Aleksa Šantić

[lahor]

SRCE

Iz doline reke, iz kopalja trska,
Putanja me vodi u goletne strane.
Noć. Poju slavuji, i na brsne grane
Kao sedef bela mesečina prska.

Već me evo vrhu. Svuda krš i same
Dve—tri smreke šume na rapavoj ploči.
Kô blage i tople materine oči,
Lepe greju zvezde i gledaju na me.

Uz Neretvu, dole, behar se razgrozdô;
Pun fenjera stari Mostar trepti ozdo,
Spava. Mesečine pokrilo ga platno.

Moje srce leti, i kliče, i gori,
Prostorima kruži i, kô meteori,
Po rodnome kraju rasipa se zlatno...

Aleksa Šantić

 

[Nepripadajući]

Na po puta​

Ostale su za mnom bašte jorgovana,
Sjaj proleća moga, šum, pjesme i vrela...
Studena me jesen na po puta srela
I po meni pada suho lišće s grana.

Kô ranjena tica, što bi nebu htjela,
Otima se duša iz olovnih dana,
Ali kobni vjetar grabi je sa strana
Pa se natrag trgne premrzla i svela.

Moji vrti, više ne čekajte na me,
Vratiti se neću iz studene tame
Svog života... Sunce polagano gasne...

Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...
Jednu crnu ruku moje oči vide —
I ja čujem samo udar tvrde krasne.

Aleksa Šantić​

 

[lahor]

POD JEDRIMA

Jedra crvene. Sjaj večernji pao,
I more pljuska po hridima golim.
O drago more moje, ja te volim
I sve lepote ja bih za te dao.

Od tebe ništa milije mi nije!
Noću i danju tebi duša hrli;
Svrh tebe kruži, cjeliva te, grli,
I na tvom valu sunča se i grije.

Kada ti talas po žalima prska
I baca duge na bokore trska,
S talasom pljušti, i sjajna, i vedra,

Kô galeb laki diže se i brodi,
Pa pjeva suncu, nebu i slobodi,
I kril'ma bije katarke i jedra.

Aleksa Šantić

 

[lahor]

VODENICA

Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana
Radobolja mrmlja, vere se i prska;
Mrke hridi streme visoko sa strana
Pune gustih zova, smokava i trska.

Sve je isto, staro… Samo, kao prije,
Ne čuje se hitri točak da udara;
Kô bol jedan što se u dnu duše krije,
Ostavljena ćuti vodenica stara…

Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi
Samo studen gušter polagano šušne,
Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi,
Niti vidim one oči prostodušne.

Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri letne na odmoru bio,
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!

Bog zna gdje je sada?!… Radobolja mrmlja
Puna grmjelica, srebra, adiđara…
I dok zlatno veče pada povrh grmlja,
Nakrivljena ćuti vodenica stara.

Aleksa Šantić

 

[lahor]

PROLJETNA ZORA

Tihi vjetrić grane kreće,
Po livadi rosa pala,
Sa istoka mila zora
Zrakom nas je obasjala.

Sva priroda pozdravlja je,
Raduje se njenom baju,
A hvalu joj male tice
Sa umilnom pjesmom daju.

Šarni leptir popaja se
Sa ljubice sjajne rose,
A čelice hitre, lake
U košnicu meda nose.

Carić mali na grančici
Od veselja sve skakuće,
Jer krilca mu ona mala
Obasjat će sunca luče.

Podigle se mile laste,
Pa u čistom zraku l’jeću,
Katkad opet spuštaju se,
U potočić kril’ma kreću.

B’jeli janjci po poljani
Igraju se, travu pasu,
A uz frulu pastir svira,
Veseli se zore krasu.

Oh, zorice divna ljetna,
Ko te takvu nama stvara?!
Niko drugi, nego onaj
Što nam šalje svakog dara!

Aleksa Šantić

 

[lahor]

PROLJETNJA NOĆ

Sve neko kucka ti’o
Na okno srca mog,
Kô citra drhti glas mio
Pun zlata zorinog.

Slavuj! Šta tražiš, druže?
Meseca sedefni sjaj?
Proleća zvezde i ruže?
Srebrni potok i gaj?

O, beži, beži, moj znanče,
Jer ovde zime je kut –
Sve moje cvetne naranče
Vihor je pokidô ljut.

Sve je tu pusto, i sve je
Vrtove pokrio led –
Svrh šedrvana sneg veje,
I dršće jorgovan bled.

Aleksa Šantić

 

[lahor]

U PROLJETNJOJ NOĆI

Dušo moja, ti ne tuži tako!
Evo noći, evo slatke tajne!
Veselo se vijni i uznesi
Plavom nebu u zvjezdice sjajne.

Budi tica što se diže letom
I raj slavni na visokoj grani;
Pa od bola, od sudbe i ljudi
Ti se, dušo, svetom pjesmom brani!

Sad, kad nojca dragom cv’jeću slazi
Na razgovor i na slatko bdenje,
sad, kad Gospod umrlim se javlja,
Dušo moja, slavi vaskrsenje.

Zaboravi da si ikad bila
U mukama, jadu i oluji;
Utri suze, vijni se, poleti, –
Na pjesmicu zovu te slavuji!

Aleksa Šantić

 

[Nina]

Ne veruj - Aleksa Šantić

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim,
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrih krša,
Tamo gde u grmu proleće leprša
I gde slatko spava naš jorgovan plavi

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi telo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!