О Степинцу су доста зна, мање-више све што би требало. Колико год се упирали они који бране чињења, нечињења и злочињења овог типа, колико код покушавали лажирати, замаглити и искривити историју, превише тога је знано.
Степинац бјеше важна личност у монструм творевини ендехазији, тој гротескној креатури од државе која је на љествици зла и ужаса поставила нове стандарде, и он ће у тој генези зла имати важну улогу.
Он бјеше викар усташког режима, он је дао благослов том усташком злочиначком режиму, у његово име свештеници њему потчињени су дали благослов усташким хордама када су чинили злодјела и звјерства.
Усташе јесу ниткови које су нацисти по окупацији пустили са ланца, они су урадили што им је нарав, и ту творевину претворили у мјесто ужаса, мјесто прекривено српском крвљу. Али ту је и њихов викар који је том злочињењу дао благослов, ту је увијек ? чији је злочин пред Богом већи, оних који зло чине, који су окрварили руке или оних који ће томе настојати дати морално прихватљиву форму.
Што се тиче покушаја подваљивања мантре како је он (Степинац) спасавао српску дјецу, да разјаснимо ствари. Родитељи те дјечице су звјерски убијани или мучени па убијени, а убијени су зато што су били православни Срби, о чему подоста пише у свом дневнику Едмунд Глез фон Хорстенау, убијани су уз благослов римокатоличке цркве и Степинца, дјеца су одвајана од мајки уз исти благослов.
Мисију спасавања (једног броја дјечице, пуно већи број на жалост уморен) је започела Диана Будисављевић, не сама наравно, Каритас се укључио касније, доста касније, и то у склопу пројекта покатоличења те дјеце, мотиви (за разлику од Дианиних) нису племенити, напротив, већ дио пројекта "трећину Срба покатоличити".
Могу неки таквог типа прогласити блаженим, па и свецем, по вољи им, то говори о њима али нити један Србин зарад те наше болне историје, зарад сјећања шта се све дешавало у ендехазији, зарад свих тих наших мученика, нема право бити благонаклон према овом викару усташког режима.
