Anais Nin

RaDoSnA

Zainteresovan član
Poruka
199
Da li ste citali njene knjige? Sta mislite o njenom pisanju?
Kod nas sam nasla izdanje knjige PTICICE, TAJNE SVESKE ( iz veze sa Henri Milerom ) i price njene.
Jako mi se dopadaju njene TAJNE SVESKE...
Mislim da se dosta malo zna o ovoj knjizevnicima na nasim prostorima.
 
Jedna od prvih žena koje su otvoreno istraživale erotsko i pisale o njemu − psihoterapeutkinja, bigamistkinja i ljubavnica mnogih…



Počela je da piše kada ju je u jedanaestoj napustio otac, bavila se psihoterapijom, bila kultna figura ranog feminističkog pokreta. Ključna reč za opisivanje Anaïs Nin jeste – burna. „Ako je ono što Prust kaže istinito, da je sreća u odsustvu groznice, onda ja nikada neću upoznati sreću. Jer ja sam obuzeta groznicom za znanjem, iskustvom i stvaranjem“, govorila je Anaïs.
Rođena je 21. februara 1903. u francuskom gradiću Neji sir Sen kao ćerka Joaquina Nina, pijaniste poreklom s Kube, i francusko-danske pevačice Rose Culmell. Prvih jedanaest godina života provela je u Evropi, a onda se s majkom i braćom preselila u Njujork. Anaïs formalno školovanje napušta da bi radila kao model. U dvadesetoj se udaje za Hugha Parkera Guilera, bankara i budućeg eksperimentalnog sineastu, ali sve vreme biva razapeta između činjenice da bi trebalo da bude konzervativna supruga i želje za umetničkom ekspresijom. Brak se ubrzo pokazao kao pravi zatvor za Anaïs, koja je iz njega često bežala i upuštala se u brojne vanbračne veze kako bi se otrgla od neopisivog osećaja neizmerne dosade koja ju je okruživala. Ipak, s Guilerom je ostala u braku sve do svoje smrti. Iako udata, 1947. upoznaje šesnaest godina mlađeg Ruperta Polea, s kojim započinje aferu koja se 1955. kruniše brakom u Arizoni. Ovaj brak je dugo čuvala u tajnosti i za njega Hugho saznaje tek nakon njene smrti. Toliko nalik na nju bilo je i to da istovremeno bude u vezi s tri muškarca i mužem, a svaki od njih je mislio da je jedini.
lg.php

U stvaralačkoj groznici od rane adolescencije Anaïs stalno piše. Njeni dnevnici su šokantni i duboko erotski, razotkrivaju tajne ženske seksualnosti kao ništa pre njih. Jedan od njih, Dnevnik ljubavi, biva objavljen tek posle njene smrti. Njega je, za razliku od ostalih dnevničkih zapisa, godinama skrivala od javnosti kako ne bi povredila svog supruga. U prvom delu tajnog dnevnika, Henry i June, Anaïs opisuje svoje postupno seksualno oslobađanje u Parizu ranih tridesetih godina prošlog veka. Centralno mesto u njemu zauzima ljubavna romansa s piscem Henryjem Millerom i njegovom ženom June, ali s jednakim intenzitetom Anaïs opisuje i njihov zajednički rad na knjigama koje su ih proslavile.
Po preseljenju iz Pariza u Njujork ona proživljava neku vrstu strasti s prijateljem, psihoanalitičarem i Freudovim učenikom, Otom Rankom. Njujork u to doba poseduje bujnost po njenoj meri, živi se ritmom džeza, dinamično. Pokušaji da prevari sopstveno telo i Rankovu dušu su propali. Vraća se u Pariz, svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henryju Milleru. Ali i u trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, već nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umetnika i revolucionara, komuniste. Strasno se zaljubljuju i Anaïs je presrećna što je konačno reč o istinskoj ljubavi. Ali i kod fatalnog Gonzala ponovila se sudbina žrtvovanja. Ovaj put za još jedan muški ideal – komunizam. „Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti.“
Nemoralna, željna iskustva, zaokupljena sobom, Anaïs je jedna od žena koje su duboko i ne štedeći se koračale kroz dvadeseti vek. Među feministkinjama koje su šezdesetih godina slavile njena dela sada važi za nekoga ko je „izašao iz mode“. Anaïs Nin jedna je od onih žena, onih ličnosti koje su idući ispred svog vremena naprosto morale odživeti sopstvenu sudbinu u punom zamahu, jednostavno odgovarajući na unutrašnji poziv koji je bilo nemoguće ignorisati.
„Ne vidimo stvari onakve kakve jesu, već vidimo sebe u tim stvarima.“
 
Pre ,,Pedeset nijansi sive” postojala je Anais Nin
Autor Maja Labus
Anais Nin, francuska književnica, poznata po svom doprinosu erotskoj literaturi, imala je mnogo toga da kaže o ljubavi. Ova književnica je bila posvećena strasti, kako u fikciji ,,Delta Venere” , tako i u ,,Dnevnicima Anais Nin“, koji su izašli u sedam tomova. To se sve dešavalo nekoliko dekada pre nego što je E.L. Džejms napisala best seller „Pedeset nijansi“ trilogiju.
566938

Godine 1990. snimljen je film „Henri i Džun“ (u kojem su igrali Uma Turman, Fred Vord i Marija de Medeiros), koji se zasnivao na knjizi Anais Nin pod nazivom „Henri i Džun”: Iz dnevnika ljubavi „Neiskreni dnevnik”, napisanog 1931-1932. godine. U njima piše o godinama kada je srela pisca Henrija Milera i njegovu suprugu Džun, kao i hroniku njene veze sa parom.

Anais je počela da piše svoje dnevnike kada je imala 11 godina i nastavila je sve do svoje smrti. Pol Heron, izdavač, nerado je pristupio čitanju dnevnika, jer je bio sumjičav prema onom što je Anais imala da saopšti.

Sama ideja o Anais Nin, koja se niie osvrtala na društveno prihvatljive norme, je do pre nekoliko godina bila nezamisliva, da bi internet bio taj koji je preokrenuo viđenje književnice, koja je postala ikona ženske, erotske književnosti.
,,Ne vidimo ljude kakvi su oni, već kakvi smo mi”, samo je jedan od citata koji kruže internetom na čak i preko desetine puta u toku samo jednog dana. Oni su postali nešto što se naziva ,,glugr“ – esencijalni, viralni sadržaj, neka verzija Holmarkovih kartica.

Ovaj citat je uzet iz romana ,,Zavođenja Minotaura”, koji je napisan 1958. godine. U to vreme, Anais je bila van svakog interesovanja naprednih autora, tako da joj štampa nije pridavala skoro nikakvu pažnju. I potpuno je čudno šta je veliki broj autora, citirajući je, učinio za njenu književnost tokom dvehiljaditih.

,,Mislim da su ovi citati koji kruže internetom veoma važni”, kaže Tristi Rajner, prijateljica Anais Nin i književnica, i nastavlja: ,,Oni stvaraju osećaj da je Anais bila filozofkinja. Internet je na neki način okrenuo sve što je imalo veze sa njom.”

Ovo je zasluženo, ali takođe i čudno. Sama ideja da bi Anais mogla da bude uzeta u obzir kao široko priznata književnica i figura koja inspiriše, pre nego li prevarant, kako u jednom od naslova glasi: ,,Monstrum koji je okrenut samo sebi, a čije se umetničke pretenzije čine grotesknim“ – je bilo nezamisliva do pre nekoliko godina.

Za svog života Anais je delovala čudno: s jedne strane, to je bila žena koja je eksplicitno pisala o seksu, sa ženske strane gledišta, a sa druge, pravila je greške koje su imanentne tradicionalnim ljubavnim vezama. Njen rad uključuje i otvorene profile, ne ustežući se da navede imena žena o kojima piše o ilegalnom abortusu, vanbračnim aferama i incestu, ne osuđujući svoje junakinje. To je bilo hrabro 1940., a hrabro je i 2018. godine. Na neki način to je bila samoubilačka karijera, koja je zaobilazila sve društveno poželjne obrasce življenje i stvaranja.

Ako bismo još polarizovali, Anais je insistirala da je ona sama najfascinantniji karakter svojih knjiga i da Dnevnici mogu da se tretiraju kao značajna dela književnosti, a ne njeno privatno viđenje sopstvenog života.

Anais je doživela transformaciju u nepovredivu ikonu samopomoći. Tako je počelo doba Anais Nin, feminističke ikone, obožavane od strane mladih žena koje su je videle kao ženu koja je uspela da osvoji muške predele u književnosti. Putovala je po zemlji i održala veliki broj govora o svojim Dnevnicima i slobodi žena da vode život po sopstvenom nahođenju.
Umrla je 1977. godine, na vrhuncu svoje karijere, obožavana od generacija koje su joj našle mesto u istoriji.

Petnaest godina kasnije postala je najomraženija figura tog vremena zbog čitulje u ,,Nju Jork Tajmsu“ u kojoj je pisalo da ju je nadživeo njen muž Hju Giler, dok je ,,Los Anđeles Tajms“ objavio da ju je nadživeo njen muž Rupert Pol. Ispostavilo se da su obe informacije bile tačne. Paralelno je živela sa obojcom muškaraca.

Rehabilitacija Anais Nin se desila, ne zato što je promenila nešto u svom radu, već što je društvo napravilo mesta za isti. Kao i svi nemilosrdno pretenciozni umetnici, i ona je pisala za svet koji tada još nije postojao, već je kao neko ko je eksperimentisao, i u životu i u književnosti, pomogla da taj svet nastane.

„Ljude ne možemo da spasimo, možemo samo da ih volimo”, poručuje Nin svojim životom i književnim stvaranjem ženama koje žele da se odvaže da krenu putem individualizacije.
 
Ne znam što da očekujem od tebe, vjerojatno neko čudo. Od tebe ću zahtijevati
sve - čak i nemoguće jer ti me na to potičeš. Doista si snažna. Volim čak i tvoju
prijevaru, izdaju. Djeluješ mi aristokratski. (Zvuči li ta riječ čudno iz mojih usta?)
Da, Anais, razmišljao sam kako bih te mogao prevariti, ali ne mogu. Želim te.
Želim te skinuti, malo te vulgarizirati - ah, ne znam što govorim. Malo sam pijan jer ti
nisi tu. Htio bih da mogu pljes-nuti rukama, i eto Anais! Želim te posjedovati,
iskoristiti, jebаti te, naučiti te svemu i svačemu. Ne, ne cijenim te - Bože sačuvaj! Možda
te želim malo poniziti - zašto, zašto? Zašto ne kleknem pred tebe i samo te obožavam?
Ne mogu, volim te uz smijeh. Sviđa li ti se to? Draga Anais, ja imam toliko lica. Sada
vidiš samo dobre strane ili me barem navodiš da u to vjerujem. Želim te barem na
jedan cijeli dan. Želim s tobom ići svuda - posjedovati te. Ne znaš kako sam nezasitan.
Ili kakva hulja. I kako sebičan!
Uz tebe se ponašam pristojno. Ali, upozoravam te, nisam anđeo. Mislim da sam
uglavnom malo pijan. Volim te. Sada idem u krevet - prenaporno mi je ostati budan.

Anais Nin - Henry i June - Dnevnik ljubavi
 
dnevnik A. Nin 1934-1937)

Jedne večeri Henri je otišao u svoje lakrdijašenje.

Vratila sam se u ponoć, preumorna da spavam. Pozvonila sam mu na vrata - nije bilo odgovora. Pokušala sam da zaspim. Nagrnule su slike. Henri i njegova pijana bratija. Henri i njegove *****. Cele noći. Groznica me trese. Očaj. Kleknula sam da se pomolim. Golemi, dubok osećaj usamljenosti. Rugam se samoj sebi jer radim dok se Henri zabavlja. Preumorna sam da bih se igrala - kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas. Po celi dan ljudi dolaze, ljudi koji me koriste, ponašaju se spram mene kao da sam simbol, kao proročica, ljudi koji traže snagu i mudrost. A ja sam slaba jer sam jaka jedino udvoje, u blizanačkom odnosu, a nemam utisak da je Henri deo mene.

Molila sam se. Plakala sam. Srce mi je snažno udaralo. U zoru, sišla sam u predvorje hotela da uzmem njegov ključ. Želela sam da budem u njegovoj sobi kada se vrati. Želela sam ga ubiti ili umreti. Starac na recepciji mi ga nije hteo dati. To je protiv pravila. U šest sam ponovo sišla i slagala da je g. Miler moj brat. Odsutan je. U sobi je sredstvo za spavanje. Nisam spavala cele noći. Poslao je lift boja. Vrata su se otvorila. Henri je spavao. Rano je stigao kući. Spavao je i kada sam prvi put kucala. Drhtala sam, plakala. Uvukla sam se u postelju, bio je nežan. Zaspala sam.
 
dnevnik A. Nin 1934-1937)

Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
...

Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."
 
On mi kaže...
- Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"
 
Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja."
 
Ja život spoznajem lirski, melodijski – u meni su osećanja snažnija od razloga i principa. Žedna sam za čudesnim i ta želja je jedino što može da me nadjača. Sve što ne mogu da preobratim u nešto čudesno, jednostavno napustim. Realnost me ne zadivljuje. Verujem samo u ekstazu, slobodu, a kada me život prodrma – pobegnem, bilo kuda. Nema više zidova.

Anais Nin
 
Anais Nin o sebi:
Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite. Ja sam jedino sposobna zbrajati život, dok tako prepun ne postane nepodnošljiv, odveć snažan, i raspršujem se u krizama histerije, u milijune komadića, zbog prevelike količine života... Prava je patnja živjeti u "unutrašnjosti života"... netko bi me morao učiniti nesvjesnom. Ubiti me. Učiniti me neosjetljivom, nemoćnom. Dijelovi mene morali bi umrijeti, ali ja sam sve dobro zaštitila od umiranja. Moj dnevnik ključa od života, preplavljen je stvarnošću, puca od topline. To nije ludost nego puka kreacija u prostoru i samoći. To nije shizophrenija nego viđenje svijeta, grad obješen na nebu, ritam koji traži samoću... slika se počinje slikati otvorenim mrljama na platnu.
 
Mi se ne razvijamo hronološki. Nekad se razvijamo u jednoj dimenziji, a nekad u drugoj – neravnomerno. Relativni smo. Zreli smo u jednom pogledu, detinjasti u drugom. Nas čine slojevi, ćelije, konstelacije. Nije li to predivno?

Anais Nin
 
Kraljica nemorala
Jedna od prvih žena koje su otvoreno istraživale erotsko i pisale o njemu − psihoterapeutkinja, bigamistkinja i ljubavnica mnogih…



Počela je da piše kada ju je u jedanaestoj napustio otac, bavila se psihoterapijom, bila kultna figura ranog feminističkog pokreta. Ključna reč za opisivanje Anaïs Nin jeste – burna. „Ako je ono što Prust kaže istinito, da je sreća u odsustvu groznice, onda ja nikada neću upoznati sreću. Jer ja sam obuzeta groznicom za znanjem, iskustvom i stvaranjem“, govorila je Anaïs.
Rođena je 21. februara 1903. u francuskom gradiću Neji sir Sen kao ćerka Joaquina Nina, pijaniste poreklom s Kube, i francusko-danske pevačice Rose Culmell. Prvih jedanaest godina života provela je u Evropi, a onda se s majkom i braćom preselila u Njujork. Anaïs formalno školovanje napušta da bi radila kao model. U dvadesetoj se udaje za Hugha Parkera Guilera, bankara i budućeg eksperimentalnog sineastu, ali sve vreme biva razapeta između činjenice da bi trebalo da bude konzervativna supruga i želje za umetničkom ekspresijom. Brak se ubrzo pokazao kao pravi zatvor za Anaïs, koja je iz njega često bežala i upuštala se u brojne vanbračne veze kako bi se otrgla od neopisivog osećaja neizmerne dosade koja ju je okruživala. Ipak, s Guilerom je ostala u braku sve do svoje smrti. Iako udata, 1947. upoznaje šesnaest godina mlađeg Ruperta Polea, s kojim započinje aferu koja se 1955. kruniše brakom u Arizoni. Ovaj brak je dugo čuvala u tajnosti i za njega Hugho saznaje tek nakon njene smrti. Toliko nalik na nju bilo je i to da istovremeno bude u vezi s tri muškarca i mužem, a svaki od njih je mislio da je jedini.
lg.php

U stvaralačkoj groznici od rane adolescencije Anaïs stalno piše. Njeni dnevnici su šokantni i duboko erotski, razotkrivaju tajne ženske seksualnosti kao ništa pre njih. Jedan od njih, Dnevnik ljubavi, biva objavljen tek posle njene smrti. Njega je, za razliku od ostalih dnevničkih zapisa, godinama skrivala od javnosti kako ne bi povredila svog supruga. U prvom delu tajnog dnevnika, Henry i June, Anaïs opisuje svoje postupno seksualno oslobađanje u Parizu ranih tridesetih godina prošlog veka. Centralno mesto u njemu zauzima ljubavna romansa s piscem Henryjem Millerom i njegovom ženom June, ali s jednakim intenzitetom Anaïs opisuje i njihov zajednički rad na knjigama koje su ih proslavile.
Po preseljenju iz Pariza u Njujork ona proživljava neku vrstu strasti s prijateljem, psihoanalitičarem i Freudovim učenikom, Otom Rankom. Njujork u to doba poseduje bujnost po njenoj meri, živi se ritmom džeza, dinamično. Pokušaji da prevari sopstveno telo i Rankovu dušu su propali. Vraća se u Pariz, svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henryju Milleru. Ali i u trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, već nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umetnika i revolucionara, komuniste. Strasno se zaljubljuju i Anaïs je presrećna što je konačno reč o istinskoj ljubavi. Ali i kod fatalnog Gonzala ponovila se sudbina žrtvovanja. Ovaj put za još jedan muški ideal – komunizam. „Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti.“
Nemoralna, željna iskustva, zaokupljena sobom, Anaïs je jedna od žena koje su duboko i ne štedeći se koračale kroz dvadeseti vek. Među feministkinjama koje su šezdesetih godina slavile njena dela sada važi za nekoga ko je „izašao iz mode“. Anaïs Nin jedna je od onih žena, onih ličnosti koje su idući ispred svog vremena naprosto morale odživeti sopstvenu sudbinu u punom zamahu, jednostavno odgovarajući na unutrašnji poziv koji je bilo nemoguće ignorisati.
„Ne vidimo stvari onakve kakve jesu, već vidimo sebe u tim stvarima.“
 
Anaïs Nin je umetnica koju morate voleti. Nju ne možete smestiti u jednu eru, pokret ili kategoriju. Pisac dnevnika? Definitivno. Muza? Za mnoge, a za američkog pisca Henrija Milera - apsolutno.
Njena interesovanja u 20. veku su obuhvatala ozloglašene dnevnike, erotsku poeziju, ali i elektronsku muziku! Da, dobro ste pročitali.


Godine 1952. Nin je izbacila elektronsku numeru koja bi mogla da posluži kao inspiracija današnim didžejevima na Koačeli. Pesma se zove "Bells of Atlantis."
Da bismo razumeli kako je Nin išla tako daleko i napravila nešto što se zove "impresionistički elektro", treba znati koliko su važne dve ključne stvari u njenom životu - muzika i voda.
Rođena je u Parizu, otac joj je bio kubansko-španskog porekla, i bio je talentovan pijanista i kompozitor. Nin je odrastala uz impresionističke kompozicije kakve je pravio Klod Debisi, čije kompozicije pominje u svojim radovima. Nin je odlično plesala i flamenko. Kada je obolela od raka, Nin je postavila zvučnike iznad kreveta u svojoj kući u Los Anđelesu, da bi dok umire slušala Debisija.
- Voda me navodi na razmišljanje o odvajanju od svojih korena. Svoj dnevnik sam započela na brodu koji je išao od Španije do Amerike. To je bilo moje prvo putovanje...to je takođe bio i most i rušenje mosta koji me je spajao sa Evropom i mojim ocem. Ne znam da li sam tada razvila ljubav prema vodi, kao najvažnijem elementu u mom životu - rekla je u jednom intervjuu Nin.
Poslušajte "Bells of Atlantis", numeru koja je nastala u saradnji Nin i njenog prvog supruga Hjuga Gilera sa prijateljima, bračnim parom Bejb i Lujem Beronom iz Čikaga.
 
Život je proces postajanja, kombinacija stanja kroz koja moramo da prođemo. Ljudi greše kad požele da odaberu stanje u kom će ostati zauvek. Na taj način sami sebi presuđuju smrt.

Anais Nin
 
f51bb-anaisnin-henrymiller.jpg


Henry je bio Anaisina dugogodišnja sudbina, njen literarni i životni lajtmotiv, onaj s kojim je uvijek strast bila na vrhuncu, s kojim je mogla, potičući njegovo stvaralaštvo, brusiti i vlastitu kreativnost. Bila je njegova muza, njegova “mecena”, moralno i financijski. A Henry je bio “životni nadrealist” koji previše ne brine o sutra, koji strasno radi, živi, jede, pije i vodi ljubav (ne nužno samo s Anais). On s drugima uživa i veseli se, iskorištava pritom koga god može. Anais je ovim bila istinski zgrožena, često slomljena tim njihovim razlikama, Henryjevim neprofinjenim hedonizmom, neizbirljivošću, jednostavnošću.

Henry bi rekao da se želi zabavljati “da ne završi kao Nietzshe” i tu bi raspravi bio kraj. Svejedno, ona Henryja nikad ne napušta, potiče ga u radu i izdavaštvu, promoviranju svog djela, posuđuje novac i radi za njega, ljubi ga, kuha mu i plaća stanarinu. Njoj ništa nije bilo problem dokle god se iluzija činila gotovo potpunom. Doista, je li slavnom Milleru Anais u većoj mjeri bila “muza” ili možda ipak više jedna vjerna “muzara”? Povremeno potpuno svjesna svoje žrtve ispisivala bi ogorčeno rečenice poput ove:

“Henry, ti nisi muškarac, ti si dijete koje sisa grudi dok ne prokrvare”.
 
Anais Nin

HENRY I JUNE

Dnevnik ljubavi (1931. -1932.)

ODcwOTcwLWJhc2lzOjUwNjAwNzY5.jpg


Pariz, listopad 1931.
Moj bratić Eduardo došao je jučer u Louveciennes. Razgovarali smo šest sati. Stigao je do istog zaključka kao i ja: da mi treba stariji um, otac, muškarac jači od mene, netko tko će me voditi u ljubavi; sve ostalo je samo moja vlastita kreacija. Poriv za rastom i intenzivnim životom u meni toliko je snažan da mu se ne mogu oduprijeti. Radit ću, voljeti svoga muža, ali ću isto tako težiti za samoispunjenjem.Dok smo razgovarali, Eduardo je odjednom počeo drhtati, a zatim me uhvatio za ruku. Rekao je da sam njegova od samog početka; da je među nama oduvijek postojala prepreka: njegov strah od impotencije jer sam isprva u njemu pobudila idealnu ljubav. Trpio je zbog spoznaje da smo oboje u potrazi za iskustvom koje smo mogli dati jedno drugome. I meni se to činilo čudnim. Muškarce koje sam željela nisam mogla imati. Ali sam čvrsto odlučila da ću proživjeti svako iskustvo kada mi se za to pruži prilika.
- Senzualnost je skrivena snaga u mome tijelu - rekla sam Eduardu. - Jednoga će dana izaći na površinu, zdrava i snažna. Samo čekaj.
Ali zar nije skrivena prepreka među nama bilo to što su njegov tip velike, prsate žene, teške na zemlji, a ja ću uvijek biti djevica-prostitutka, perverzni anđeo, dvolična i mračna žena-svetica.Cijeli tjedan Hugo je dolazio kući veoma kasno, a ja sam se držala veselo i bezbrižno kao što sam sama sebi bila obećala. Tada se u petak zabrinuo i rekao:
- Shvaćaš li da je sada dvadeset minuta do osam, da jako kasnim? Reci nešto.
I tada smo oboje prasnuli u smijeh. Nije mu se svidjela moja ravnodušnost.
S druge strane, kada se svađamo, naši su okršaji sada žešći i emotivniji. Postaju li nam emocije jače kada im dademo oduška? U našim pomirenjima ima očaja; u ljubavi i bijesu osjećam neku novu vrstu nasilja. Ostaje samo problem ljubomore. Ona je jedina prepreka do naše potpune slobode. Ne mogu niti razgovarati s njime o svojoj želji da odem u kabaret gdje bih mogla plesati s profesionalnim plesačima.
Huga sada nazivam svojim „malim magnatom". Ima nov privatan ured veličine jednosobnog stana. Cijela zgrada banke veličanstvena je i inspirativna. Često ga čekam u konferencijskoj dvorani, čiji su zidovi oslikani prizorima New Yorka iz zraka i gdje osjećam kako snaga velegrada dopire sve do ovamo. Više ne kritiziram njegov posao jer ga to proturječje ubija. Oboje smo prihvatili genija-bankara kao realnost, a umjetnika kao vrlo nejasnu mogućnost. Pa ipak, psihologija koja se bavi znanstvenim razmišljanjem uspješno je premostila jaz između njegova bankarstva i moga pisanja. Takav most on može prijeći bez prevelikih poteškoća.Istina je, kako Hugo kaže, da ja svoja razmišljanja zapisujem u dnevnik, a on postaje svjestan boli koju mu mogu nanijeti tek kada se nešto dogodi. Ja sam pak njegov dnevnik. On može razmišljati samo naglas ili kroz mene. Tako u nedjelju ujutro počinje naglas razmišljati o istim stvarima koje ja zapisujem u dnevnik, o potrebi za orgijama, za ispunjenjem u drugim smjerovima. Njegova mu je potreba postala jasna usred vlastite rečenice. Poželio je da može otići na karneval. Bio je osupnut i iznenađen vlastitim riječima -baš kao i ja, njegovom iznenadnom promjenom izraza lica, opušta-njem usta, buđenjem poriva koji nikada prije nisu u potpunosti izronili na površinu.Intelektualno sam to očekivala, ali me ipak pogodilo. Osjetila sam oštar sukob između želje da mu pomognem prihvatiti vlastitu prirodu i potrebe da očuvam našu ljubav. Dok sam ga molila da mi oprosti zbog slabosti, glasno sam ridala. Bio je nježan i bilo mu je strahovito žao - davao mi je luda obećanja koja nisam željela prihvatiti. Kada sam iscrpila svoju bol, izišli smo u vrt.Ponudila sam mu razne vrste rješenja: jedno, da me pusti u Zurich na studij, da mu dadem privremenu slobodu. Bilo nam je sasvim jasno da nova iskustva ne možemo proživjeti zajedno. Ili drugo
rješenje, da mu dopustim jedno vrijeme živjeti u Parizu, a ja bih ostala u Louveciennesu i rekla majci da on putuje. Sve što sam tražila bilo je vrijeme i udaljenost među nama koje bi mi pomoglo suočiti se sa životom u koji smo se upuštali.Odbio je. Rekao je da u ovome trenutku ne bi mogao podnijeti moju odsutnost. Jednostavno smo pogriješili; stigli smo predaleko, prebrzo. Stvorili smo probleme s kojima se fizički ne možemo suočiti. Bio je iscrpljen, gotovo bolestan, kao i ja.Sada jedno vrijeme želimo uživati u novoj bliskosti, živjeti potpuno u sadašnjosti, odgoditi sve drugo. Jedno od drugoga tražimo samo da budemo ponovno razumni, da prihvatimo same sebe i okolnosti naših života.
Pitala sam Eduarda:
- Je li želja za orgijama jedno od iskustava koje čovjek mora proživjeti? I kada to proživi, može li krenuti dalje, bez povratka na iste stare želje?
- Ne - rekao je. - Život oslobođenih nagona sastoji se od slojeva. Prvi sloj vodi do drugoga, drugi do trećeg i tako dalje. Na kraju dovodi do abnormalnih užitaka.Ali nije mi znao reći kako da u tom procesu oslobađanja nagona Hugo i ja očuvamo svoju ljubav. Užitak koji dolazi od fizičkih iskustava bez ljubavi, zavisi od trikova i perverzija. Abnormalni užici uništavaju ukus za normalne.Hugo i ja znali smo sve to. Sinoć dok smo razgovarali, zakleo se da ne želi nikoga osim mene. I ja sam zaljubljena u njega, i tako ostavljamo problem po strani. Ipak, i dalje postoji opasnost od tih iznenadnih poriva, u samoj našoj ljubavi.
 
2d350eaafc554f4940d48e26e1706885.jpg


Prosinac

Upoznala sam Henrya Millera. Došao je na ručak s Richardom Osbornom, odvjetnikom koji me savjetovao oko ugovora za knjigu o D. H. Lawrenceu.
Kada je izišao iz auta i krenuo prema vratima gdje sam ih čekala, ugledala sam muškarca koji mi se svidio. U svom je pisanju neobuzdan, muževan, animalan, veličanstven. To je čovjek opijen životom, pomislila sam. Kao i ja.
Usred ručka, dok smo ozbiljno razgovarali o knjigama, a Richard se bio upustio u dugu tiradu, Henry se počeo smijati. Rekao je:
- Ne rugam ti se, Richarde, ali ne mogu si pomoći. Ni najmanje ne marim tko ima pravo. Previše sam sretan. U ovom trenutku strahovito sam sretan, zbog svih ovih boja oko mene, ovog vina. Čitav ovaj trenutak toliko je divan, divan!
Smijao se gotovo do suza. Bio je pijan. I ja sam bila prilično pilana. Osjećala sam se toplo, omamljeno i sretno.
Satima smo razgovarali. Henry je izgovorio najistinitije i najdubokoumnije stvari. Ima naviku govoriti hmmm dok se polako otiskuje na svoje introspektivno putovanje.
Prije susreta s Henryjem, bila sam zaokupljena svojom knjigom o D. H. Lawrenceu. Izdavač je bio Edward Titus, a surađivala sam s njegovim asistentom, Lawrenceom Drakeom.

- Odakle ste? - pitao me na prvom sastanku.

- Napola Španjolka, napola Francuskinja. Ali odrasla sam u Americi.

- Očito ste preživjeli presađivanje.

Činilo se da mi se podsmjehuje. Ali ja sam znala da ne misli tako.
Baca se na posao strahovitim oduševljenjem i brzinom. Zahvalna sam mu zbog toga. Naziva me romantičarkom. Ljutim se:

- Dosta mi je vlastitog romantizma!

Ima zanimljivu glavu - živi, jaki naglasci na crnim očima, crna kosa, tamna koža, senzualne nosnice i usta, dobar profil. Izgleda
kao Španjolac, ali je Židov - Rus, govori mi. Zbunjuje me. Čini mi se nezaštićen, ranjiv.
Govorim oprezno.
Kada me dovede k sebi da pregledam njegove rukopise, govori mi da ga zanimam. Ne razumijem zašto - čini se vrlo iskusnim; zašto bi ga zanimala početnica? Razgovor nam je poput borbe mačevima. Radimo, ne baš dobro. Ne vjerujem mu. Kada mi govori lijepe riječi, mislim da se poigrava mojim neiskustvom. Kada me zag-rli, mislim da ga zabavlja preintenzivna i smiješna ženica. Kada postane agresivniji,
odvraćam lice od dodira njegovih brkova. Ruke su mi hladne i vlažne. Otvoreno mu kažem:

- Ne bi smio koketirati sa ženom bez iskustva. Moja ga ozbiljnost zabavlja. Kaže mi:

- Možda si tip žene koja ne može povrijediti muškarca. Doživio je poniženja. Kada misli da sam mu rekla „Ideš mi na

živce", skače kao ugrizen. Ja ne govorim takve stvari. Neobuzdan je, veoma snažan, ali mi ne ide na živce. Odgovaram na njegov četvrti ili peti poljubac. Počinjem se osjećati omamljenom. Zato ustajem i nesuvislo kažem:

- Idem sad - za mene to ne može biti bez ljubavi.

Zadirkuje me. Grize me za uši i ljubi me, a meni se sviđa njegova žestina. Baca me na kauč, ali nekako uspijem pobjeći. Svjesna sam njegove želje. Sviđaju mi se njegova usta i iskusna snaga njegovih ruku, ali me njegova želja plaši, odbija. Mislim da je to zato jer ga ne volim. Uzbuđuje me, ali ga ne volim, ne želim. Čim postanem svjesna toga (njegova je želja uperena u mene poput mača), oslobađam se i odlazim, a da ga nisam ni na koji način povrijedila.
Mislim, dobro, htjela sam samo užitak bez osjećaja. Ali nešto me zadržava. U meni je nešto nedirnuto, netaknuto, nešto što upravlja mnome. To nešto treba dotaći ako me se želi pokrenuti. Na podzemnoj željeznici utonem u misli i izgubim se.
Nekoliko dana kasnije nalazim se s Henryjem. Iščekivala sam taj susret kao da će on nešto razriješiti, a tako je i bilo. Kada sam ga ugledala, pomislila sam, evo muškarca koga bih mogla voljeti. I nisam se bojala.
Pročitala sam Drakeov roman, i otkrila neočekivanog Drakea -stranca, bez korijena, fantastičnog, erotičnog. Realista, ogorčenog realnošću.
njegova me želja toga trenutka prestala odbijati. Između naše dvije čudnovatosti stvorila se tanka veza. Na njegovu maštu odgovaram svojom. Njegov roman skriva neke njegove osjećaje. Kako znam? Nisu u dosljednosti s pričom, ne sasvim. Ali postoje jer su dio njega. Ime Lawrence Drake također je lažno.
Dva su načina da me se osvoji: poljupcima ili maštom. Ali, i tu postoji hijerarhija: sami poljupci ne pale. Sinoć sam razmišljala o tome, dok sam zatvarala Drakeovu knjigu. Znala sam da će mi trebati godine i godine da zaboravim Johna (Erskina) jer je on prvi probudio tajni izvor moga života.
U samoj knjizi nema ničega od Drakea, uvjerena sam u to. On mrzi dijelove koji se meni sviđaju. Sve je napisano objektivno, svjesno, čak je i fantazija pažljivo isplanirana.
Utvrđujemo to na početku mog sljedećeg posjeta. Vrlo dobro. Počinjem jasnije vidjeti stvari. Znam zašto mu prvoga dana nisam vjerovala. Kretnje su mu lišene svakog osjećaja ili mašte. Motivirane su samom navikom življenja, grabljenja i analiziranja. On je skakavac. Uskočio je u moj život. Moj se osjećaj odbojnosti sve više pojačava. Kada me pokuša poljubiti, izbjegavam ga.
U isto vrijeme, priznajem da poznaje tehniku ljubljenja bolje Od bilo koga. Nijedna kretnja ne promašuje cilj, nijedan poljubac ne odlazi u prazno. Ruke su mu spretne. Budi moju znatiželju za senzualnošću. Oduvijek su me privlačili nepoznati užici. Kao i ja, Ima snažno osjetilo njuha. Dopuštam da me udahne, a zatim mu u/maknem. Konačno mirno legnem na kauč, ali kada mu želja naraste, pokušam pobjeći. Prekasno. Kažem mu istinu: ženske stvari, Čini se da ga to ne smeta:

- Ne misliš valjda da to želim mehanički - postoje i drugi načini.

Sjedne uspravno i otkrije svoj penis. Ne razumijem što želi. Traži da se spustim na koljena. Nudi ga mojim ustima. Ustajem kao da me ošinuo bičem.
Bijesan je. Kažem mu:

- Rekao si da postoje drugi načini. Upozorila sam te da nisam iskusna.

- Nisam vjerovao. Još uvijek ne vjerujem. Ne možeš biti, s tim profinjenim licem i tom strasti. Igraš se sa mnom.

Slušam ga; u meni prevladava analitičar, uvijek na zadatku. Pripovijeda mi anegdote da mi pokaže kako odbacujem ono što bi druge žene itekako cijenile.
U glavi mu odgovaram: „Ne znaš ti što je senzualnost. Hugo i ja znamo. To je u nama, ne u tvojim perverzijama; u osjećaju, u strasti, u ljubavi."
Nastavlja govoriti. Promatram ga svojim „profinjenim" licem. Ne mrzi me jer koliko god me odbija, koliko god sam bijesna, spremna sam oprostiti. Kada vidim da sam ga uzbudila, čini mi se prirodnim dopustiti mu da mi izlije strast među noge. Dopuštam mu to, iz samilosti. On to osjeća. Druge bi ga žene uvrijedile, kaže. Svjestan je moje samilosti za svoju smiješnu, ponižavajuću fizičku potrebu.
Dugovala sam mu to; otkrio mi je novi svijet. Po prvi put otkrila sam abnormalno iskustvo na koje me Eduardo upozorio. Egzotika i senzualnost od sada za mene imaju sasvim drugo značenje.
Pogled mi nije bio pošteđen nijedne pojedinosti, još uvijek se svega sjećam: Drake gleda svoju mokru maramicu, nudi mi ručnik, grije vodu na plinskome štednjaku.
Hugu pričam samo dio priče, ispuštam sam čin, izvlačim značenje za sebe i njega. On to prihvaća, kao nešto zauvijek svršeno. Vodimo sat strastvene ljubavi, bez
perverzija, bez neugodnog osjećaja koji slijedi. A kada je gotovo, nije gotovo, mirno ležimo jedno drugome u zagrljaju, uljuljkani našom ljubavlju, nježnošću, senzualnošću u kojoj sudjeluje cijelo biće.
Henry je maštovit, ima animalnu strast za životom, ogromnu moć samoizražavanja; najistinskiji genij koga sam ikad poznavala. „Naše doba ima potrebu za nasiljem" - piše on. On sam je nasilje.
Hugo mu se divi. U isto vrijeme zabrinut je. S pravom kaže:

- Ti se zaljubljuješ u umove. Izgubit ću te zbog Henrya.

- Nećeš me izgubiti...
 
Anais Nin-Djeca albatrosa

30656211._SY475_.jpg


ZAPEČAĆENA SOBA

Izišavši iz autobusa na Montmartreu, Djuna je došla u središte putujućeg vašara i upravo u trenutku kad je spustila desno stopalo na makadam, glazba vrtuljka puštena je na slobodu iz mehaničke kutije i osjetila je kako vedrina glazbe preobražava cijeli prizor, njezino raspoloženje, njezino tijelo, točno onako kako se u njezinu djetinjstvu život u sirotištu iznenada preobrazio iz teške noćne more u slobodu zahvaljujući tome što je osvojila stipendiju za plesnu školu.
Kao da su njezino djetinjstvo i adolescencija zbog mnoštva prepreka bili bolno, mukotrpno hodanje na štakama i iznenada su se, preko noći, promijenili u ples u kojem je otkrila zrak, prostor i lakoću vlastite naravi.
Život joj je dakle bio podijeljen na dva dijela: prazan, teturav dio njezina djetinjstva, stopala opterećenih bremenom siromaštva, a onda onaj dan kad je njezin uglazbljeni unutarnji monolog poveo njezina stopala u ples.
Kad god bi uperila vrh cipele prema podu, pomislila bi: plesom sam utekla iz sirotišta, iz siromaštva, iz svoje prošlosti.
Sjetila se svojih stopala na golu podu njihova prvog stana. Sjetila se svojih stopala na linoleumu sirotišta. Sjetila se svojih stopala kako idu gore-dolje stubama doma gdje je bila „usvojena“ i gdje je patila od zavisti zbog privrženosti pružane zakonitoj djeci. Sjetila se svojih stopala kako bježe iz te kuće.
Sjetila se svojih cipela bez sjaja s četvrtastim vrhom, svojih pokrpanih najlonki i svoje žudnje za novim i sjajnim cipelama u izlozima.
Sjetila se žuljeva na stopalima od kućnih poslova, od poziranja za slikare, od rada kao model, od hladnoće, od nevješta krpanja i neudobnih cipela.
Sjetila se dana kad je njezino maštanje preraslo u pjevanje i postalo uglazbljeni monolog, dana kad su snovi postali minijaturna opera, isključivši grube ili neskladne zvukove svijeta...
 
Anais Nin
Venerina delta




Erotske priče Anais Nin
Predgovor


[April, 1940]
Jedan kolekcionar knjiga ponudio je Henriju Mileru sto dolara mesečno za erotske priče. Bila je danteovska kazna osuditi Henrija da piše erotiku za dolar po strani. Bunio se jer je tada bio u raspoloženju suprotnom od rableovskog, zato što je pisanje po narudžbini bilo nalik na kastraciju. Pisanje s voajerom na ključaonici lišilo je njegove maštovite avanture spontanosti i zadovoljstva.

[Decembar, 1940]
Henri mi je pričao o kolekcionaru. Ponekad su zajedno ručali. Kupio je jedan Henrijev rukopis i onda mu predložio da napiše nešto za jednog njegovog starog i bogatog klijenta. Nije mogao da kaže mnogo o tom klijentu osim da ga zanima erotika.
Henri je počeo veselo, šaleći se. Izmišljao je divlje priče kojima smo se smejali. Pristupio je tome kao eksperimentu i u početku je izgledalo lako. Ali ubrzo mu se smučilo. Nije hteo ni da pipne ostale materijale koje je nameravao da napiše za svoj pravi posao pa je bio osuđen da izmišlja i na silu menja raspoloženje.
Nikada nije dobio nijednu reč priznanja od tog čudnog pokrovitelja. Možda je bilo prirodno što ne želi da otkrije svoj identitet. Ali Henri je počeo da zafrkava kolekcionara. Da li taj pokrovitelj zaista postoji? Da nisu strane namenjene samom kolekcionaru kako bi mu oživele melanholičan život? Da li je u pitanju jedna ista osoba? Henri i ja smo naširoko pričali o tome, zbunjeni i zabavljeni.
Tada je kolekcionar rekao da njegov klijent stiže u Njujork i da će ga Henri upoznati. Ali nikada nije došlo do tog sastanka. Kolekcionar je iscrpno opisivao kako je poslao rukopise avionom i koliko to košta, bile su to sitne pojedinosti koje je trebalo da daju prizvuk istine njegovim tvrdnjama o postojanju klijenta.
Jednog dana tražio je primerak knjige Crno proleće s posvetom.
„Ali zar mi niste rekli da već ima sve moje potpisane knjige?“, pitao je Henri.
„Izgubio je primerak Crnog proleća.“
„Kome da posvetim knjigu?“, nedužno je upitao Henri.
„Samo napišite 'Dobrom prijatelju' i potpišite se.“
Nekoliko nedelja kasnije, Henriju je bio potreban primerak Crnog proleća, ali nije nigde mogao da ga nađe. Odlučio je da pozajmi kolekcionarevu knjigu. Otišao je u njegovu kancelariju. Sekretarica mu je rekla da sačeka. Dok je čekao, razgledao je knjige na polici. Ugledao je Crno proleće i izvukao knjigu. Bila je to ona koju je posvetio „Dobrom prijatelju“.
Kada je kolekcionar izašao, Henri mu je, smejući se, ukazao na to. Kolekcionar mu je podjednako dobro raspoložen objasnio: ,,Oh, da, čiča je bio toliko nestrpljiv da sam mu poslao svoj primerak dok sam čekao da mi vi potpjšete ovaj. Nameravao sam da zamenim knjige kada sledeći put bude došao u Njujork.“
„Sada sam još zbunjeniji“, rekao mi je Henri kada smo se našli.
Henri je pitao da li se pokrovitelju dopada njegovo pisanje, a kolekcionar je odgovorio: ,,Oh, sve mu se dopada. Sve je sjajno. Ali najviše mu se dopada kada je samo naracija, puka priča bez analiziranja i filozofiranja.“
Henriju je bio potreban novac za putne troškove i predložio mi je da i ja povremeno pišem. Nisam želela da pišem o istinitim doživljajima te sam napravila mešavinu od priča koje sam čula i koje sam izmislila, pretvarajući se da je to dnevnik jedne žene. Nikada nisam upoznala kolekcionara. Trebalo je da pročita moje priče i da mi kaže mišljenje. Danas sam primila telefonski poziv. Glas je rekao: „Dobro je. Ali izostavi poeziju i bilo kakve opise osim seksualnih. Usredsredi se na seks.“
Tako sam počela svesno da pišem neozbiljno, divlje, maštovito i s tolikim preterivanjem da sam mislila da će pomisliti kako pravim karikaturu od seksualnosti. Ali nije se žalio. Provodila sam dane u biblioteci proučavajući Kama sutru i slušajući najluđe avanture svojih prijatelja.
„Manje poezije“, ponovio je glas preko telefona. „Budi određena.“
Ali može li iko da doživi zadovoljstvo u čitanju kliničkih opisa? Zar starac ne zna kako reči prenose boje i zvuke do tela?
Svakog jutra posle doručka sela bih da ispišem određenu količinu erotike. Jednog jutra sam otkucala: „Postojao je jedan mađarski avanturista...“ Dala sam mu brojne vrline: lepotu, otmenost, gracioznost, šarm, dar za glumu, znanje mnogih jezika, genijalnost za intrige, za izbavljanje iz teškoća i za izbegavanje postojanosti i odgovornosti.
Još jedan telefonski poziv: „Starac je zadovoljan. Usredsredi se na seks. Izostavi poeziju.“
Time je započeta epidemija erotskih „dnevnika“. Svi su zapisivali svoje seksualne doživljaje. Doživljaje koje su izmislili, čuli od drugih, pročitali u delima Kraft-Ebinga i u medicinskim knjigama. Vodili smo smešne razgovore. Neko bi ispričao priču, a ostali su imali da pogode da li je istinita ili izmišljena. Ili izvodljiva. Da li je to izvodljivo? Robert Dankan se nudio da proveri, da ispita našu maštovitost, da potvrdi ili negira naše fantazije. Svima je bio potreban novac pa smo svi učestvovali u pričama.
Sigurna sam da starac ne zna ništa o blaženstvu, ekstazi i blistavim odjecima seksualnih odnosa. Njegova poruka je glasila: izbaciti poeziju. Sterilni seks, lišen ikakve ljubavne topline učestvovanja svih čula, dodira, zvuka, pogleda, ukusa; svih euforičnih dodataka, tihe muzike, raspoloženja, atmosfere, varijacija - primorao ga je da pribegne literarnim afrodizijacima.
Mogli smo da mu odamo bolje tajne, ali on bi ostao gluv na njih. Ali kada se bude zadovoljio jednog dana, reći ću mu da je njegova opsednutost gestovima lišenih ikakvih osećanja gotovo ugušila našu strast, da smo ga nagrđivali zato što nas je bezmalo primorao da se zareknemo na čestitost time što je tražio da izbacimo naš afrodizijak - poeziju.
Dobila sam sto dolara za erotske priče. Gonzalu je bio potreban novac za zubara, Helbi je trebalo ogledalo za ples, a Henriju novac za put. Gonzalo mi je ispričao priču o Basku i Bižuu, a ja sam je napisala za kolekcionara.
 

[Februar, 1941]
Nije plaćen račun za telefon. Oko mene se stezala mreža ekonomskih teškoća. Svi oko mene su neodgovorni i nesvesni brodoloma. Napisala sam trideset strana erotskih priča.
Ponovo sam postala svesna toga da nemam ni prebijene pare i pozvala sam kolekcionara. Da li mu je bogati klijent rekao nešto o poslednjem rukopisu koji sam poslala? Ne, nije, ali će uzeti ovaj koji sam upravo završila i isplatiti me. Henri mora da ide kod lekara. Gonzalu su potrebne naočare. Robert je svratio s B. i tražio da mu dam novac za bioskop. Čađ s prozora iznad vrata pala je na papire i na moj rad. Došao je Robert i uzeo moju kutiju s papirom za kucanje.
Da li se čiči smučila pornografija? Hoće li se desiti čudo? Počela sam da zamišljam kako kaže: „Dajte mi sve što ona napiše. Želim sve. Sve mi se sviđa. Poslaću joj veliki poklon, veliki ček za sve što je napisala.“
Moja pisaća mašina se pokvarila. Vratio mi se optimizam kada sam stavila sto dolara u džep. Poverila sam Herniju: „Kolekcionar mi je rekao da voli proste neobrazovane žene, ali me je pozvao na večeru.“
Imala sam osećaj da Pandorina kutija krije tajnu ženske senzualnosti, koja se toliko razlikuje od muške da joj ne pristaje muški jezik. Tek treba izmisliti jezik seksa. A jezik čula tek treba istražiti. D. H. Lorens počeo je da stvara jezik za nagone, bežeći od kliničnog, naučnog, koji izražava samo ono što telo oseća.

[Oktobar, 1941]
Henri je rekao nekoliko oprečnih stvari kada se vratio. Da može da živi ni od čega, da se oseća toliko dobro da bi mogao da nađe posao, da ga njegova čast sprečava da piše scenarija za Holivud. Na poslednju rečenicu odgovorila sam: „Ali čast te ne sprečava da pišeš erotske priče za novac?“
Henri se nasmejao, priznao paradoks i protivurečnost, ponovo se nasmejao i promenio temu.
Francuzi imaju tradiciju književne erotike koja je napisana lepim uglađenim stilom. Mislila sam da i ovde postoji slična tradicija kada sam počela da pišem za kolekcionara, ali je nisam otkrila. Našla sam samo jeftine priče koje su napisali drugorazredni pisci. Izgleda da nijedan dobar pisac nije probao da piše erotiku.
Rekla sam Džordžu Barkeru da su Kares Krozbi, Robert, Virdžinija Admiral i drugi počeli da pišu. Njegovom smislu za humor odgovarala je zamisao da sam ja madam ove snobovske književne javne kuće iz koje je izbačena vulgarnost.
„Ja obezbeđujem papir i indigo. Anonimno dostavljam rukopise i štitim anonimnost svih“, objasnila sam, smejući se.
Džordž Barker smatra da je to daleko zabavnije i nadahnutije od prosjaćenja, pozajmljivanja ili ulagivanja prijateljima kako bi te pozvali na ručak.
Okupila sam pesnike oko sebe i svi smo pisali divne erotske priče. Imali smo silovite pesničke izlive zato što smo bili primorani da se usredsredimo samo na seksualnost. Pisanje erotskih priča vodilo je ka čestitom umesto bludnom životu.
Harvi Brajt, Robert Dankan, Džordž Barker, Kares Krozbi, svi smo usmerili svoju veštinu na velika kreativna dostignuća i obasuli starca obiljem perverznih poslastica tako da je molio za još.
Homoseksualci su pisali kao žene. Stidljivi su pisali o orgijama. Frigidni o mahnitom zadovoljavanju. Najpoetičniji su opisivali čisto životinjsko zadovoljenje, a najkonzervativniji perverzije. Proganjale su nas čudesne priče koje nismo mogli da ispričamo. Okupili bismo se i zamišljali tog starca, pričali o tome koliko ga mrzimo što nam ne dozvoljava da mešamo seksualnost i osećajnost, senzualnost i emotivnost.

[Decembar, 1941]
Džordž Barker je bio užasno siromašan. Želeo je da piše više erotskih priča. Napisao je osamdeset pet strana. Kolekcionar je rekao da su nadrealne. Ja sam bila oduševljena njima.
Njegovi opisi vođenja ljubavi bili su zbrkani i čudesni, ljubav na trapezu.
Svoju prvu zaradu potrošio je na piće, a ja nisam mogla da mu pozajmim ništa osim papira i indiga. Džordž Barker, sjajni engleski pisac, pisao je erotske priče kako bi mogao da pije, baš kao što je Utrilo pravio slike u zamenu za bocu vina. Počela sam da razmišljam o starcu koga svi mrzimo. Odlučila sam da mu napišem pismo, da mu se neposredno obratim i kažem mu šta osećamo.
„Dragi kolekcionaru, mrzimo vas. Seks gubi moć i čaroliju kada postane nedvosmislen, mehanički, prenaglašen, kada se pretvori u mehaničku opsednutost. Tada postaje dosadan. Vi ste nas naučili bolje od svih koliko je pogrešno razdvajati ga od osećanja, gladi, želje, pohlepe, hirova, kaprica, ličnih veza i dubljih odnosa koji mu menjaju boju, ukus, ritam, intenzitet.
Ne znate koliko propuštate svojim mikroskopskim ispitivanjem seksualne aktivnosti isključujući intelektualne, maštovite, romantične i emotivne veze koje su gorivo za raspaljivanje želje. To su afrodizijački elementi koji seksu daju iznenađujuću teksturu i prefinjene promene. Vi lišavate svoj svet osećanja. Zbog toga on vene, vi ga izgladnjujete i isisavate mu krv.
Bili biste najmoćniji muškarac na svetu kad biste obogaćivali svoj seksualni život svim onim uzbuđenjima i avanturama koje ljubav uliva senzualnosti. Radoznalost i strast čine izvor seksualne moći. A vi posmatrate kako se njegov mali plamen guši. Seksualni život ne može napredovati u monotoniji, bez osećanja, mašte, promene raspoloženja i iznenađenja u krevetu. On mora biti pomešan sa suzama, smehom, rečima, obećanjima, scenama, ljubomorom, zavišću, svim začinima straha, nepoznatih putovanja, novih lica, romana, priča, snova, fantazija, muzike, plesa, opijuma, vina.
Koliko gubite ovim periskopom uperenim samo ka površini svoje seksualnosti, umesto da uživate u haremu različitih i nikada ponovljenih čudesa? Ne postoje dve iste kose, ali vi nam ne dozvoljavate da trošimo reči na opisivanje kose; nema dva ista mirisa, ali ako se zadržimo na tome, vi uzvikujete: izbacite poeziju! Nema dva tela iste teksture, kao ni istog svetla, temperature, senke, nijedan pokret se ne ponavlja zato što ljubavnik koga uzbuđuje prava ljubav može da iskaže čitavu skalu vekova ljubavne veštine. Koliki raspon, kakve promene doba, koliko promena zrelosti i nevinosti, perverzije i umetnosti...
Satima smo sedeli i pitali se kako izgledate. Mora da ste potpuno smežurani ako ste zatvorili čula za svilu, svetlo, boju, ukus, karakter, temperament. Postoji toliko sitnih čula koja služe kao pritoke velike reke seksa i koje je neguju. Samo združeni otkucaji polnog organa i srca mogu da izazovu ekstazu.“
 
DODATAK

Dok smo pisali erotske priče za dolar po strani, shvatila sam da vekovima postoji samo jedan model za ovaj književni žanr - muško pisanje. Već sam bila svesna razlike između muškog i ženskog odnosa prema seksualnim iskustvima. Znala sam da postoji velika razlika između nedvosmislenosti Henrija Milera i moje dvosmislenosti - između njegovog rableovskog pogleda na seks prožetog humorom i mojih poetskih opisa vođenja ljubavi u neobjavljenim delovima dnevnika. Dok sam pisala treću knjigu Dnevnika, imala sam osećaj da Pandorina kutija sadrži tajne ženske senzualnosti, koja se toliko razlikuje od muške da se ne može izraziti muškim jezikom.
Mislim da su žene sklone tome da protkaju seks osećanjima i ljubavlju i da izdvoje jednog muškarca umesto da budu promiskuitetne. To mi je postalo jasno dok sam pisala romane i Dnevnik, a još očiglednije kada sam počela da predajem. Ali iako je ženski stav prema seksu potpuno drugačiji od muškog, još nismo naučile da pišemo o tome.
Verovala sam da je u erotskim pričama što sam pisala za klijenta koji je vršio pritisak na mene da „izostavim poeziju“ moj stil nastao iz čitanja muških radova. Zbog toga sam dugo smatrala da sam izneverila svoje žensko biće. Ostavila sam erotske priče po strani. Kada sam ih ponovo pročitala posle mnogo godina, videla sam da moj glas nije bio u potpunosti ugušen. U brojnim pasusima intuitivno sam koristila ženski jezik i opisivala seksualno iskustvo iz ženskog ugla. Na kraju sam odlučila da objavim erotske priče zato što one predstavljaju početne napore žene u jednom svetu koji je dotle bio isključivo muški.
Ako ikada bude objavljena neprerađena verzija Dnevnika, ovaj ženski stav će jasnije doći do izražaja. On će pokazati da žene (kao i ja u Dnevniku) nikada ne odvajaju seks od osećanja, od ljubavi prema celokupnom muškarcu.
Anais Nin
Los Anđeles
Septembar, 1976.
 
Mađarski avanturista
Postojao je jedan mađarski avanturista zapanjujuće lepote i samouverenog šarma. Bio je uglađen, nadaren poput školovanog glumca i veoma kulturan. Govorio je nekoliko jezika i imao aristokratske manire. Ispod svega toga krio se majstor za intrige, za izvlačenje iz teškoća, za glatko i brzo napuštanje zemalja i ulaženje u njih.
Putovao je u velikom stilu, s petnaest sanduka izuzetno kvalitetne odeće. Pratila su ga dvojica krupnih Danaca. Zbog svog urođenog autoriteta dobio je nadimak Baron. Barona ste mogli da sretnete u najraskošnijim hotelima, na kupalištima i konjskim trkama, na putovanjima oko sveta, obilascima Egipta, putovanjima kroz pustinju, u Africi.
Žene su ga svugde obasipale pažnjom. Poput svestranog glumca, preuzimao je jednu ulogu za drugom kako bi zadovoljio ukus svake od njih. Bio je najotmeniji plesač, najživahniji partner za večeru, najdekadentniji zabavljać u razgovorima u četiri oka. Umeo je da upravlja čamcem, da jaše, da vozi. Poznavao je svaki grad kao da je čitavog života živeo u njemu. Poznavao je sve u društvu. Bio je prosto neophodan.
Kada bi ostao bez novca, oženio bi se bogatom ženom, orobio je i otputovao u drugu zemlju. Žene se uglavnom nisu bunile niti žalile policiji. Toliko su uživale u društvu svog muža nekoliko neđelja ili meseci da je to daleko prevazilazilo preneraženost što su ostale bez novca. Iskusile su život sa snažnim krilima i bar na trenutak letele visoko iznad osrednjosti.
On bi ih toliko visoko podizao i tako brzo obrtao svojim činima da je i njegov odlazak ličio na let. To se činilo bezmalo prirodnim - nijedna partnerka nije mogla da prati njegove velike orlovske zamahe krilima.
Slobodni, neuhvatljivi avanturista koji je skakao s jedne zlatne grane na drugu umalo nije upao u zamku, u klopku ljudske ljubavi, kada je u peruanskom pozorištu upoznao brazilsku plesačicu Anitu. Njene duguljaste oči nisu treptale poput očiju drugih žena. Ličile su na oči tigra, pume ili leoparda, s kapcima koji su se lenjo i sporo sklapali i izgledali kao da su zašiveni prema nosu. Oči su joj bile uske, s lascivnim kosim pogledom žene koja kao da ne želi da vidi šta se dešava s njenim telom. Zbog svega toga odavala je utisak kao da vodi ljubav, što je uzbudilo Barona čim ju je ugledao.
Oblačila se okružena obiljem cveća kada je ušao u njenu garderobu. Na oduševljenje obožavalaca koji su sedeli oko nje, karminisala je svoje međunožje, ali im nije dozvoljavala da naprave ni najmanji pokret prema njoj.
Samo je podigla glavu i osmehnula se kada je Baron ušao. Stavila je jednu nogu na niski stočić, podigla tešku brazilsku haljinu i rukom punom prstenja ponovo počela da stavlja karmin na *****, smejući se uzbuđenju muškaraca oko sebe.
***** joj je izgledala kao ogromni cvet iz staklene bašte, veća od svih koje je Baron video, okružena gustim, kovrdžavim, sjajnocrnim dlačicama. Karminisala je usmine kao da su usta, veoma temeljno, pa su izgledale kao krvavocrvene kamelije, otvorene na silu da se vidi zatvoreni unutrašnji pupoljak, bleda, nežnija unutrašnjost cveta.
Baron nije mogao da je nagovori da izađe s njim na večeru. Njena pojava na bini predstavljala je samo predigru onome što je radila u pozorištu. Sledila je tačka po kojoj je bila poznata u celoj Južnoj Americi kada bi se lože u pozorištu, duboke, mračne i s polunavučenim zavesama, ispunile imućnim muškarcima iz čitavog sveta. Ženama nije bilo dozvoljeno da prisustvuju toj elitnoj burleski.
Ponovo je obukla kostim s mnogo podsuknji koji je nosila na sceni dok je pevala brazilske pesme. Ali nije se ogrnula šalom. Haljina je bila bez bretela, a njene raskošne bujne grudi, stegnute haljinom uskog struka, stremile su visinama i gotovo se cele nudile pogledima.
U toj haljini je, kako je predstava odmicala, počela da obilazi lože. Kada bi neko to zatražio, ona bi klekla pred muškarcem, raskopčala mu pantalone, rukama pokrivenim nakitom izvadila kitu i, spretnim dodirima, veštinom i prefinjenošću koje malo žena poseduje, sisala ga dok se muškarac ne bi zadovoljio. Njene ruke bile su podjednako uposlene kao usta.
Svi muškarci su bezmalo gubili razum od njenog nadraživanja. Elastičnost njenih ruku, raznovrsnost ritma, promene od stiska šake oko celog ***** do lepršavog dodirivanja glavića, od čvrstog gnječenja svih delova do najblažeg golicanja stidnih dlačica - sve to je radila izuzetno lepa i putena žena dok je pažnja publike bila usmerena na binu. Muškarci su neizmerno uživali u tome da vide kako ***** ulazi u njena čudesna usta između blistavih zuba dok joj se grudi podižu, i velikodušno su plaćali za to zadovoljstvo.
Njeno prisustvo na sceni pripremilo bi ih za ulazak u ložu. Izazivala ih je usnama, očima, grudima. A zadovoljenje, uz muziku, svetla i pevanje, dok sede iznad publike u mračnoj loži s polunavučenom zavesom, predstavljalo je izuzetno pikantni oblik zabave.
Baron se gotovo zaljubio u Anitu i ostao je s njom duže nego s drugim ženama. Ona ga je zavolela i rodila mu dvoje dece.

Ali otišao je posle nekoliko godina. Navika je bila suviše snažna, navika slobode i promena.
Otputovao je u Rim i iznajmio apartman u hotelu Grand. U apartmanu pored njega nalazio se španski ambasador sa ženom i dve male ćerke. Baron ih je očarao. Ambasadorova žena ga je obožavala. Toliko su se sprijateljili a on je bio tako divan s decom, koja nisu znala kako da se zabave u hotelu, da je devojčicama ubrzo prešlo u naviku da ujutru odu kod Barona i probude ga smehom i začikavanjem, što nisu mogle da rade sa svojim ozbiljnim roditeljima.
Jedna devojčica imala je oko deset, a druga dvanaest godina. Obe su bile prelepe, krupnih baršunastocrnih očiju, duge svilenkaste kose i zlatne kože. Nosile su kratke bele haljinice i bele sokne. Vrišteći bi utrčale u Baronovu sobu i bacile se na njegov veliki krevet. On bi ih golicao i mazio.
Baron se, poput mnogih muškaraca, budio s penisom u osetljivom stanju. Zapravo u veoma osetljivom stanju. Nije imao vremena da ustane i da se olakša mokrenjem. Pre nego što bi stigao to da uradi, dve devojčice bi dotrčale preko uglačanog parketa i bacile se na njega i na njegov uzdignuti jarbol, donekle pokriven velikim bledoplavim pokrivačem.
Devojčice nisu obraćale pažnju na to kako im se haljinice podižu, a vitke noge igračica prepliću kada bi pale preko njegovog penisa pod pokrivačem. Smejući se, one bi se penjale na njega, sedele na njemu, ponašale se kao da je konj, uzjahale bi ga i terale da pomera krevet pokretima tela. Ljubile su ga, vukle za kosu i vodile detinjaste razgovore. Baronova radost zbog takvog njihovog ponašanja prerasla je u bolno iščekivanje.
Jedna devojčica je ležala na stomaku i bilo je potrebno samo da se malo trlja o nju kako bi dostigao zadovoljstvo. To je učinio u igri, praveći se da nameravada je zbaci s kreveta. „Siguran sam da ćeš pasti ako te ovako gurnem“, rekao je.
„Neću pasti“, odgovorila je devojčica i uhvatila se za njega preko pokrivača dok se on pomerao kao da će je gurnuti s ivice kreveta. Smejući se, gurnuo joj je telo nagore, ali ona je ležala blizu njega tako da su joj se nožice i malene gaćice trljale o njega dok se ona trudila da ne sklizne. A on je nastavljao svoju lakrdiju dok su se oboje smejali. Onda ga je druga devojčica, u želji da izjednači odnos snaga, uzjahala ispred druge, a on je mogao više da se pomera pod pritiskom obe. Njegova kita, skrivena debelim pokrivačem, komešala se između njihovih malih nogu sve dok nije svršio, iznenađujuće burno, podlegavši u borbi koju su devojčice dobile na način koji nikada ne bi mogle da zamisle.
Kada su došle drugi put, držao je ruke ispod pokrivača. Onda je podigao pokrivač kažiprstom i izazvao ih da ga uhvate. One su željno počele da jure prst koji je nestajao pa se opet pojavljivao na različitim krajevima kreveta i čvrsto ga hvatale šakom. Ubrzo nisu više hvatale prst već kitu, iznova i iznova. Želeo je da se zadovolji te ih je podsticao da ga sve čvršće stežu. Potpuno bi nestao ispod pokrivača, šakom uhvatio ud pa ga iznenada pustio nagore kako bi ga uhvatile.
Pretvarao se da je životinja koja želi da ih uhvati i ugrize, nekada blizu mesta koje je želeo, a one su neizmerno uživale u tome. Igrale su žmurke sa „životinjom“. „Životinja“ bi skočila na njih iz nekog skrivenog ugla. Sakrio bi se na dno plakara i pokrio odećom. Jedna od devojčica otvorila bi plakar, a on bi joj zavirio ispod haljine, uhvatio je i blago ujeo za butinu.
Njihove igre su bile toliko uzbudljive, a devojčice bi se toliko izgubile u žaru igre da su njegove ruke često dodirivale sva ona mesta koja je želeo.

Baron je konačno opet otputovao. Njegovi visoki skokovi s trapeza, od bogatstva do bogatstva, smanjivali su se kako je njegova seksualna želja postajala jača od potrage za novcem i moći. Činilo se da više ne vlada žestinom svoje želje za ženama. Želeo je da se oslobodi svojih žena kako bi mogao da se upusti u potragu za uzbuđenjima po celom svetu.
Jednoga dana je saznao da je brazilska plesačica koju je voleo umrla od prevelike doze opijuma. Njihove ćerke su imale petnaest i šesnaest godina i želela su da se otac stara o njima. Poslao je po njih. Tada je živeo u Njujorku sa ženom s kojom je imao sina. Ona nije odobravala dolazak njegovih ćerki. Bila je ljubomorna zbog svog sina koji je imao samo četrnaest godina. Posle svih putovanja, Baron je sada želeo dom i odmor od svih teškoća i pretvaranja. Imao je ženu koju je donekle voleo i troje dece. Bilo mu je drago što će ponovo videti ćerke. Dočekao ih je velikim izlivima ljubavi. Jedna je bila prelepa, druga ne toliko lepa ali privlačna. Znale su kakav život vodi njihova majka dok su odrastale tako da nisu bile ni suzdržane ni stidljive.
Bile su zadivljene lepotom svog oca. A on se setio svojih igrarija s dve devojčice u Rimu. Ali njegove ćerke su bile malo starije i zbog toga je situacija bila još primamljivija.
Dao im je veliki krevet. Dok su devojčice još pričale o putovanju i susreru s ocem, on je ušao u njihovu sobu da im poželi laku noć. Opružio se pored njih i poljubio ih. One su mu uzvratile poljupce. Dok ih je ljubio, rukama je prelazio preko njihovih tela koja je osećao ispod spavaćice.
To milovanje mu se dopalo. „Obe ste tako lepe. Veoma se ponosim vama. Ne mogu da dozvolim da spavate same. Toliko je vremena prošlo otkako sam vas video“, rekao je.
Zagrlio ih je s očinskom ljubavlju i zaštitnički ih mazio, a one su zaspale s glavom na njegovim grudima, po jedna sa obe strane. Njihova mlada tela s tek napupelim grudima toliko su ga uzbudila da nije mogao da zaspi. Milovao je jednu pa drugu mačjim pokretima kako ih ne bi probudio. Ali ubrzo mu je želja postala toliko snažna da je probudio jednu i silovao je. Ni druga nije bila pošteđena. Otimale su se i malo plakale, ali videle su toliko toga dok su živele s majkom da se nisu bunile.
Ali ovo nije bio običan slučaj incesta. Baronova seksualna žestina je rasla i pretvorila se u opsednutost. Zadovoljenje ga nije oslobodilo ni umirilo. Umesto toga delovalo je kao stimulans. Od ćerki bi otišao kod svoje žene i vodio ljubav s njom.
Plašio se da će njegove ćerke pobeći i napustiti ga, pa ih je uhodio i gotovo ih utamničio.
Njegova žena je saznala za to i napravila žestoku scenu. Ali Baron je sada bio poput luđaka. Više nije mario za svoja odela, otmenost, avanture, bogatstvo. Ostajao je kod kuće i mislio samo o tome kada će ponovo voditi ljubav sa ćerkama. Naučio ih je svim vrstama milovanja. Naučile su da se ljube pred njim dok se ne bi dovoljno uzbudio da ih ponovo uzme.
Ali njegova opsednutost i razularenost postale su opterećenje za sve. Žena ga je napustila.
Jedne noći je otišao od ćerki i tumarao stanom, još uvek plen želje, erotske groznice i fantazija. Izmorio je devojčice. Zaspale su. A njega je pohota ponovo mučila. Zaslepela ga je.
Otvorio je vrata sinovljeve sobe. Njegov sin je ležao na leđima u dubokom snu, poluotvorenih usta. Baron ga je opčinjeno posmatrao. Tvrdi ***** ga je i dalje mučio. Uzeo je stolicu i stavio je pored kreveta. Zatim je kleknuo na nju i gurnuo ud u sinovljeva usta. Sin se probudio, gušeći se, i udario ga. Devojčice su se takođe probudile.
Njihova pobuna protiv očeve nerazumnosti dostigla je vrhunac i oni su napustili mahnitog ostarelog Barona.
 
Matilda

girl,vintage,bw,hat,woman,beauty-12a4fe2cff7a1f28e6a5c203c3019d74_h.jpg

Matilda je pravila šešire u Parizu i nije imala ni dvadeset godina kada ju je Baron zaveo. Iako njihova veza nije potrajala duže od dve nedelje, ona je tokom tog kratkog vremena, kao zaražena, potpala pod uticaj njegove filozofije života i brzog načina rešavanja problema. Zainteresovalo ju je nešto što joj je Baron nehajno rekao jedne noći: da su Parižanke veoma cenjene u Južnoj Americi zbog svoje veštine u ljubavnim stvarima, zbog živahnosti i duhovitosti. Zato su se mnogo razlikovale od južnoameričkih žena, koje su još poštovale tradiciju skromnog povlačenja u sebe i poslušnosti, što je oslabilo njihovu ličnost. Možda je to bilo posledica toga što su muškarci zazirali da od svojih supruga stvore ljubavnice.
Kao i Baron, Matilda je živela život kao da je niz uloga. Ujutru dok bi češljala dugu plavu kosu, rekla bi sebi: „Danas želim da postanem ta i ta osoba“, i onda bi se pretvorila u tu osobu.
Jednoga dana je odlučila da želi da postane otmena predstavnica poznate pariške stilistkinje i da ode u Peru. Trebalo je samo da odigra ulogu. Stoga se brižljivo obukla, s neverovatnom samouverenošću otišla u kuću stilistkinje, postala njena predstavnica i dobila brodsku kartu za Limu.
Na brodu se ponašala kao sušti francuski misionar otmenosti. Zbog urođenog dara da prepozna dobra vina, parfeme i haljine, isticala se kao prefinjena dama. Njena nepca bila su nepca poznavaoca jela i pića.
Matilda je posedovala sočan šarm kojim je naglašavala svoju ulogu. Uvek se smejala bez obzira šta bi joj se dogodilo. Smejala se kada se njen kofer zagubio. Opet se smejala kada joj je neko nagazio nožni palac.
Njen smeh je privukao predstavnika španske pomorske linije Dalveda, koji ju je pozvao da sedi za kapetanovim stolom. Dalvedo je izgledao učtivo u svom večernjem odelu, ponašao se kao kapetan i pričao je brojne anegdote. Sledeće večeri pozvao ju je da pleše. Bio je svestan toga da put nije dovoljno dug za uobičajeni način udvaranja. Stoga je odmah posvetio pažnju malom mladežu na Matildinoj bradi. U ponoć ju je pitao da li voli kaktus-smokve. Nikada ih nije probala. Odgovorio je da ih ima malo u svojoj kabini.
Ali Matilda je želela da poveća svoju vrednost otporom i bila je na oprezu kada su ušli u kabinu. Lako je odbijala drske muške ruke koje su se češale o nju kada bi kupovala na pijaci, muževe mušterija koji su je krišom tapkali po zadnjici, prijatelje koji bi joj štipkali bradavice u bioskopu. Ništa od toga nije je uzbuđivalo. Imala je maglovitu ali tvrdoglavu predstavu šta bi moglo da je uzbudi. Želela je da joj se neko udvara tajanstvenim jezikom. To je odredila njena prva avantura, kada je imala šesnaest godina.
Jednoga dana u njenu radnju ušao je pisac koji je bio slavan u Parizu. Nije tražio šešir. Pitao ju je da li prodaje svetlucavo cveće o kojem je čuo, cveće koje sija u mraku. Rekao je da želi da ga kupi za ženu koja sija u mraku. Mogao je da se zakune da u mračnoj loži pozorišta njena koža u večernjoj haljini blista bledim ružičastim odsjajem kao najlepša morska školjka. A želeo je da kupi to cveće kako bi ga nosila u kosi.
Matilda nije imala to cveće. Otišla je da se pogleda u ogledalu čim je čovek izašao. Želela je da ona izaziva takav osećaj. Može li to da čini? Ali njen sjaj nije bio takav, više je plamteo nego što je svetleo. Oči su joj bile vatrene, ljubičaste. Kosa joj je imala bakarni odsjaj, iako ju je farbala u plavo. I koža joj je bila bakarna, čvrsta i nimalo se nije providela. Telo joj je bujno ispunjavalo haljine. Nije nosila korset, ali telo joj je bilo oblikovano kao da ga nosi. Izvijala se da isturi grudi i visoko zabaci zadnjicu.
Muškarac se vratio. Ali ovoga puta nije hteo ništa da kupi. Stajao je i posmatrao je. Osmeh je krasio njegovo duguljasto i lepo izvajano lice i pravio je čitavu predstavu dok je uglađenim pokretima pripaljivao cigaretu. „Ovoga puta došao sam samo da bih te video“, rekao je.
Matildino srce udaralo je tako brzo da se osetila kao da godinama čeka taj trenutak. Umalo se nije podigla na prste da čuje šta će dalje reći. Osećala se kao da je blistava žena koja sedi u tamnoj loži i prima neobično cveće. Ali uglađeni prosedi pisac nastavio je aristokratskim glasom: „Ukrutio mi se čim sam te ugledao.“
Sirovost tih reči bila je uvredljiva. Pocrvenela je i ošamarila ga. ,
Takva scena se ponovila još nekoljko puta. Matilda je otkrila da muškarci najčešće zaneme u njenom prisustvu i gube svaku želju za romantičnim udvaranjem. Izgovarali su slične reči čim bi je ugledali. Njena pojava bila je tako neposredna da su mogli da izraze samo svoju fizičku uznemirenost. Umesto da bude polaskana time, ona se osećala uvređeno.
A sada je bila u kabini uglađenog Španca Dalveda. Dalvedo joj je ljuštio smokve i pričao. Matildino samopouzdanje je poraslo. Sela je na naslon fotelje u svojoj crvenoj baršunastoj večernjoj haljini.
Ali Dalvedo je prestao da ljušti smokve. Ustao je i rekao: „Imaš tako zavodljiv mladež na bradi.“ Pomislila je da će pokušati da je poljubi. Ali nije. Brzo je otkopčao pantalone, izvadio *****, napravio pokret pariškog mangupa prema uličarki, i rekao: „Klekni.“
Matilda ga je ošamarila i pošla prema vratima.
„Nemoj da ideš“, molio ju je, „izluđuješ me. Pogledaj u kakvo si me stanje dovela. Takav sam bio celo veče dok smo plesali. Ne možeš sada da me ostaviš.“
Pokušao je da je zagrli. Svršio je po njenoj haljini dok se borila da se oslobodi. Morala je da se ogrne ogrtačem kako bi se vratila u svoju kabinu.
Međutim, Matildin san se ispunio kada je stigla u Limu. Muškarci su joj prilazili s uglađenim rečima i prikrivali svoje namere velikim šarmom i laskanjem. Ovakva predigra seksualnom činu ju je zadovoljavala. Volela je laskanje. A u Limi ga je dobijala u izobilju zato što je to predstavljalo deo rituala. Podigli bi je na pijedestal poezije tako da je njeno popuštanje poslednjem zagrljaju ličilo na čudo. Prodala je mnogo više svojih noći od šešira.
Lima je tada bila pod velikim uticajem brojnih kineskih doseljenika. Preovladavalo je pušenje opijuma. Bogati mladi muškarci išli su u grupama od bordela do bordela ili su provodili noći u opijumskim jazbinama gde su prostitutke bile dostupne. Ili su iznajmljivali potpuno prazne sobe iznad odaja kurvi i tamo zajedno uživali u opijumu i posetama prostitutki.
Mladići su voleli da posećuju Matildu. Pretvorila je radnju u budoar pun udobnih divana, čipke i satena, zavesa i jastuka. Peruanski plemić Martinez otkrio joj je opijum Dovodio je prijatelje kod nje da zajedno puše. Nekada bi tu proveli dva-tri dana izgubljeni za spoljni svet i svoje porodice. Zavese su neprekidno bile navučene. Atmosfera je bila mračna i snena. Delili su Matildu među sobom. Opijum ih je činio pre putenim nego senzualnim. Provodili bi sate u milovanju njenih nogu. Jedan bi se posvetio njenoj dojci, a drugi bi joj poljupcima obasuo meku kožu vrata i pritiskao je samo usnama zato što je opijum izoštravao sva čula. Samo jedan poljubac mogao je da pošalje trnce njenim telom.
Matilda bi ležala naga na podu. Svi pokreti bili su usporeni. Trojica ili četvorica mladića ležali bi naslonjeni na jastuke. Jedan prst bi lenjo potražio njeno međunožje, ušao u nju i ostao među usminama ne pomerajući se. I druga ruka bi skliznula dole, zadovoljavajući se pravljenjem krugova oko njene pukotine pa potražila drugi otvor.
Jedan muškarac bi prineo kitu njenim usnama. Ona bi je sisala veoma polako. Droga je preuveličavala svaki dodir.
Satima bi nepomično ležali i sanjali.
Imali bi erotske vizije. Martinez je video žensko telo, rastegnuto, bez glave. Ženu s grudima Balinežanke, stomakom Afrikanke, visokom zadnjicom crnkinje; sve se to stapalo u sliku pokretljivog tela, tela koje je delovalo kao da je od gume. Napete grudi bi nabrekle prema njegovim ustima, a ruka bi mu posegla za njima. I drugi delovi tela bi se rastegli, postali izbočeni, visili nad njegovim telom. Noge bi se raširile na neljudski, nemoguć način, kao da su odsečene od žene, ostavljajući međunožje izloženim, otvorenim, kao da je neko uzeo lalu i silom je potpuno rastvorio.
I ***** je bila pokretljiva, pomerala se poput gume, kao da je rastežu nevidljive ruke, radoznale ruke koje žele da raskomadaju telo kako bi prodrle u njegovu unutrašnjost. Onda bi se zadnjica okrenula prema njemu i počela da gubi svoj oblik kao da se kida nadvoje. Kao da je svaki pokret pokušavao potpuno da rastvori telo dok ga ne pokida. Martineza bi obuzeo bes zato što tuđe ruke dodiruju to telo. Pridigao bi se i potražio Matildine grudi. Ako bi našao drugu ruku na njima ili usta koja sisaju, spustio bi se prema njenom stomaku kao da je to slika koja ga opseda u opijumskom snu. A onda bi pao preko donjeg dela njenog tela kako bi je poljubio između raširenih nogu.
Matildino zadovoljstvo u milovanju muškaraca bilo je tako silno a njihove ruke prelazile su njenim telom i milovale ga tako potpuno, neprestano, da je retko doživljavala orgazam. Postala bi svesna toga tek kada bi otišli. Probudila bi se iz opijumskog sna nemirnog tela.
Ležala je doterujući i lakirajući nokte. Oblačila je prefinjene toalete za buduće susrete, češljala plavu kosu. Sedela je na suncu i malim pamučnim tuferima umočenim u blanš farbala stidne dlačice kako bi se slagale s kosom.
Sećanja na ruke na njenom telu proganjala su je kada bi ostala sama. Osetila je kako joj jedna ispod pazuha klizi prema struku. Setila se Martineza, njegove veštine da je rastvori poput pupoljka, brzih pokreta njegovog jezika od stidnih dlačica do zadnjice koji su se završavali na jamici na kraju kičme. Kako je voleo tu jamicu od koje su se njegovi prsti i jezik krivudavo spuštali da bi nestali između dva mesnata brega.
Matilda je osetila strast dok je razmišljala o Martinezu. Nije mogla da dočeka njegov povratak. Pogledala je svoje noge. Provodila je toliko vremena unutra da su postale bele, veoma privlačne, poput krečnobelog tena Kineskinja, morbidnog bledila staklene bašte koje obožavaju muškarci, a naročito tamnoputi Peruanci. Pogledala je stomak, besprekoran, bez ijednog suvišnog nabora. Stidne dlačice blistale su zlatnocrvenim sjajem na suncu.
„Kako li njemu izgledam?“, zapitala se. Ustala je i odnela veliko ogledalo do prozora. Stavila ga je na pod i naslonila na stolicu. Onda je sela na tepih ispred njega i polako raširila noge. Prizor je bio zadivljujući. Koža je bila besprekorna, a stidnica ružičasta i nabrekla. Pomislila je da izgleda kao list gumene biljke sa onim tajnim mlekom koje može poteći na pritisak prsta, mirišljave vlage nalik na tečnost morskih školjki. I Venera je rođena iz mora s takvim malim jezgrom slanog meda u sebi, koje samo milovanja mogu izvući iz skrivenih uvala njenog tela.
Matilda se zapitala da li ona može da ga oslobodi iz svog tajanstvenog jezgra. Prstima je rastvorila dve male usne sudnice i počela da ih miluje mačkastom nežnošću. Gladila ju je naprednazad kao što je Martinez činio svojim tamnim prstima koji su bili užurbaniji od njenih. Setila se kontrasta njegovih tamnih prstiju na svojoj koži i njihove debljine koja je delovala kao da će je pre povrediti negoli probuditi zadovoljstvo. Kako ju je nežno dodirivao, pomislila je, kako je držao stidnicu među prstima kao da gladi somot. Sada ju je i ona uhvatila kao on između kažiprsta i palca. A drugom rukom nastavila je da se miluje. Osetila je istu rasplinutost koju su izazivali Martinezovi prsti. Odnekud se pojavila slankasta tečnost i pokrila strane otvora koji se sijao između njih.
Zatim je Matilda poželela da vidi kako izgleda kada joj Martinez kaže da mu okrene leđa. Legla je na levi bok i izložila zadnjicu ogledalu. Sada je videla svoju macu iz drugog ugla. Pomerala se kao što se pokretala za Martineza. Videla je kako joj se ruka pomalja s druge strane brdašca njene guze i počinje da je mazi. Drugu ruku je zavukla između nogu i ugledala je u ogledalu otpozadi. Tom rukom je gladila rupicu pokretima napred-nazad. Uvukla je kažiprst unutra i počela da se trlja o njega. Preplavila ju je želja da bude ispunjena s obe strane i zavukla je drugi kažiprst u guzni otvor. Kada bi se pomerila napred, osetila bi prednji prst, a drugi prst kada bi se izvila unazad, kao što se ponekad osećala kada bi je Martinez i jedan od njegovih prijatelja istovremeno milovali. Uzbudila se kada je osetila da se bliži orgazmu, grčevito se pomerala kao da želi da otkine poslednji plod s grane, kidala granu kao da želi da se rasprši u mahnitom orgazmu koji ju je preplavio dok se posmatrala u ogledalu i gledala ruke kako se pomeraju, blistavi med, ribicu i guzu koji su se sijali od vlage među njenim nogama.
Nakon što je videla svoje pokrete u ogledalu, shvatila je priču koju joj je ispričao jedan mornar: mornari na brodu napravili su ženu od gume kako bi im brže prošlo vreme i kako bi zadovoljili želje koje bi osetili dok su bili na moru šest-sedam meseci. Žena je bila divno napravljena i predstavljala je savršenu iluziju. Mornari su je obožavali. Nosili su je u krevet sa sobom. Bila je tako napravljena da svaki otvor može da ih zadovolji. Imala je vrlinu koju je svojevremeno jedan stari Indijanac pripisao svojoj ženi: neposredno posle venčanja, njegova žena je postala ljubavnica jednog veoma mladog muškarca iz hacijende. Gospodar je pozvao ostarelog Indijanca da ga obavesti o sramotnom ponašanju njegove žene i savetovao ga da bolje pripazi na nju. Indijanac je sumnjičavo odmahnuo glavom i odgovorio: „Pa, ne shvatam zašto bi trebalo da se brinem. Moja žena nije napravljena od sapuna. Neće se izlizati.“
Tako je bilo i sa ženom načinjenom od gume. Mornari su otkrili da je neumorna i popustljiva - uistinu savršena partnerica. Nije bilo ljubomore, tuča, posesivnosti. Svi su obožavali gumenu ženu. Ali uprkos svojoj nevinosti, podatnoj dobroćudnoj prirodi, velikodušnosti, ćutanju, uprkos vernosti mornarima - sve ih je zarazila sifilisom.
Matilda se smejala dok je slušala priču mladog peruanskog mornara dok je opisivao kako leži na njoj kao na vazdušnom dušeku i kako bi ponekad odskočio zbog njene elastičnosti. Matilda se osećala kao ta gumena žena kada bi uzela opijum. Kako je bio divan osećaj potpunog prepuštanja! Jedino što je imala da radi bilo je da broji novac koji bi joj njeni prijatelji ostavili.
Jedan od njih, Antonio, nije bio zadovoljan njenom raskošnom sobom. Uvek ju je preklinjao da ga poseti. On je bio profesionalni bokser i delovao je kao čovek koji ume da natera žene da sve urade za njega. Imao je onu neophodnu uglađenost kako bi se žene ponosile što su s njim, negovani izgled dokoličara i učtive manire koji bi, to se moglo osetiti, mogli da se pretvore u nasilnost kada je to neophodno. Oči su mu imale mačji pogled koji budi želju za milovanjem, ali su bile bez ljubavi, kao da nikada ne oseća potrebu da odgovori na nagone koje pobuđuje.
Imao je ljubavnicu čije su snaga i energija bile u skladu s njegovom, koja je umela požudno da podnese udarce. Bila je to žena koja je ponosno pokazivala svoju ženstvenost i nije tražila sažaljenje od muškaraca; prava žena koja je znala da vatrena borba predstavlja čudesni stimulans za krv (sažaljenje samo razređuje krv) i da posle takvih borbi dolaze divna pomirenja. Znala je da Antonio odlazi kod Francuskinje da puši opijum kada nije s njom, ali nije se uzrujavala zbog toga.
Tog dana je zadovoljno začešljao brkove i pripremio se za opijumsku gozbu. Počeo je da štipa i tapše zadnjicu svoje ljubavnice kako bi je odobrovoljio. Bila je to žena neobičnog izgleda i imala je afričke krvi u sebi. Grudi su joj bile postavljene više nego svim drugim ženama, gotovo paralelne s linijom ramena, velike i potpuno okrugle. Upravo su ga grudi isprva privukle njoj. Uzbudio se čim je video kako su izazovno postavljene, tako blizu usta i uperene naviše. Kao da je njegov ud odmah osetio naročitu naklonost prema tim grudima. Čim ih je ugledao u javnoj kući u kojoj ju je našao, ***** mu se uzdigao kako bi ih izazvao s izjednačenog položaja.
Doživeo bi isto svaki put kada bi otišao u javnu kuću. Konačno je odveo ženu odatle i počeo da živi s njom. Isprva je vodio ljubav samo s njenim grudima. One su ga proganjale, opčinile. Kada bi gurnuo kitu u njena usta, njene grudi kao da su gladno stremile prema njemu. Tada bi ga stavio između njih i rukama ih stisnuo oko uda. Bradavice su bile velike i ukrutile bi se kao koštice trešnje u njegovim ustima.
Bila je uzbuđena njegovim milovanjima, ali donji deo njenog tela ostao bi potpuno zanemaren. Noge bi joj drhtale, moleći za grubost, pica bi joj se rastvorila, ali on nije obraćao pažnju na to. Usta su mu bila puna njenih grudi i odmarao je kitu na njima; voleo je da ih vidi isprskane spermom. Ostatak njenog tela se koprcao, noge i ribica poput lista se uvijali od svakog dodira i mlatarali dok konačno ne bi spustila ruke i masturbirala.
Ovoga jutra ju je ponovo milovao dok se spremao da ode. Ugrizao joj je grudi. Nudila mu je ribicu, ali nije hteo da je uzme. Naterao ju je da klekne ispred njega i uzme kitu u usta. Trljala je grudi o njega. Nekada bi svršila od toga. Onda je izašao i polako odšetao do Matildinog stana. Vrata su bila poluotvorena. Ušao je mačjim koracima koji se nisu čuli na tepihu. Zatekao je Matildu kako leži na podu pred ogledalom. Bila je na sve četiri i gledala je između svojih nogu u ogledalu.
„Ne pomeraj se, Matilda. Obožavam tu pozu“, rekao je.
Čučnuo je iznad nje poput džinovske mačke i ušao u nju. Dao je Matildi ono što nije dao svojoj ljubavnici. Pala je pod njegovom težinom i opružila se na tepih. Podigao joj je zadnjicu rukama i zarivao se u nju iznova i iznova. Ud kao da mu je bio od užarenog gvožđa. Bio je dugačak i tanak, a pomerao ga je u svim pravcima i poskakivao u njoj s okretnošću kakvu nikada nije videla. Još više je ubrzao pokrete i promuklo rekao: „Svrši sada, svrši sada, svrši, kažem ti. Daj mi sve sada. Daj mi. Kao što nikada nisi. Daj mi sebe sada.“ Na te reči je počela mahnito da se baca uz njega i orgazam ih je poput bleska munje pogodio istovremeno.
Ostali su ih zatekli kako leže isprepletenih ruku i nogu na tepihu. Nasmejali su se kada su ugledali ogledalo koje je bilo svedok njihovog vođenja ljubavi. Počeli su da spremaju lule za opijum. Matilda je bila malaksala. Martinez je utonuo u svoj san o rasplinutoj ženi otvorene *****. Antonio je opet dobio erekciju i zamolio je Matildu da ga zajaše, što je i učinila.
Antonio je ponovio svoj zahtev da pođe s njim u njegovu posebnu jazbinu kada su se svi razišli posle opijumske gozbe. Matildina utroba je još bila užarena od njegovog oranja i komešanja i popustila je zato što je želela da bude s njim i da ponovo vode ljubav.
U tišini su hodali uskim ulicama kineske četvrti. Žene iz svih delova sveta osmehivale su im se s otvorenih prozora ili stajale na dovratku i pozivale ih unutra. Neke sobe su gledale na ulicu. Samo zavesa je zaklanjala krevet. Videli su parove kako vode ljubav. Bile su tu Sirijke u narodnoj nošnji, Arapkinje s nakitom preko poluobnaženih tela, Japanke i Kineskinje koje su ih prepredeno pozivale, velike Afrikanke koje su čučale u krugu i ćaskale. Jedna kuća je bila puna francuskih kurvi u kratkim roze kombinezonima, one su plele i šile kao da su kod kuće. Uvek su pozivale prolaznike obećanjima naročitih usluga.
Kuće su bile male, slabo osvetljene, zamagljene od dima, ispunjene nejasnim glasovima, mrmljanjem pijanaca, zvucima vođenja ljubavi. Kinezi su ukrasili prostor tako da je delovao još zamršenije zbog paravana i zavesa, fenjera, zapaljenog tamjana, zlatnih Buda. Bio je to lavirint nakita, papirnog cveća, svilenih draperija, čilima, žena raznovrsnih poput šara i boja dok su pozivale prolaznike da spavaju s njima.
Antonio je imao sobu u toj četvrti. Poveo je Matildu otrcanim stepeništem, otvorio bezmalo raspadnuta vrata i gurnuo je unutra. Nije bilo nameštaja u sobi. Na podu se nalazio samo kineski madrac na kojem je ležao čovek u ritama koji je imao tako upalo lice i izgledao toliko bolesno da je Matilda ustuknula.
,,Oh, ovde si“, rekao je Antonio prilično zlovoljno.
„Nisam imao kud da odem.“
„Znaš da ne možeš da ostaneš ovde. Traži te policija.“
„Da, znam.“
„Pretpostavljam da si ti ukrao onaj kokain pre nekoliko dana? Znao sam da mora da si ti.“
„Jesam“, odgovorio je čovek pospano, ravnodušno.
Matilda je videla da mu je telo prepuno ogrebotina i rana. Čovek je s mukom ustao. U jednoj ruci držao je ampulu, a u drugoj penkalo i džepni nožić.
Užasnuto ga je posmatrala.
Prstom je polomio vrh ampule i otresao razbijene deliće. Onda je, umesto da upotrebi špric, uvukao penkalo u ampulu i izvukao tečnost. Džepnim nožem je napravio rez na ruci pokrivenoj starim ranama kao i onim skorašnjim. Gurnuo je vrh penkala u rez i ubrizgao kokain.
„Suviše je siromašan da nabavi špric“, rekao je Antonio. ,,A nisam mu dao novac misleći da ću uspeti da ga sprečim da ukrade špric. Ali eto čega se on dosetio.“
Matilda je htela da ide. Ali Antonio joj nije dao. Želeo je da uzme kokain s njim. Čovek je ležao na madracu zatvorenih očiju. Antonio je uzeo špric i dao Matildi injekciju.
Legli su na pod i preplavila ju je nesnosna utrnulost. „Osećaš se kao da si mrtva, zar ne?“, rekao je Antonio. Bilo je kao da joj je dao eter. Činilo se da njegov glas dolazi izdaleka. Pokazala mu je pokretom ruke da se oseća kao da će pasti u nesvest.
„Proći će“, rekao je.
Tada je započeo košmarni san. Dalje od njih ležala je nepomična muška prilika na madracu. Onda je videla Antonija, ogromnog i tamnog. Antonio je uzeo džepni nožić i nagnuo se nad Matildom. Osetila je njegov ud u sebi. Bio je mek i prijatan. Pomerala se sporim, opuštenim, drhtavim pokretima. Zatim je ***** izašao iz nje. Osetila je kada je skliznuo preko svilenkaste vlage među njenim nogama. Ali nije bila zadovoljena i napravila je pokret kao da hoće da ga vrati unutra. U košmaru je Antonio otvorio džepni nož i nagnuo se nad njenim rastavljenim nogama, ovlaš je dotakao pa gurnuo vrh u nju. Matilda nije osetila bol, nije imala snage da se pomeri i bila je hipnotisana otvorenim nožem. Tada je u magnovenju shvatila šta se dešava - ovo nije košmar. Antonio je posmatrao kako vrh noža dodiruje ulaz njene pice. Vrisnula je. Vrata se otvoriše. Bila je to policija koja je došla da uhapsi lopova koji je ukrao kokain.
Matilda je spašena od čoveka koji je često sekao polni otvor kurvama. To je bio razlog što svoju ljubavnicu nikada nije tu dotakao. Bio je bezopasan samo dok živi s njom, dok mu izazovnost njenih grudi odvraća pažnju od *****, morbidne privlačnosti prema „ženskoj maloj rani“ koju je tako mahnito želeo da uveća.
 

Back
Top