- Poruka
- 334.460
Stojim na Suncu, mlaz svetla je jak Voleo bih da Bog učini da budem mrak– Bob Dilan, Neti Mor
31. DECEMBAR 2202. GODINE (666. DAN MRAKA NA PLANETI ZEMLJI)
Homles se probudio bez graški znoja. U mraku. Sa svih strana ujedao ga je sitno zadah lima. Iako su mu ćelije sporo kloparale, shvatio je da bespomoćno leži na dnu limene kutije. Na dnu je vazda i bio.Limeni kovčeg, kome su Homlesovi truli prsti bili trn u oku, jedini je zagađivao mrtvačnicu. Trn je iscurio oko.
Homles je prošao kroz jedini zid od magle i zakoračio na ulicu limenog grada. Ulice limenog grada su bile spremne za doček Nove godine – večiti mrak, šest mrazeva u busijama, limeni pas sa pregorelom lampom u mozgu… suze na Homlesovom licu do smrti.
Dronovi sazdani od kokaina su nadletali abortirane kocke bez grama duše u svojoj zapremini. Osetivši miris soli u Homlesovim mrtvim suzama, dronovi su ga odjednom okružili. Limenim pantljikama i opiljcima su ga vezali čvrsto za svoje kandže. Ulicama od lima i mraka, na kojima je odavno presušila sva ljudska krv, žuč i sperma, dronovi od kokaina su vukli jedinog preostalog guano-čoveka. Homles je dovučen na groblje dronova od kokaina. Svojim guano-suzama je brzo oplakivao pokop Velikog drona – drona nad dronovima. Homles je plakao tako jezgrovito da je na trenutak mrak pokušao da svetli – čak i u komandnoj kapeli na groblju dronova.
Bog, koji je sedeo u komadnoj kapeli i upravljao dronovima, jedini je znao da Homles ne plače zato što je Veliki dron mrtav… plače zato što je on Homles i zato što je živ.
31. DECEMBAR 2202. GODINE (666. DAN MRAKA NA PLANETI ZEMLJI)
Homles se probudio bez graški znoja. U mraku. Sa svih strana ujedao ga je sitno zadah lima. Iako su mu ćelije sporo kloparale, shvatio je da bespomoćno leži na dnu limene kutije. Na dnu je vazda i bio.Limeni kovčeg, kome su Homlesovi truli prsti bili trn u oku, jedini je zagađivao mrtvačnicu. Trn je iscurio oko.
Homles je prošao kroz jedini zid od magle i zakoračio na ulicu limenog grada. Ulice limenog grada su bile spremne za doček Nove godine – večiti mrak, šest mrazeva u busijama, limeni pas sa pregorelom lampom u mozgu… suze na Homlesovom licu do smrti.
Dronovi sazdani od kokaina su nadletali abortirane kocke bez grama duše u svojoj zapremini. Osetivši miris soli u Homlesovim mrtvim suzama, dronovi su ga odjednom okružili. Limenim pantljikama i opiljcima su ga vezali čvrsto za svoje kandže. Ulicama od lima i mraka, na kojima je odavno presušila sva ljudska krv, žuč i sperma, dronovi od kokaina su vukli jedinog preostalog guano-čoveka. Homles je dovučen na groblje dronova od kokaina. Svojim guano-suzama je brzo oplakivao pokop Velikog drona – drona nad dronovima. Homles je plakao tako jezgrovito da je na trenutak mrak pokušao da svetli – čak i u komandnoj kapeli na groblju dronova.
Bog, koji je sedeo u komadnoj kapeli i upravljao dronovima, jedini je znao da Homles ne plače zato što je Veliki dron mrtav… plače zato što je on Homles i zato što je živ.
