Anais Nin

[OliVera70]

Internat

Ovo je priča o životu u Brazilu pre mnogo godina, daleko od grada, gde je još preovladavala tradicija strogog katoličanstva. Dečake iz dobrih porodica slali su u jezuitske internate u kojima je vladao strog srednjovekovni red. Dečaci su spavali na drvenim krevetima, ustajali u zoru, odlazili na misu bez doručka, ispovedali se svakog dana i bili pod neprestanom prismotrom. Atmosfera je bila ozbiljna i sputavajuća. Sveštenici su obedovali odvojeno od dečaka i negovali duh svetosti. Njihovi pokreti i govor bili su stilizovani.
Među njima je bio jedan izrazito tamnoputi jezuita indijanske krvi s licem satira, velikim ušima koje su izgledale kao da su zalepljene za glavu, prodornim očima, opuštenim usnama, još uvek balavima, gustom kosom i životinjskim vonjem. Dečaci su često primećivali izbočinu ispod njegove duge smeđe mantije. Mladi dečaci nisu znali šta je posredi, dok su se stariji smejali iza njegovih leđa. Ta izbočina bi se neočekivano pojavila u bilo koje doba dana - dok je razred čitao Don Kihota ili Rablea a ponekad dok je samo posmatrao dečake, a naročito jednog, jedinog plavokosog dečaka u internatu i s očima i kožom devojčice.
Voleo je da izdvaja tog dečaka i da mu pokazuje knjige iz svoje lične zbirke. U njima su bile reprodukcije grnčarije Inka na kojima su često bili prikazani muškarci kako stoje jedan uz drugog. Dečak je postavljao pitanja na koja je sveštenik nerazumljivo odgovarao. Ponekad su otisci bili potpuno jasni: iz središta jednog muškarca virio je ud i otpozadi ulazio u telo drugog.
Na ispovesti je obasipao dečake pitanjima. Što su oni nevinije delovali, to ih je više ispitivao u mraku male ispovedaonice. Dečak koji kleči nije mogao da vidi sveštenika čiji se tihi glas čuo kroz mali prozor s rešetkama. Pitao je: Da li si ikada imao seksualne fantazije? Razmišljaš li o ženama? Da li si pokušao da zamisliš golu ženu? Kako se ponašaš noću dok ležiš u krevetu? Da li si se ikada dodirivao? Miluješ li se? Šta radiš ujutru kada se probudiš? Da li imaš erekciju? Da li si ikada kradom gledao druge dečake dok se oblače? Ili dok se kupaju?
Oni dečaci koji nisu ništa znali brzo bi naučili šta se očekuje od njih i kako da odgovaraju na ta pitanja. A dečaci koji su znali s uživanjem su ispovedali sve pojedinosti svojih osećanja i snova. Jedan dečak je sanjao svake noći. Nije znao kako izgleda žena, ni od čega je napravljena. Ali je video kako Indijanci imaju snošaje s vikunama, vrstom nežnih srna. I on je sanjao kako ima odnos s vikunom i svakog jutra se budio mokar. Stari sveštenik je podsticao takve ispovesti. Slušao je s beskrajnim strpljenjem. Određivao im je čudne kazne. Jednom dečaku koji je redovno masturbirao naredio je da pođe s njim u kapelu kada je prazna i da umoči penis u svetu vodicu kako bi se pročistio. Taj ritual se obavljao noću u velikoj tajnosti.
Bio je jedan izuzetno neukrotiv dečak koji je izgledao kao mali mavarski princ, crnog tena, plemenitih crta lica, kraljevskog držanja i divnog tela toliko glatkog da se nijedna kost nije videla, poput kipa. Taj dečko se bunio protiv običaja da se nose noćne košulje. Navikao je da spava nag i noćna košulja ga je stezala. Stoga ju je svake večeri oblačio kao i ostali dečaci, a zatim bi je krišom svukao ispod pokrivača i konačno zaspao.
Stari jezuita je išao u obilazak svake noći kako bi proverio da dečaci ne posećuju jedan drugog u krevetu, ne masturbiraju ili pričaju u mraku sa susedima. Kada bi stigao do kreveta neukrotivog dečaka, polako i oprezno bi podigao pokrivač i pogledao njegovo nago telo. Ako bi se dečak probudio, on bi ga grdio: „Došao sam da vidim da li opet spavaš bez noćne košulje!“ Ali ako se ne bi probudio, zadovoljio bi se dugim i čežnjivim posmatranjem usnulog mladog tela.
Jednom je na času anatomije stajao na učiteljskoj platformi, a ispred njega je sedeo plavokosi dečak koji je ličio na devojčicu. Svi su videli izbočinu ispod sveštenikove mantije.
„Koliko kostiju ima ljudsko telo?“, pitao je plavušana.
Dečko je krotko odgovorio: „Dvesta osam.“
S kraja učionice se čuo glas drugog dečaka: „Ali otac Dobo ima dvesta devet!“
Ubrzo posle tog slučaja dečaci su odvedeni na prirodnjački izlet. Deset dečaka je zalutalo. Među njima je bio i osetljivi plavi dečak. Obreli su se u šumi, daleko od učitelja i ostalih đaka. Seli su da se odmore i dogovore šta da rade. Počeli su da jedu bobice. Niko ne zna kako je počelo, ali ubrzo su bacili plavog dečaka na travu, svukli mu odeću i okrenuli ga na stomak. Devet dečaka ga je brutalno uzelo kao što bi uzeli prostitutku. Iskusniji dečaci su mu prodrli u anus da zadovolje želju, dok su oni s manje iskustva gurali ud između njegovih nogu nežnih poput ženskih. Pljuvali su na dlanove i razmazivali pljuvačku po udovima. Plavi dečak je vrištao, ni imao se i plakao, ali svi su ga držali i ređali se na njemu dok nisu bili zadovoljeni.

 

[OliVera70]

Prsten

U Peruu postoji indijanski običaj da se prilikom veridbe razmeni prstenje, prstenje koje je dugo u posedu porodice. To prstenje je nekada imalo oblik lanca.
Jedan izrazito lep Indijanac zaljubio se u Peruanku španskog porekla, ali njena porodica se ogorčeno pobunila. Pričalo se da su Indijanci lenji i degenerisani, kao i da stvaraju slabu labilnu decu, pogotovo kada se pomešaju indijanska i španska krv.
Uprkos tom protivljenju, mladi par je održao veridbu među prijateljima. Devojčin otac došao je na slavlje i zapretio da će na krvav način skinuti prsten u obliku lanca koji je devojka dala Indijancu i da će mu odseći prst ako je to neophodno. Ta neprijatnost je upropastila slavlje. Svi su se razišli, a mladi par se rastao uz obećanje da će se naći u tajnosti.
Posle mnogih teškoća sastali su se jedne noći i dugo se grozničavo ljubili. Devojka je bila ushićena njegovim poljupcima. Bila je spremna da mu se poda jer se bojala da im je to poslednji sastanak pošto je gnev njenog oca rastao iz dana u dan. Ali Indijanac je bio odlučan da se venča s njom a ne da je ima u tajnosti. Primetila je da ne nosi prsten na prstu. Očima ga je ispitivala. A on joj je prošaptao na uvo: „Nosim ga, ali tako da se ne vidi. Nosim ga na mestu na kojem niko ne može da ga vidi i gde će me sprečiti da uzmem tebe ili bilo koju drugu ženu pre nego što se venčamo.“
“Ne razumem“, rekla je devojka. „Gde je prsten?“
Uzeo joj je ruku i stavio je na određeno mesto između svojih nogu. Devojčini prsti prvo osetiše ud, ali on joj je vodio ruku i osetila je prsten na korenu. Međutim, na njen dodir ud se ukrutio i mladić je uzviknuo zato što ga je prsten stegao - osetio je razdirući bol.
Devojka se umalo nije onesvestila od užasa. Činilo se kao da on želi da ubije i unakazi želju u sebi. Ali uzbudila ju je pomisao da je njegova muškost zarobljena i obavijena njenim prstenom. Telo joj je postalo toplo i prijemčivo za sve vrste erotskih fantazija. Nastavila je da ga ljubi, a on ju je preklinjao da prestane zato što je bol postajao sve veći.
Indijanac je ponovo bio u agoniji posle nekoliko dana, ali nije mogao da skine prsten. Morao je da pozove doktora da ga ukloni.
Devojka ga je posetila i predložila da zajedno pobegnu. On je prihvatio. Uzjahali su konje i putovali celu noć do obližnjeg grada. Tamo ju je sakrio u jednu sobu i otišao da radi na hacijendi u blizini. Nije smela da napusti sobu dok njenom ocu ne dojadi traganje za njom. Noćni čuvar bio je jedini u gradu koji je znao za njeno prisustvo. On je bio mlad i pomogao je u njenom skrivanju. Sa svog prozora videla bi ga kako korača napred-nazad s ključevima od kuća i uzvikuje: „Noć je mirna i grad je bezbedan.“
Ako bi se neko kasno vratio kući, pljesnuo bi rukama i pozvao čuvara. Tada bi mu on otključao vrata. Čuvar i devojka su nedužno ćaskali dok je Indijanac bio na poslu.
Ispričao joj je za zločin koji se nedavno odigrao u selu: Indijanci koji su napustili planinu i posao na hacijendama kako bi otišli u džunglu postali su divlji i nalik na zveri. Lica su im umesto glatkih plemenitih crta poprimila životinjsku surovost.
Takva promena se odigrala kod Indijanca koji je bio najlepši čovek u selu, graciozan, tih, s neobičnim smislom za humor i uzdržanom senzualnošću. Otišao je u džunglu i obogatio se od lova. A sada se vratio. Čeznuo je za domom. Vratio se bez novca i tumarao naokolo kao beskućnik. Niko ga nije prepoznao niti ga se sećao.
Tada je oteo malu devojčicu na drumu i isekao joj intimne delove tela dugim nožem za deranje životinja. Nije je silovao, ali je gurnuo nož u nju i udarao je njime. Čitavo selo bilo je preneraženo. Nisu mogli da odluče kako da ga kazne. Oživeli su zbog njega jedan veoma stari indijanski običaj. Otvorili su mu rane i u njih ubacili vosak pomešan s nagrizajućom kiselinom poznatom Indijancima kako bi bol bio udvostručen. A onda su ga bičevali do smrti.
Dok je čuvar devojci pričao ovu priču, njen ljubavnik se vratio s posla. Video ju je kako se naginje kroz prozor i gleda čuvara. Odjurio je do sobe i pojavio se iza nje s crnom kosom koja mu je padala na lice i očima punih munja besa i ljubomore. Počeo je da je psuje i muči pitanjima i sumnjama.
Njegov ud je bio osetljiv još od onog slučaja s prstenom. Vođenje ljubavi bilo je bolno i nije mogao da mu se prepušta onoliko često koliko je želeo. Kita bi mu se nadula i bolela ga danima. Plašio se da ne zadovoljava svoju ljubavnicu i da će ona zavoleti drugoga. Kada ju je video kako priča s visokim čuvarom, bio je uveren da se viđaju iza njegovih leđa. Poželeo je da je povredi. Želeo je da i ona telesno pati kao što je on trpeo bol zbog nje. Odvukao ju je u podrum gde se vino čuvalo u bačvama pod tavanicom s gredama.
Vezao je konopac za jednu gredu. Devojka je pomislila da će je istući. Nije joj bilo jasno zašto pravi kotur. Onda joj je vezao ruke i počeo da vuče konopac tako da joj se telo odiglo od zemlje. Celom težinom je visila na zglobovima, a bol je bio nesnosan.
Plakala je i klela se da mu je bila verna, ali on je izgubio razum. Ponovo je povukao konopac i ona se onesvestila. Tada je došao sebi. Skinuo ju je s konopca i počeo da je grli i miluje. Otvorila je oči i nasmešila mu se.
Preplavila ga je želja i bacio se na nju. Mislio je da će se ona opirati i da će biti veoma ljuta posle bola koji joj je naneo. Ali nije se pobunila. Nastavila je da mu se osmehuje. Kada joj je dodirnuo picu, otkrio je da je vlažna. Silovito ju je uzeo, a ona je odgovorila s podjednakim ushićenjem. Bila je to najlepša noć koju su doživeli dok su ležali u mraku na hladnom podu u podrumu.

 

[OliVera70]

Majorka

Provela sam leto na Majorki, u Deji, nedaleko od manastira u kojem su odsedali Žorž Sand i Šopen. Rano ujutru uzjahali bismo sitne magarce i otisnuli se tvrdim tegobnim putem niz planinu do mora. Bilo je potrebno oko sat vremena sporog mukotrpnog jahanja preko crvenih zemljanih staza, stena i nesigurnog velikog kamenja, kroz srebrne maslinjake, da bi se stiglo do ribarskog sela koje se sastojalo od koliba podignutih uz podnožje planine.
Svakoga dana išla sam do uvale, gde je more pravilo mali okrugli zaliv toliko proziran da je moglo da se pliva do dna, gde su se nalazili koralni grebeni i neobične biljke.
Ribari su pričali neobičnu priču o tom mestu. Žene s Majorke su veoma nepristupačne i religiozne puritanke. Kada bi plivale, nosile su staromodne kupaće kostime s dugim suknjama i crne čarape. Većina njih uopšte nije plivala i to je prepuštala besramnim Evropljankama koje su tu dolazile na letovanje. Ribari su takode osuđivali savremene kupaće kostime i nepristojno ponašanje Evropljana. Za njih su oni bili nudisti koji čekaju na priliku da se potpuno svuku i leže nagi na suncu poput pagana.
Takođe nisu odobravali ponoćno kupanje koje su Amerikanci izmislili.
Jedne noći pre više godina osamnaestogodišnja ćerka jednog ribara šetala je obalom i skakala s kamena na kamen dok joj se bela haljina pripijala uz telo. Šetala je, sanjarila i gledala odsjaj meseca u moru dok su joj talasi nežno zapljuskivali noge. Stigla je do skrivene uvale. Videla je da neko tamo pliva. Mogla je da vidi samo glavu i povremeno ruku. Plivač je bio prilično udaljen. Onda je začula tihi glas koji ju je pozvao: „Dođi da plivaš. Prelepo je.“ To je bilo izgovoreno na španskom sa stranim naglaskom. „Zdravo, Marija“, rekao je glas. Znači, to je neko ko je poznaje. Mora da je jedna od onih mladih Amerikanki koje su se tu kupale tokom dana.
„Ko je to?“, upitala je.
„Evelin“, odgovorio je glas. „Dođi da plivaš sa mnom.“
Bilo je to veoma primamljivo. Marija je lako mogla da skine haljinu i ostane samo u kratkom belom kombinezonu. Osvrnula se oko sebe. Nije bilo nikoga. More je bilo mirno i obasjano mesečinom. Marija je tada razumela zašto Evropljani vole da plivaju u ponoć. Skinula je haljinu. Imala je dugu crnu kosu, bledo lice i kose zelene oči, zelenije od mora. Bila je divno građena, s čvrstim grudima, dugim nogama i izvajanim telom. Plivala je bolje od svih žena sa ostrva. Ušla je u vodu i dugim lakim zamasima zaplivala prema Evelin.
Evelin je zaronila, približila joj se i uhvatila je za noge. Igrale su se u vodi. Zbog polumraka i kape za kupanje nije joj dobro videla lice. Amerikanke su imale glasove nalik dečačkim.
Evelin se rvala s Marijom i zagrlila je ispod vode. Izronile bi da udahnu, smejući se, pa plivale dalje jedna od druge da bi se opet približile. Mariji je kombinezon plutao oko ramena i obuzdavao njene pokrete. Konačno joj je spao i ostala je naga. Evelin je opet zaronila i nestašno je dodirnula i prošla joj između nogu.
Onda je Evelin raširila noge tako da njena drugarica može da zaroni i prođe između njih i ispliva s druge strane. Plutala je i dozvolila prijateljici da pliva pod njenim izvijenim leđima.
Marija je videla da je i ona naga. Odjednom je osetila kako ju je Evelin zagrlila otpozadi i priljubila celo telo uz njeno. Voda je bila mlaka, nalik na raskošni jastuk, toliko slana da ih je podizala i pomagala im da plutaju i plivaju bez napora.
„Prelepa si, Marija“, rekao je dubok glas dok su je Eveline ruke još uvek grlile. Marija je poželela da otpliva, ali ju je zadržala toplina vode i neprestani dodir prijateljičinog tela. Dozvolila joj je da je grli. Nije osećala njene grudi, ali znala je da ih mlade Amerikanke nemaju. Marijino telo je malaksalo i poželela je da zažmuri.
Odjednom je između nogu osetila nešto što nije bila ruka, već nešto drugo, nešto toliko neočekivano i uznemirujuće da je vrisnula. Ovo nije Evelin, već mladić, njen mlađi brat. Gurnuo je ukrućeni ud između njenih nogu. Vrisnula je, ali niko je nije čuo. A vrisak je bio samo nešto što je naučila da očekuje od same sebe. U stvari, njegov topli zagrljaj ju je uljuljkivao, stalno i milovao poput vode. Voda, njegova muškost i ruke su je uzbuđivali. Pokušala je da otpliva. Ali momak je plivao ispod njenog tela, mazio je, hvatao je za noge i onda opet probao da je uzme otpozadi.
Rvali su se u vodi, ali svaki pokret je sve više uticao na nju, činio da bude sve više svesna njegovog tela uz svoje, njegovih ruku na sebi. Voda joj je ljuljala grudi koje su plutale kao dva teška vodena ljiljana. Poljubio ih je. Nije mogao zaista da je uzme zbog neprestanih kretnji, ali njegov ud je stalno dodirivao najosetljiviji vrh njenog pupoljka. Marija je gubila snagu. Zaplivala je prema obali, a on ju je pratio. Srušili su se na pesak. Talasi su ih zapljuskivali dok su ležali nagi i dahtali da dođu do daha. Mladić je onda uzeo devojku, a more ih je prekrilo i odnelo devičansku krv.
Od te noći sastajali su se samo u ponoć. Uzimao ju je u vodi dok su se ljuljali i plutali. Valoviti pokreti njihovih tela dok su uživali jedno u drugom izgledali su kao deo mora. Našli bi uporište u steni i stajali podrhtavajući od orgazma dok su ih talasi milovali.
Kada bih uveče sišla na plažu, često mi se činilo da ih vidim kako plivaju zajedno i vode ljubav.

 

[Lada]

Ginokritika i erotika u delu Anaïs Nin
Ono što se danas naziva erotikom u umetnosti često je bezmalo pornografija, skarednost ili groteskna. Očijukanja između erotike i pornografije nisu retkost, no snažan seksualni naboj, a zadržavanje erotičnog i, još uvek, suptilnog pristupa, ono su čime bi erotika u književnosti, između ostalog, trebalo da je definisana, a što kao posebno fantastično možemo videti i na primeru Anais Nin (Anaïs Nin). Ova “devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica” još uvek je jedna od najsavršenijih erotskih spisateljica. Uz dozu subjektivnosti, moglo bi se reći i jedna od retkih koja je umela da pri pisanju o (za to vreme najčešće) “muškoj” temi – izrazi svoj ženski, istovremeno tanani, a od strasti promukli glas. Nazivali su je i kraljicom izmišljanja i lažljivicom, ali u putenosti svojih spisa, zasigurno, vrištala je prirodno i slobodno.
Ginokritika

Ginokritika je termin koji je uvela Ilejn Šouvloter (Elaine Showalter) da bi označila onu vrstu feminističke kritike koja proučava

“ženu kao proizvođača smisla teksta, istoriju, teme, žanrove i strukturu književnosti koju su pisale žene.”

Suštinska odlika ginokritike je, upravo, ginocentričnost – na ženu usmerena analiza. Osnovna kategorija ovog pristupa jeste rod kao skup društvenih, psihičkih i kulturnih uslova u kojima su žene stvarale i koji su uticali na njihovu književnost. Ona ima zadatak da rekonstruiše tradiciju literature koju su pisale žene, a pitanje “Šta je razlika ženskog pisanja?”, u ovom slučaju, odnosi se na kopomente sličnosti literarnih tekstova žena – njihove zajedničke tematike, motive, simboli, kao i njihov međusobni uticaj.

U daljem tekstu videćemo, pak, na koji način je erotsko “žensko slovo” implementirano u dela Ninove, te koja je to specifičnost njenog stila koja bi ga odvojila od muškog, onda kada se radi o seksualnim tematikama.
Žensko pismo i erotika u delu Anais Nin

Spisateljica Anais Nin, rođenjem francuskinja, a inače američka spisateljica, u širim krugovima poznata je po svojim erotskim pričama, te kao autorka koja je za života objavila sedam tomova dnevnika, žena koja je proučavala dela D. H. Lorensa (David Herbert Richards Lawrence), psihoanalizu, ali i ljubavnica čoveka koji “želi da ostavi ožiljak na svetu” – Henrija Milera (Henry Miller).

Podjednako omiljena i neomiljena u feminističkim grupama, Anais je (posebno u svom najpoznatijem dnevniku objavljenom kao “Tajne sveske”) pisala o ženskoj ljubavi usmerenoj na ženu, ali i o muško – ženskoj ljubav, ne nužno kroz prizmu erotike. Žena je središte njenih zanimanja i zaranja u žensku psihu sa najrazličitijih strana.

Ono čime su njena dela i život preplavljeni, generalno, upravo su jedna stalna potreba za erotičnošću, vatrom, životnim dijalogom, večitim poletom, krvlju i stalnim ispitivanjem sopstvenih granica.

Nakon što je sa šesnaest godina napustila školovanje i počela da radi kao model, preselila se u Pariz gde se po prvi put srela sa erotskom književnošću. Naime, u plakaru sobe u kojoj je odsela sa majkom i braćom, naišla je na prave gomile erotskih knjiga koje su je opčinile.

1923. ona se udaje za bankara i umetnika – Hju Parker Gilera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo. U to vreme biva posvećena proučavanju Lorensovih dela, psihonalize, a ubrzo upoznaje Milera i njegovu ženu. Ovim je otvoreno najznačajnine poglavlje u njenom literarnom životu.

 

[Lada]

Umetnost i erotika

Umetnost i erotika svoju punu vrednost uživaju tek ona kada, istovremeno, uživaju i potpunu slobodu. Korz istoriju umetnosti, seksualnost se, temetizovana ili tabuizirana, pojavljuje u svim granama umetnosti kao njihov manje ili više važan segment.

U samoj mitologiji, Eros je sin Afrodite, a očevi su mu ili Zevs (vrhovni bog Olimpa, neba i grmljavine) ili Aresa (bog rata) ili Hermesa (zaštitnik pesnika, putnika, lopova). Erosovi glavni pomoćnici su Patos (čežnja) i Himeros (žudnja), a on sam je stalan pratilac Afrodite (boginje ljubavi). U Platonovoj Gozbi, Erosa su začeli Penia (boginja siromaštva) i Poros (bog blagostanja), te Eros pripada jednako bogatima i siromašnima.

Ovaj kratak pregled mitoloških osobina Erosa važan je kako bi se uočila prisutnost erotike još od samih početaka Zapadne civilizacije.

Pojavom hiršćanstva, pak, potisnuta je antička slika poimanja sveta, a erotika je prešla u domen srama i stida. Obnova smelog, razuzdanog pisanja o erotskim temama pojavila se s modernim vremenom, s okrivanjem ne samo drugih kontinenata, već i sa otkrivanjem drugosti kao takve.
Džordž Batl (George Bataille) u svome eseju Erotizam – podrška morala kaže

“Erotizam je čovekova osobina. To je istovremeno ono zbog čega crveni.”

Činjenica je sa sama seksualnost u čoveku liči na vuklan koji, kada se izlije, pruža ili zastrašujuć ili neverovatno divan prizor. Iz tog razloga, u viktorijansko doba, praksa cenzurisanja takozvano “razvratnih” i “nemoralnih” umetničkih dela, te nazivanje istih pornografijom nije nimalo iznenađujuća. U isto vreme, položaj žene bio je više nego nezavidan: obespravljena, u zakonu nije ni postojala, posebno nakon udaje, a iskazivanje stavova (naročito u pisanoj formi) nije bilo zamislivo.

Tek oko 1960. se u SAD, a u nekim državama ranije, beleži napuštanje cenzure, odnosno labavljenje njenih kriterijuma kada je u pitanju pisana reč. Feministička i seksualna revolucija, zasigurno su ubrzale ovaj proces. U svetu, navodno, oslobođenom od stega lažne moralnosti, ipak je još uvek bila retkost sresti ženskog pisca koji, javno, obilato konzumira erotsku književnost, bavi se pisanjem o njoj ili je sam i stvara. Upravo otuda, opravdane su sumnje da je veliki broj autora osamanestog i devetnaestog veka bio ženskog pola, potpisan pseudonimima.
Tajne sveske”

Na osnovu zapisa iz njenog dnevnika “Tajne sveske”, takva je upravo bila Milerova žena – Džun (June Miller) koja “neprekidno priča protivrečne priče o svom životu.” Sa njom je, navodno, Anais imala i fizičku vezu, nazivajući je “pijancem koji se prepušta” i otkrivajući radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja, kako je sama govorila.

Od onih iz “Venerine delte” nisu ništa manje puteni ni njeni redovi u “Tajnim sveskama” odnosno jednom od tomova dnevnika koje je celoga života vodila.

Na jednoj od stranica, zapisi iz njenog i Hugovog života odišu vatrom i suzama:

“Nikada nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke. Oboje smo jarosni; priželjkujemo smrt. Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama iskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik, odmednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kad se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećanja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”
O Henriju je pisala s posebnom, iskričavom strašću, govoreći da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”. Iako ju je njegova snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna (uporedo sa svojim brakom sa Hugom), razmenjujući sa njim gotovo konstantno požudna pisma. Govorila je i kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima, da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što ga kao žena treba.

“Volim kad kažeš: “Sve što se dešava,dobro je.” Ja kažem: “Sve što se dešava, divno je.” Za mene je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – gospode, Henri, samo sam u tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. Ali kad osetim tvoje uzbuđenje životom kako bukti, tik uz moje, hvata me vrtoglavica.”

Upravo negde između ovih redova staje tajna vatre – u njenom životu, njenim dnevnicima i njenom pismu generalno: grozničavo uzbuđenje koje se rađa, ali ne zbog drugog čoveka, Henrija, Huga ili svog drugog supruga Rupert Pola, već zbog života samog.
Njeni obrazi nisi bili rumeni od groznice koja bi je obuzimala dok stoji uz čoveka, podjednako čulnog kao ona sama, već onda kad njeno biće zadire u samu srž života, kada ga otkida, halapljivo i slasno se opijajući stvarnošću: lepotom – koliko i bolom, seksom – koliko i patnjom.

Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Iza sebe je ostavila tu jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi pred gomilom spisa, osećajući kako život svom snagom uranja u nju. Dok ona ostaje ono što suštinski jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne. U životu koliko i u pisanju.

Dijana Knežević

 

[Baudrillard]

Prezirem vlastitu preosetljivost koja zahteva toliko ohrabrenja, ali koja mi takođe omogućava da budem svesna osetljivosti drugih.

Dnevnik ljubavi

 

[Lada]

„Ja život spoznajem lirski, melodijski – u meni su osećanja snažnija od razloga i principa. Žedna sam za čudesnim i ta želja je jedino što može da me nadjača. Sve što ne mogu da preobratim u nešto čudesno, jednostavno napustim. Realnost me ne zadivljuje. Verujem samo u ekstazu, slobodu, a kada me život prodrma – pobegnem, bilo kuda. Nema više zidova.”

 

[Lada]

„Čovek teži da prepozna samo ono sa čime je upoznat. Funkcija umetnosti je, dakle, da nam promeni percepciju. Zadatak pisca je da uzburka poznate scene tako magično da najednom ugledamo novo značenje u njima.”