni fizičari posmatrajući svemir otkrili njenu manifestaciju kao silu singulariteta koja teži da sve sabije u jednu tačku. To se ogleda u fenomenu koji oni nazivaju crne rupe, tačke u svemiru u kojima je materija sabijena do beskonačnosti. Na žalost, još uvek nisu povezali taj kosmički princip sa energijom svesti. Ta sila daje oblik i trajnost raznim tvorevinama svesti tako da je sve na svom mestu i funkcioniše. Kada je ova strana sile prenaglašena i dominantna dolazi do narušavanja ravnoteže tonala i naguala i onda imamo entropiju, pad intenziteta, umrtvljavanje i blokadu energije svesti. Ovakvo stanje na opštem planu proizvodi svetove koji su hladni i na vrlo niskom stepenu vibracije. Drugim rečima, tako nastaju materijalni svetovi.

Iz individualnog aspekta, to je snaga koja učvršćuje skupnu tačku na njenom položaju. To je volja. Ratnik koji postane svestan volje, opaža je kao silu koja sve uvlači ka području njegovog pupka, poput nekog magneta koji ka sebi privlači ceo svet i teži da ga sabije u jednu tačku. Verujte mi, kada toga postanete svesni to je vrlo zanimljivo (i korisno) iskustvo. Na taj način se uspostavlja red u našoj percepciji sveta. Kada je ova sila previše naglašena, nastaju grabljiva bića, predatori ili u žargonu - “usisivači”.

Nagual je druga strana medalje, sila ekspanzije, promene i stvaranja. Ona stalno ruši stare forme energije svesti i stvara nove. To je jedno uzavrelo ključanje i haos iz koga se rađa sve živo. To je kosmička materica, ženski princip.To je sila koja ne trpi nikakva ograničenja i prepreke. Nasuprot tonalu, muškom principu, to je sila koja eksplodira iz jedne beskrajno male tačke i širi se u beskraj. I opet, savremeni fizičari su posredno otkrili manifestaciju te sile u materijalnom svemiru preko teorije o nastanku svemira - “velikom prasku” ili “Big Ben-u”.

Kada je ona previše naglašena, imamo svetove krajneg haosa bez ikakvog reda i poretka, a u matrijalnom svetu eksplozije zvezda – supernove.

Na individualnom planu, to je snaga koja svesna bića tera na promene i dinamiku, na otkrivanje novih horizonata, avanture putovanja svesti i na borbu za njeno oslobađanje. U ljudskom telu, sedište ove sile se nalazi u očima. Vidovnjak pomoću svojih očiju rukuje namerom tj. nagualom. Postoji u njima neka vrsta neshvatljivog sjaja pomoću kojeg on to čini. Malo se može govoriti o tome jer se to rečima skoro uopšte ne može objasniti. Ali ratnik koji postane svestan tog sjaja zna o čemu se radi iako to ne može da objasni. Međutim to ga ne sprečava da nauči kako da praktično rukuje ovom silom. Čak suprotno od toga, što se manje trudi da je razume on efikasnije njome rukuje. Zato oči vidovnjaka imaju mnogo jači sjaj od očiju prosečnog čoveka čije oči imaj nekako slab i zamućen sjaj – njegova veza sa namerom je slaba. Kada je ova sila prenaglašena onda imamo ludake i ljude koji žive haotično i teško zavode red u svoje opažanje i tumačenje sveta. Oni imaju jaku vezu sa namerom, ali nemaju nikakvu kontrolu usled manjka tonala koji jeste moć kontrole. Jeste li primetili da ludacima oči intenzivno sijaju?

U slojevima univerzalne svesti u kojima je tonal dominantna sila, svesna bića pokušavaju da podignu vibraciju svoje svesti kako bi povratla narušenu unutrašnju ravnotežu između ove dve sile. Što je biće bliže savršenoj ravnoteži tonala i naguala, to je intenzivniji sjaj svesti. “Ali, šta mu je, do đavola,sad taj sjaj svesti?” – upitao bi neko.

Sve sile i pojave koje se tiču energije svesti imaju svoj odraz na ovom materijalnom planu, u svetu svakodnevice, pa tako takođe i sjaj svesti. Elektična energija je najbolji primer. Dakle, tu imamo istu dihotomiju kao i kod energije svesti, postoji pozitivni i negativni elektricitet a kod naizmenične struje imamo fazu i nulu, to su dve suprotne strane te energije. Svaka od njih sama za sebe ne proizvodi ništa, statična je. Ali, kada ih sastavimo, recimo kada dodirnemo dve elektrode, događa se bljesak! Stvara se svetlost. Znači, dve sile rađaju treću, novu silu koja ima različite osobine i kvalitet od tih sila iz kojih je nastala. Isto tako, na nivou energije svesti, dodir tonala i naguala rađa sjaj svesti, treću i najvažniju silu. Silu života. Tu silu tradicija naziva Duh. Ali, pri tome te dve sile koje daju treću ne iščezavaju već postoje u zajednici sa onom trećom. Izraženo matematički, to je sledeći obrazac: 1+1=3! To je tajna matematika piramide o kojoj savremeni naučnici nemaju pojma, ali to sada nije tema pa ne bih govorio o tome. Možda ću na tu temu detaljnije pisati u nekom sledećem postu. Zato Kastaneda kaže da vidovnjaci veoma cene broj tri i zato sve što rade čine u znaku tog broja. On odražava ustrojstvo univerzuma.

Da bi sjaj svesti postigao maksimalan intenzitet, potrebno je da tonal i nagual budu u savršenoj ravnoteži, tj. tačno u odnosu pola-pola. Međutim, kod većine ljudskih, bića zbog groznog uticaja spoljnog faktora, to jest letača/reptila, preteže tonal i to skoro do krajnosti, što sjaj svesti svodi na minimum. Oni onemogućavaju potpuno unutrašnje spajanje te dve sile.

Jačanje te ravnoteže pojačava sjaj svesti što donosi osećanje sreće i ispunjenosti, veću inteligenciju i kontrolu nad opštom energijom. Konačna svrha života svakog ljudskog bića je da se uravnoteži ili da umre. Ne postoji treći izbor.

Kada svesno biće pomoću disciplinovanog rada na sebi postigne savršenu unutrašnju ravnotežu ovih dveju sila, istog trenutka se njegov sjaj svesti pojačava do beskonačnosti i tada se dešava ono što tradicija naziva “unutrašnji oganj”, “totalna svest” ili “totalna sloboda”, a zanimljiva je i fraza “treća pažnja”. Prva pažnja + druga pažnja = treća pažnja. Dakle, 1+1=3

http://stazaratnika.bravehost.com
 
Evo jednog zanimljivog posta sa jednog drugog foruma:

Evo jedne lagane i poučne naučno – fantastične priče za pred spavanje koju je napisao Mr. Rodger Di pre više godina.

Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna.

Ili nije.

PRIJATNO ČITANJE !


NEPOŽELJNI STANAR


Desilo se to neposredno pre nego što je dostigao nultu tačku, tu ničiju zemlju u svemiru gde su se oslabljena gravitaciona polja dveju planeta susretala i potirala.

Mejnard je svoju pažnju podjednako posvećivao prozirnom mehuru u kome je bilo smešteno Majncovo klatno, i prednjem i zadnjem otvoru ugradenim u čeličnu oplatu kontrolne kabine. Osluškivao je kritički ravnomerno kuckanje gajgerovih brojača i tiho zujanje prečišćivača vazduha; uprkos svom bestežinskom stanju i totalnom odsustvu ravnoteže bio je potpuno miran.

Ali duboko u sebi, ispod svoje istrenirane mirnoće, Mejnard je osećao sve veći trijumf, jedno slavodobitno likovanje, potpuno nezavisno od naučnog ponosa. Osećanje da je pionir, avangarda jednog osvajačkog naroda, ushićavalo ga je i potenciralo oduševljenje u njemu kada je okrenuo oči prema prednjem otvoru gde je visio Mars, okrugao i crvenkast - pegavi, enegmaticni disk pun obećanja.

Zemlja je visila u stražnjem otvoru iza i ispod njega, jedan nežan smaragdni polumesec u svojoj prvoj tankoj četvrti. Jedan topao zeleni srp koji je bio dom, žuraiv nedozreo mlad svet, nestrpljiv da se probije kroz crni prazni prostor i zadovolji svoju silnu radoznalost u pogledu svojih kosmičkih suseda.

Bio je pri kraju drugog dana putovanja i savladao je otprilike polovinu razdaljine koju je trebalo da prevali. Atomske mlaznice odavno su prestale da rade, u trenutku kad je postignuta brzina neophodna da se izbegne dejstvo gravitacije, i ponovo ce proraditi tek kad budu potrebne da uspore njegovo približavanje. Središna tačka se nalazila neposredno pred njim; kroz svega nekoliko trenutaka on će napustiti polje Zemljine privlačnosti i otpočeti slobodan pad u zonu crvene planete.

Posmatrao je kobaltnu kuglu Majncovog klatna kako podrhtava na svom tankom kvarcnom končiću sa prvim daškom oslobađanja od Zemljine gravitacije, kad je strah naišao.

Užas ga je pogodio odjednom, galvanski, ispraznivši iz njega sav razum i sva osećanja. Kontrolna kabina okretala se vrtoglavo pred njegovim očima, a bezdana panika koja je pograbila njegov um bila je neka monstruozna stvar što je pokuljala iz nepojamnih dubina podsvesti. Sav se sledio, gotovo ne dišući, kao čovek paralizovan moćnim električnim šokom.

Nije to bio strah od smrti. Nije to bio čak ni njegov sopstveni strah.

Bila je to slepa panika Nečega u njemu o čijem postojanju nikada nije ni slutio, Nečega što je vrištalo bezglasno u besmislenoj manijačkoj stravi i borilo se da oslobodi Sebe od njega.

Bio je razdiran tom borbom za jedan beskrajni trenutak, a onda se sve završilo. Osetio je kako se Ono iskobeljalo iz spona njegovog duha, kao ludak koji se grčevitim uvijanjem izvukao iz ludačke košulje, a zatim počelo da pada natrag prema Zemji, sve dalje od njega. Mogao je da oseti sasvim jasno kad se Ono jednom našlo van njega - neka zlobna, neshvatljiva Stvar koja je brzo tonula natrag ka smaragdnom srpu ZemIje.

Za trenutak je sedeo ošamućen, dok mu se dah ponovo vraćao u pluća a čelikom obložena kabina postajala stabilna pred njegovim ukočenim pogledom. A kad je Ono nestalo u daljini i kad nije više osećao mahnitanje Njegovog terora, preplavilo ga je osećanje brze, neograničene slobode, kakvu doživljava neki vatreni ždrebac kad se, neočekivano, oslobodi svog jahača.

On je još uvek bio Robert Mejnard, ali s jednom razlikom.

Bio je slobodan.

Osećanje apsolutne slobode zgranulo ga je. Prvi put u svome životu posedovao je potpuno sebe samoga, bez sumnje ili bez rezerve, bio kompletno, ničim pomućeno biće. Mogao je da oseti kako mu se svest i dalje širi, dosežući u svaki skroviti kutak njegovog uma i preuzimajući kontrolu nad funkcijama o čijem postojanju riikada ranije nije ni sanjao.

Nametala mu se jedna analogija u savršenoj egzaktnosti detalja: on je bio sličan nekom čoveku koji se budi iz maglovitog sveta sna i odjednom ustanovljuje da je ono što mu se pre činilo kao jedna mala soba u stvari golema, prostrana kuća. Bilo je i drugih prostorija sem one skučene odaje u kojoj je on obitavao čitavog svog života - prostorija u kojima je sve do maločas stanovalo Nesto drugo, ali koje su ležale otvorene i spremne za njegovu sopstvenu upotrebu sada kada je njihov Stanar otišao. Do maločas, njegov ego je zauzimao samo jednu bednu desetinu njegovog mozga; sa odiaskom Onog, on je postao sopstvenik čitavog svog uma.

A isto tako iznenada kao i spoznaja šta se dešavalo s njim i zašto, njegova neverovatno povećana inteligencija sredila je sve detalje tih zbivanja u jasnu i preglednu sliku.

On je služio kao domaćin jednoj parazitskoj inteligenciji čitavog svog života, a da ni sam toga nije bio svestan. Kretao se po Njenim diktatima, sprovodio svoju sopstvenu volju samo kad je Ono spavalo ill bilo umorno ili rasejano, nikad ne uspevajući potpuno u nekom svom nastojanju zato što je Ono imalo kontrolu i moralo da bude slušano. I dok je sada istraživao ispražnjene prostorije svog upravo oslobođenog uma, njemu postade jasno da je Ono bilo samo jedno od mnogih, da su svi Zemljani imali Stanare kao sto je Ono - nedokučiva parazitska bića koja su kontrolisala ljudsku životnu snagu i održavala se zahvaljujući njoj.

Mislio je: Nije ni čudo što na Zemlji imamo ratove! Nismo uspeli da stvorimo zajednički temelj za sporazum zato što se nalazimo pod Njihovom prinudom. Oni znaju kakve su naše inherentne sposobnosti i huškaju nas jedne na druge, da ne bismo upoznali i uništili Njih. Sve što je Čovek ostvario, uspeo je da ostvari uprkos Njima.

Pogledao je novim očima instrumentsku tablu ispod prednjeg otvora i začudio se jednostavnosti mašina koje je kontrolisala. On je, prvenstveno, bio astrofizičar i posedovao je veoma skromno znanje o atomskoj propulziji; sada mu je svaka njena funkcija bila jasna već na prvi pogled. Eksperimenta radi, nacrtao je grafikon putanje koju je napravio kroz svemir i u minut tačno izračunao koliko će još vremena proći pre no što kočeće mlaznice počnu usporavati njegovu brzinu radi pristajanja.

Digao je pogled prema prednjem prozoru gde je visio crvenkasti disk Marsa, ocrtan prema crnoj, somotnoj pozadini svemira, kao neki crveni dragulj koji je mutno blistao medu nasumce rasutim manjim dijamantima, prizivajući ga u neograničena obećanja budućnosti.
Kliknite za proširenje...
 
NASTAVAK:

Neko vreme sedeo je sasvim mirno na tapaciranom komandnom kauču, misleći napregnuto, okušavajući novu moć svog uma, kao da proverava savitljivost jednog novog uda čijeg je postojanja upravo postao svestan.

Njegov prvi zaključak bio je neizbežan. Stanar ga je napustio zato što nije mogao da egzistira van Zemljine gravitacije. Bio je prinuđen da izađe iz njega ili da ugine, i sa Njegovim odlaskom on je postao prvi stvarno slobodan čovek.

Oni nisu bill nepobedivi. Nisu bili čak ni naročito inteligentni, uprkos svom daru parazitske kontrole, inače bi njegov sopstveni Stanar shvatio u kakvoj se opasnosti nalazi. Činjenica da su oni bili bića zavisna od gravitacije otkrila mu je prvu ranjivu pukotinu u Njihovom oklopu, Ahilovu petu koja je obećavala konačno spasenje za ljude. A sigurno postoje i drugi načini za oslobođenje od Njih, i na njemu je sada, kao na prvom slobodnom čoveku, ležala odgovornost da se pobrine da i drugi pripadnici njegove vrste postanu slobodni kao što je on bio.

Zamišljao je harmoničnu integraciju jedne Zemlje naseljene slobodnim ljudima i jasno video visine do kojih bi se ljudi mogli vinuti, neometani od strane svojih Stanara. Njegove sopstvene mogućnosti, sada dok ih je sumirao, zaprepašćivale su ga svojim obimom. Nije bilo nikakvih limita onome šta je mogao da učini, nikakvih granica znanju koje je mogao da akumulira i upotrebi.

Eto šta stvarno znači biti čovek. Mogu da oslobodilm svet. Kao Mojsije, mogu da izvedem svoj narod iz ropstva.

Misao mu je ozarila lice, ispunila ga žarom anticipiranog trijumfa. Sve je bilo tako jednostavno, sada kada je postao slobodan ...

Kroz nekoliko časova on će se spustiti na Mars i tamo za svega nekoliko minuta instalirati svetlosni odašiljač da se javi naučnoj fondaciji koja ga je i poslala u svemir. Neće moći da kaže istinu svojoj sabraći, zato što su ona još uvek bila u ropstvu, a njihovi Stanari ne smeju da budu upozoreni; ali moći će da izmisli neku prihvatljivu priču o silnim bogatstvima na Marsu, priču koja će dati povoda drugim i većim trgovačkim ekspedicijama da krenu za njim. Uz pomoć ostalih slobodnih ljudi moći će da osnuje jednu novu civilizaciju na Crvenoj planeti, da pronađe načine kojima će preneti bitku natrag na Zemlju i potpuno iskoreniti Stanare. Biće potrebno dosta vremena za to, ali na kraju će ljudi biti slobodni.

Majncova centrifuga polako se zaklatila, i sa pomeranjem njene kobaltne kugle Mejnard je osetio da prelazi iz Zemljinog u Marsovo polje gravitacije. Osetio je prvi majušni trzaj težine i postepeno vraćanje ravnoteže dok mu se telo prilagođavalo sve većoj sili nove gravitacije.

Sa povratkom ravnoteže odjednom mu postade jasno da leži naglavce i zato se okrenuo prema kontrolnoj tabli da izvrši potrebnu korekciju. Kabina se ispravila, rotirajući polako sve dok crvenkasti, sve krupniji disk Marsa nije došao u položaj ispred i ispod prednjeg otvora. Majncovo klatno prestalo je da oscilira, mala kobaltna kugla visila je kruto na kraju zategnutog kvarcnog vlakna.

Sada se već uveliko nalazio unutar Marsovog gravitacionog polja. Napravio je brz proračun (za koji bi mu ranije bili potrebni časovi mučnog naprezanja) i ustanovio da će tačno kroz deset časova prvi put aktivirati prednje mlaznice radi kočenja. Njegov mali brod lagano će produžiti u blago zakrivljenoj spirali, izbegavajući čudno raspoređene orbite dva majušna meseca, a onda će, kad za svega nekoliko minuta odredi pravi kurs, biti spreman za spuštanje.

Sa uzbuđenjem je posmatrao kako crveni disk Marsa sve brže izrasta u pegavi globus, pomalo već zamućen na svojim ivicama zbog refrakcije atmosfere. Tamo dole, na mrtvom tlu tog drevnog sveta, on će instalirati opremu i poslati svoju trijumfalnu poruku Zemlji, tu fabuloznu likujuću laž koja će navesti ostale ljude da masovno krenu ka Crvenoj planeti.

Slobodni ljudi! Supermeni, bolje rečeno, u jednom novom, slobodnom svetu. A tada ništa neće biti nemoguće!

Kasnije, dezaktivirao je prednje mlaznice za kočenje i osetio kako se meki sunđerasti madrac sedišta pod njim polako odiže usled sve veće brzine broda. Sada je već uveliko bio u silaznoj spirali, gutajući nekoliko tričavih hiljada milja koje su ležale izmedu njega i blistave budućnosti.

Legao je natrag na kauč, osmehujući se, dok mu je mozak bio zauzet porukom koju će odaslati na Zemlju, i planiranjem kampanje koju će organizovati. Godine će proći pre nego što ljudi uspeju da se potpuno oslobode svojih Stanara, možda i više decenija, ali vreme nije važno.

Bio je to u suštini jednostavan zadatak, zato što će on i oni koji dođu posle njega biti slobodni od Njihove prinude - ničim pomućeni, nesputani supermeni, za koje vreme ne znači nista.

Krajnji ishod može da bude samo pobeda ...

Nešto je oštro udarilo o njegovu novu svest, nekakav jezivi pipak inteligencije koja oprezno opipava svoj put. Osmeh se sledi na njegovom licu i on se kruto uspravi na sedištu, sav ošamućen neočekivanom stravom od onoga šta mu se sada dešavalo. Onda opipavanje prestade, a hladna Inteligencija izvan njega pokulja u njegov mozak kao dim u praznu prostoriju, neodoljivo gušeći njegov slabašan pokušaj da pruži otpor.

Ustao je i prišao prednjem otvoru, zureći tupo u sve bližu peščanu pustoš dole ispod njega i pokušavajući da se priseti kakva li je ono veličanstvena stvar bila o kojoj je do maločas razmišljao. Ili je to, možda, bio samo san? Negde u najudaljenijim uglovima njegove otupele svesti oformila se jedna misao i isplovila kao mehurić do površine njegove svesti; a onda je baš kao mehurić prsnula, i njeno značenje bilo je izgubIjeno za njega.

Stanari su postojali na Zemiji, govorila je ona. Zašto ne bi postojali i na Marsu?
Kliknite za proširenje...

http://stazaratnika.bravehost.com
 
Jedan od , za mene, jako bitnih delova – poslednja lekcija.

‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenički i lišen osećanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitaćete, njemu najmiliji?...
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Maločas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali budući da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvećuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato će, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je čučnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚ Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ reče on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema veće ljubavi....Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, čovek se može rešiti svoje tuge‚‚ reče don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utočište njihovom biću.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno biće, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osećanje, umirilo me, izlečilo moj bol, a kad sam konačno potpuno shvatio da ga volim, naučilo me da budem slobodan.‚‚
Zaćutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuća. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je način na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što čovek može da čuje. Taj pseći lavež je sneni glas nekog čoveka‚‚, reče don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuće u onoj dolini prema jugu. To čovek kroz lavež svog psa, budući da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života...Taj lavež i samoća koju on stvara govore o osećanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi čiji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruće, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa sećanjem na tričava uzrujavanja i jednoličnost, i onda se primaklo kraju; već se spustila noć.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, reče don Huan milujući zemlju. ‚‚Objašnjenje vračeva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vračeva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema biću koje vam pruža svoje okrilje, samoća je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom veličanstvenom biću može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se čovek suprostavlja. To je poslednja lekcija.‚‚...

don Huan


Pozdrav Stalkeru, drago mi je da si uspeo da savladas svoj ego I ono“ zbogom, nemam vremena za budalastine.”
 
alles_gut:
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je način na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što čovek može da čuje. Taj pseći lavež je sneni glas nekog čoveka‚‚, reče don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuće u onoj dolini prema jugu. To čovek kroz lavež svog psa, budući da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života...Taj lavež i samoća koju on stvara govore o osećanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi čiji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruće, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa sećanjem na tričava uzrujavanja i jednoličnost, i onda se primaklo kraju; već se spustila noć.‚‚
Kliknite za proširenje...

Ово вреди да се прочита још једном :D

Па ко воли (да живи овако) нек изволи.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top