Anton Pavlovič Čehov - Čovek u futroli

[Nina]

U našem okružnom gradu pre neku godinu pojavio se nastavnik grčkog jezika, Belikov. Bio je to čovek koji je uvek hodao u futroli. Ne u pravoj, naravno, nego u prenosnom smislu.Svi njegovi predmeti, odeća, reči, misli — sve je bilo upakovano, obavijeno, obavijeno strahom, obavijeno pravilima, obavijeno tišinom.

Nosio je tamne naočare, kišni mantil, ušivene rukavice i kišobran čak i po vedrom vremenu. Čizme su mu bile u filcanim oblogama. Lice je krio u okovratniku.
I reči koje je birao bile su uvek oprezne, zatvorene. Ako je, na primer, neko rekao: „Današnji dan je divan“, Belikov bi odmah uozbiljeno uzvratio:
— A šta tu ima divno? Vetar je neprijatan… I uopšte, takve izjave nisu dozvoljene…

Sve što je bilo van zvaničnog, propisanog, školskog, okružnog — ulivalo mu je strah. Bojao se da pročita nove novine, bojao se pozorišta, bojao se da govori naglas.
Bio je uveren da u svakoj slobodnijoj rečenici vreba kazna ili propast.

Zbog tog svog karaktera, postao je neko vrsta sile. Njegov pogled, njegovo prisustvo u školi unosili su strah i u kolege i u učenike. Ljudi su se trudili da ne izazovu njegov osmeh, jer bi i to moglo biti tumačeno kao neumesno.

Živeo je sam, tiho, sa sluškinjom Poljom, koja mu je kuvala krompir i ribu. Imao je bicikl, koji nikada nije vozio, ali ga je držao u hodniku „za svaki slučaj“.
Takođe je voleo da posećuje kolege, ali te posete su bile ispunjene napetom tišinom i uzdržanošću. Dolazio bi, sedeo, ćutao, uzdisao i odlazio.

 

[Nina]

Sve je to trajalo godinama. I ništa se ne bi promenilo, da jednog dana u grad nije došla nova nastavnica — Varvara Mihajlovna, sestra nastavnika istorije Kovalenka. Bila je vesela, puna života, smejala se glasno, pevala, igrala, a brat joj je bio pravi mladić: bez kravate, u košulji bez prsluka, jeo beli hleb i pričao naglas ukrajinski.

Cela škola, pa i ceo grad, počeli su da šapuću: „Belikov će da se oženi!“ I zaista, nešto kao da se pomerilo u tom njegovom zapečaćenom svetu. Počeo je češće da dolazi kod Varvare. Svi su čekali prosidbu.

Jednom je saznao da je brat Varvare — Kovalenko — snimljen s njom na biciklu. Fotografija je postavljena u izlogu. Belikov je pobesneo. To je za njega bio skandal. Devojka i njen brat — na biciklu! I još u javnosti! I otišao je da razgovara s Kovalenkom.

Ali brat, kad je shvatio zašto Belikov dolazi, nije mogao da izdrži:
— Šta vi hoćete od nas? Šta vi gurate nos svuda? Hoćete li možda i mene da uvijete u svoju futrolu?

I doslovno ga je — gurnuo niz stepenice.
Belikov je pao, skotrljao se, i sav posramljen, uprljan, pokupio se i otišao. Sutradan se nije pojavio ni u školi, ni u šetnji. Zatvorio se u sobu.
Prestao je da jede, samo je ležao. Posle nekoliko dana — umro je.

Na sahrani se okupilo mnogo ljudi. Svi su bili tihi. Nekima je čak bilo i žao.
Ali već sutradan život je nastavio da teče po starom. Nastavnici su opet počeli da ćute, da se plaše. Futrola je nestala, ali je nekako ostala. Kao da se proširila. Ušla u nas.

Jer istina je: i bez njega, i sad, svi mi živimo kao da smo u futroli. Ćutimo. Ne dišemo. Ne protivimo se ničemu.
A kad se setim njega… vidim: bio je to dobar čovek. Samo — uplašen.