Alber Kami (fr. Albert Camus)

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Posebno ne verujte prijateljima kad traže da budete prema njima iskreni. Oni se samo nadaju da ćete ih podržati u dobrom mišljenju što ga imaju o sebi pružajući im dodatnu sigurnost što će je crpsti iz vašega obećanja da ćete biti iskreni. Ako se dakle nađete u takvom položaju, ne oklevajte: obećajte da ćete govoriti istinu i lažite kako najbolje umete. Odgovorićete njihovoj dubokoj želji i dvostruko ćete im dokazati svoju naklonost.
 
Svi se junaci Dostojevskog pitaju o smislu života. Po tome su moderni: oni se ne boje
smiješnog. Moderni senzibilitet od klasičnog senzibiliteta dijeli to što se ovaj hrani moralnim, a
onaj metafizičkim problemima. U romanima Dostojevskog pitanje je postavljeno s takvom
žestinom da obvezuje samo na krajnja rješenja. Egzistencija je lažna ili je vječna. Da se
Dostojevski zadovoljio takvim ispitivanjem, bio bi filozof. Ali on tumači posljedice koje te
duhovne igre mogu imati u ljudskom životu, i po tome je umjetnik. Među tim posljedicama, on se
zaustavlja na zadnjoj, na onoj koju sam, u Dnevniku jednog pisca, naziva logičnim
samoubojstvom. U izdanjima od prosinca 1876. on zapravo zamišlja opravdanje „logična
samoubojstva”. Uvjeren da je ljudska egzistencija savršena apsurdnost za onoga tko ne vjeruje u
besmrtnost, očajnik dolazi do sljedećih zaključaka:
„Budući da mi je na moja pitanja glede sreće odgovoreno, posredstvom moje svijesti, da
mogu biti sretan samo u skladu s velikom cjelinom koju ne razumijem i koju nikad i neću moći
razumjeti, očito je...
... Budući da, napokon, u ovom slijedu stvari, preuzimam istodobno ulogu tužitelja i
svjedoka, optuženog i suca, i budući da držim da je ova komedija od strane prirode savršeno
besmislena i da je s moje strane čak uvredljivo prihvatiti da je igram...
... U svojem neporecivom svojstvu tužitelja i svjedoka, optuženoga i suca, osuđujem ovu
prirodu koja me, s tako besramnom bezobzirnošću, donijela na svijet za patnju - osuđujem je da
bude uništena sa mnom.”

Mit o Sizifu
 
Mama je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma: “Majka umrla. Sahrana sutra. S naročitim poštovanjem.” Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.
Starački dom se nalazi u Marengu, osamdeset kilometara od Alžira. Poći ću autobusom u dva sata i stići u toku popodneva. Tako ću moći da čuvam pokojnicu, a vratiću se sutradan uveče. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, što mi u ovakvom slučaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao: “Nije moja krivica.”
Ništa mi nije odgovorio. Pomislih da nije trebalo da mu to kažem. Uostalom, nisam imao zašta da mu se izvinjavam. Ustvari, trebalo je da mi izjavi saučešće. Verovatno će to učiniti prekosutra kad budem u žalosti. Za sada mi se čini kao da mi majka nije umrla. Posle sahrane, naprotiv, biće to gotova stvar i sve će izgledati zvanično.
Pošao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ručao sam, po običaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo žalili, a Selest mi reče: “Jedna je majka.” Kad pođoh, ispratiše me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega pozajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.
Trčao sam da na vreme stignem na autobus. Od te žurbe i trčanja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bleštavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prespavao sam skoro čitavu vožnju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen nanekog vojnika koji mi se smeškao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh “Da”, da ne bih više razgovarao.
Džoš Džouns
(preveo: Danilo Lučić)
izvor: openculture.com
“Stranac”
 
Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.


Stranac -
 
Ako ide lagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica." Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.
 
Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.

Stranac
 
Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.
Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora.

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.
 
Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji način na svetu. Bila je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savršenom, blistavom izradom. Uvek se preuveličava ono što se ne poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je takođe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati maštu. Međutim, tamo je stroj sve satirao: čovek je, s malo stida i s mnogo tačnosti, bio neprimetno pogubljen.

Postojale su još dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokušavao da na to više ne mislim. Opružio sam se, gledao u nebo, pokušavao da se za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je veče.

Još jednom sam nastojao da skrenem tok svojih misli. Slušao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum, koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mašte. Pa ipak sam pokušavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca neće više produžiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje bili su stalno prisutni.

Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponašam prirodno.Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom reči, provodio sam noći u iščekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se što dogodi, više volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad, spavao samo malo danju, a za dugih noći strpljivo sam očekivao rañanje svetlosti na krajičku neba. Najteže mi je bilo što nisam znao sat kad se obično izvršuju smrtne kazne. Kad bi ponoć prošla, čekao sam i vrebao. Nikada moje uho nije čulo toliko šumova i razabiralo tako fine zvukove. Mogu, uostalom, da kažem da sam na izvestan način imao sreće za sve to vreme pošto nikada nisam čuo korake. Majka je često govorila da čovek nikada nije sasvim nesrećan.
 
Kirilov se mora ubiti. Kirilov se, dakle, mora ubiti da bi postao bog. Ta je logika apsurdna, ali je kao takva i potrebna. Zanimljivo je međutim dati smisao tom božanstvu spuštenom na zemlju. To iziskuje tumačenje pretpostavke: „Ako Bog ne postoji, ja sam Bog”, koja još ostaje prilično nejasnom. Važno je, prije svega, zamijetiti da je čovjek koji pokazuje taj besmisleni zahtjev čovjek ovoga svijeta. On vježba svako jutro kako bi održao zdravlje. Ganut je videći Šatovljevu radost
kad pronađe ženu. Na nekom papiru koji je pronađen nakon njegove smrti, on želi nacrtati lik koji „njima” plazi jezik. Djetinjast je i razdražljiv, strastven, melodičan i osjetljiv. Od nadčovjeka ima samo logiku i fiksnu ideju, od čovjeka cijeli registar. Ipak sam smireno govori svome božanstvu. On nije lud, ili je onda lud Dostojevski. Ne potiče ga, dakle, megalomanska iluzija. A uzeti riječi u njihovu pravom smislu ovaj put bi bilo smiješno.

Mit o Sizifu
 
Apsurd, posmatran kao životno pravilo, protivrečan je, dakle. Zar je čudno što nam on ne pruža vrednosti koje bi, umesto nas, odlučivale o opravdanosti zločina? Neodrživo je, uostalom, zasnivati jedan stav na izvesnom povlašćenom osećanju. Osećaj apsurda samo je osećaj kao i ostali. To što je on dao svoju boju tolikim mišljenjima i postupcima između dva rata, dokazuje samo njegovu snagu i njegovu opravdanost. Ali, intenzitet jednog osećanja ne povlači i njegovu univerzalnost. Zabluda cele jedne epohe bila je u tome što je izrazila ili pretpostavila da su izražena opšta pravila za akciju polazeći od jednog očajanja koje se kao osećanje kretalo ka sopstvenom prevazilaženju. Velike patnje, kao god i velike sreće, mogu označiti početak razmišljanja. To su podsticajni činioci. Ali njih ne bi smelo biti niti bi oni smeli trajati za sve vreme tog razmišljanja. Ako je, dakle, i bilo pravdano voditi računa o apsurdnom senzibilitetu i postavljati dijagnozu boljci onakvoj kakvu nalazimo kod sebe i drugih, neodrživo je u ovom senzibilitetu i u nihilizmu, koji ovaj senzibilitet pretpostavlja, videti išta, osim polaznu tačku, jednu već upućenu kritiku, ekvivalent za sistemsku sumnju na planu egzistencije. A zatim, treba razbiti stalne igre ogledala i zakoračiti u neodoljivo kretanje kojim apsurd sam sebe prevazilazi.

Alber Kami - Pobunjeni čovek
 
ZAPIS O KAMIJU

Svoja Pisma nemačkom prijatelju Kami je, kako sam kaže, pisao u posebnim okolnostima, za vreme nemačke okupacije; prvo je, pisano u julu 1943. godine, objavljeno u Revue Libre a drugo, pisano u decembru 1943. objavljeno je početkom sledeće godine; te, 1944, pisana su i dva preostala pisma, ali nisu objavljena sve do 1948. godine kada su se našla između korica knjižice u Galimarovom izdanju.

Francuski izdavači nisu za ove tekstove pokazali posebno interesovanje, pa se knjiga pojavila ponovo tek 1967. opet kod Galimara. U međuvremenu, pojavilo se italijansko izdanje za koje je Kami napisao veoma indikativan predgovor. Valja još pomenuti da ni francuski kritičari i Kamijevi biografi nisu bili skloni da u ovim Pismima vide nešto bitno za Kamijevu misao ni za evoluciju te misli (mislim na opsežne biografije pisca Stranca i Mita o Sizifu od Lotmana i Olivijea Toda, a posebno na inače izvrsnu knjigu Morvana Lebeka, prevedenu nedavno i kod nas).

Međutim, Pisma su veoma indikativna ne samo kao veoma važna karika u Kamijevom misaonom razvoju, što je pokazao Nikola Milošević u jednom davnom eseju iz 1958. godine, već i kao Kamijevo trajno aktuelno i nezaobilazno tumačenje tema i pojmova kao što su nacionalizam, patriotizam, rat, zatim smisao, viši smisao, apsurd, lucidnost itd. Naši izdavači su veoma dobro razumeli i trajnu aktuelnost Kamijeve misli i nesumnjivu potrebu ovog našeg aktuelnog trenutka, pa su objavili nove prevode Kamijevih dela i jednu studiju o njemu.2 Nesumnjiva potreba ovog vremena u kome živimo je podsećanje na misao i spise Albera Kamija, koji je kao moralista i čovek svoga vremena zapravo uvek prisutan kao mislilac za sva vremena, pogotovo ona koja nazivamo kriznim.

Međutim, na žalost, još nema na našem jeziku Kamijevih Actuelles III (Alžirska hronika).

To su zapravo članci koje je Kami objavljivao u danima alžirske krize u Ekspresu i koje su svojevremeno izazvale veliku pažnju i ne manje kontroverze. Objavljene su, skupljenje, najpre u Sveskama Albera Kamija (br. 6) sa komentarima Žana Grenijea a zatim i u posebnom, Galimarovom, izdanju. Poznato je da je Kami pisac koji se veoma živo interesovao za politička pitanja a kada je reč o Alžiru, kako je lepo rečeno (Olivije Tod), njegove zelene oči bi – potamnele. Svoje Alžirske hronike Kami je pisao sa strašću neposredno zainteresovanog saučesnika i sa lucidnošću pomnog posmatrača. Njegovi članci su nesumnjiv i dragocen doprinos razumevanju jedne prevashodno političke teme koja je obuhvatila i etičke i istorijske aspekte, i osetljivosti, svaka isključivost, inače toliko prisutna, nije bila poželjna. Reč je o odosima među ljudima koji su pripadali različitim kulturama i tradiciji, čiji su se interesi razilazili a koji su opet živeli na istoj teritoriji i koji su morali da nađu zajednički jezik. U svom stavu da je moguć zajednički život i da u tom pravcu treba tražiti rešenje Kami je uglavnom ostao usamljen, i sa obe strane kritikovan.

Toj temi posvećena je i jedna Kamijeva pripovetka iz Izgnanstva i kraljevstva u kojoj je upotrebljena reč pustinja: u njoj se našao junak te priče koji se založio za takvo rešenje. Mržnja i nerazumavanje, u čijem je osnovu uzajamno nepoznavanje i nepoverenje, preovladali su. Kami i njegovi malobrojni istomišljenici nisu mogli sprečiti sukob koji je doveo do otcepljenja. Kamijevi argumenti i, posebno, njegova dobra volja i osećanje koje je uvek imao na umu – možda bi dobrodošli pri rešavanju svake slične situacije, a mi je trenutno imamo u našoj zemlji. Zato bi prevođenje i objavljivanje Alžirskih hronika na srpskom jeziku bilo poželjno.

Ali, da se vratimo, bar ukratko, Pismima nemačkom prijatelju. U Mitu o Sizifu Kami kaže da je apsurd u suštini – Lebeka, sa iscrpnom bibliografijom prevoda Kamijevih dela i literaturom na jezicima bivših jugoslovenskih naroda koju je sačinio Dobrilo Aranitović.

Razdvojenost, nesklad ili, slobodnije rečeno, nesastavljiva raspuklina između sveta i čoveka! Nije, dakle, apsurd ni u svetu ni u čoveku, već u njihovoj uzajamnoj suprotstavljenosti i nesaglasnosti. Naime, u svojoj nostalgiji za jedinstvom i gladi za apsolutnim, čovek saznaje da svet nije sačinjen za njega, da u svetu ovakvom kakav je nesavršen, prepun izopačenosti i potpuno ravnodušan prema potrebama čovekovim, ne može zadovoljiti svoje osnovne težnje (svoju misao Kami je ilustrovao situacijom u dramama kao što su Nesporazum i Kaligula). Zato čovek, koji mora biti lucidan, dolazi do saznanja da ništa nema smisla. Ovakva formulacija, zbog svoje logičke manjkavaosti, doneće Kamiju izvesne teškoće; verovatno bi bilo bolje reći (i to bi bilo više u duhu njegove prave misli, da se ništa u ovom svetu ne može ostvariti, ni ono što potiče iz loših, ni ono što potiče iz dobrih namera). Međutim, u polemici sa nemačkim prijateljem koji nije Nemac već nacista (to je bitna razlika!) i čije je osnovno svojstvo da slepo teži veličini svoje zemlje ne obazirući se na upotrebljena sredstva pri postizanju tog cilja, Kami upozorava da postoje razni stupnjevi, tačnije razni kvaliteti smisla, da iskaz ništa nema smisla nije diferenciran a da posebne ratne okolnosti, dakle konkretna situacija, koje provociraju polemiku među bivšim prijateljima, ukazuju na potrebu da se tom pojmu smisla priđe diferencirano. Kad, dakle, Kami u Pismima kaže da postoji viši smisao i poziva se na osećanje a ne na logiku, on misli da nešto ima ili nema smisla ali ne uvek u istoj meri i na isti način; prema tome, ako je u načelu iluzornost nostalgije za apsolutnim razlog i suština apsurda, u svakoj konkretnoj situaciji stepen i kvalitet tog apsurda je različit, zavisno od načina na koji se taj apsurd doživljuje; lucidan pogled na stvarnost je upravo onaj pogled (o čemu, istina, formulacija u Mitu o Sizifu nije vodila računa) koji diferencira, koji odvaja ono što je etičko i sklono životu od onoga što služi zlu i uništenju (ovu diferenciju Kami uspostavlja u Pismima i to je jedna od osnovnih teza ovog spisa).

Razlika između naciste i slobodnog čoveka baš je u tome što prvi zna samo da uništava a drugi razmišljanjem i selektiranjem argumenata dolazi do saznanja iz koga se rađa ubeđenje o spostvenoj dužnosti. S druge strane, i nacista i slobodan čovek svesni su iluzornosti nostalgije za apsolutnim, ali dok je za nacistu to irelevantno jer je on vođen iracionalnim ciljem, dotle je slobodan čovek večno u poziciji Sizifa koji se uprkos svom znanju ipak nada.

Valja skrenuti pažnju i na predgovor Nikole Miloševića i pogovor prevodioca Đorđa Trajkovića.

Dok Milošević, izvanredni poznavalac i dela Albera Kamija i tumač izvesnih nesaglasnosti u delima pojedinih mislilaca i književnika, ukazuje na logičke teškoće na koje nailazi Kami pokušavajući da usaglasi svoju filosofiju apsurda sa implikacijama koje iz nje proizilaze u jednoj konkretnoj situaciji, kakva je bila nemačka okupacija Francuske, dotle Trajković saopštava svoj utisak koji je imao u susretu s piscem kakav je Kami.

U tekstu Prevazilaženje apsurda Milošević govori o složenom prepletu psihologije i filosofije apsurda kako se manifestuje u Mitu o Sizifu i Strancu, delima objavljenim pre Pisama; govori, zatim, o teškoćama sa kojima se Kami suočava kada želi da ospori poziciju svog oponenta kome je, prema zanimljivom Miloševićevom tumačenju, pisac Mita o Sizifu ,,pripisao sopstvenu filozofiju apsurda i spojio s praktičnim implikacijama nacističke ideologije”.

Milošević još napominje da je Kami, kao i njegov književni junak Merso, bio duboko afektivno vezan za sopstvenu filosofiju apsurda i da u ovom spisu nije mogao da ponudi logičke argumente već samo ,,snažno osećanje pravde”. I dok Milošević svoju nemilosrdnu analizu završava rečima da Pisma predstav aju podsticaj i zanimljivo štivo za svakog mislećeg čoveka pogotovo u ovom trenutku kada se senka rata nadvila i nad nas, dotle Trajković, u tekstu koji je naslovio sa Kami i ja, ističe:

,,Vrednost jedne knjige samo je delom u onome što ona kaže – znatno veća vrednost je u reakcijama čitalaca na nju, u razmišljanjima na koja ih navede, u ljudskom izazovu koji im postavlja. Lično, priznajem samo knjige koje su morale biti napisane, slike koje su morale biti naslikane… U njima počiva snaga ljudskog duha. A ova knjiga je morala biti napisana.”

Napisano iz duboko opravdanih unutrašnjih razloga, Kamijevo delo se bavi temama kao što su nacizam, patriotizam, nacionalizam, humanizam i sl. Valja zapamtiti rečenicu iz predgovora italijanskom izdanju: ,,Ja suviše volim svoju zemlju da bih bio nacionalista” i poslušati tačne reči Trajkovićeve iz pogovora: ,,Patriotizam, u svom duboko ljudskom smislu u kome je u Pismima predstavljen, jeste osećanje i stav koji nas vode putem ljudskog napretka.” Pisana za svoje vreme, ova knjižica Albera Kamija je u stvari knjiga za sva vremena.

Jer, Kamijeva formula ljubavi s razlogom pledira za jedan humanizam pune usaglašenosti sredstava i ciljeva, za jednu etiku natopljenu emocijom i prožetu nadom ali lišenu strasti i slepe vere, ispunjenu osećajnošću i osećanjem dužnosti ali oslobođenu sentimentalnosti i povodljivosti.

U ljubavi prema domovini i prema drugome ostati svoj i zadržati lucidnost i kreativnost – to je

Kami i na tome počiva njegova svesna opredeljenost za istinu. To je Kamijevo osećanje pravde3 kao krajnji argument njegovog otpora silama zla oličenim u nacističkoj ideologiji u uslovima opšte apsurdne situacije.

Nikolaj Timšenko
 

JASMINA AHMETAGIĆ: KNJIGA O KAMIJU – POETIKA MERE​

Autor/ka: Velimir Mladenović September 18, 2023

Knjiga-o-Kamiju-Jasmina-Ahmetagic_slika_O_132576065.jpg


Još jedna knjiga o Kamiju

Jasmina Ahmetagić: Knjiga o Kamiju – poetika mere Dereta, Beograd, 2017.

Priznata poznavateljka istorije i teorije književnosti, Jasmina Ahmetagić, autorka nekoliko značajnih knjiga – od kojih ćemo ovde navesti samo nagrađene: Pripovedač i priča (za koju je autorka dobila nagradu Nikola Milošević 2015. godine), Antički mit u prozi Borisava Pekića (2001), kao i Nevidljivo zbivanje: pravoslavna duhovnost u prozi Grigorija Božovića (2012) – objavila je i važne studije o autorima iz svetske književnosti, kao što su Knjiga o Dostojevskom, bolest prekomernog saznanja (2013), a prošle godine i studiju o francuskom nobelovcu Alberu Kamiju, jednostavnog naziva Knjiga o Kamiju – poetika mere.

Knjiga koju je autorka okarakterisala kao kritičko-teorijsko delo, podeljena je na pet delova kojima su pridodate uvodna beleška i završna reč. Već u samom uvodu Ahmetagić navodi da će najuspelije Kamijeve romane Pad i Prvi čovek, zbirku priča Izgnanstvo i kraljevstvo, dramu Pravednici i esej Pobunjeni čovek tumačiti paralelno kako bi osvetlila najvažnije momente Kamijeve poetike, dok će roman Stranac tumačiti zasebno. Autorka napominje da nemaju sva ova dela istu zastupljenost u studiji, roman Prvi čovek je samo pomenut, dok tumačenje Stranca predstavlja okosnicu same knjige. Zato se knjiga može razumeti i tumačiti samo ako se posmatra kao celina, jer ako činimo suprotno ili izdvajamo poglavlja – nećemo do kraja razumeti zašto se autorka vraća na već citirana i pomenuta Kamijeva dela, a sve u cilju da prikaže ono što dela ovog autora čine autentičnim, novim i posebnim u ovom vremenu. Zbog ovakvog pristupa problematici, autorka će za svoju studiju reći da „vrednost knjige raste sa pažljivošću eventualnog čitaoca

Prvi deo studije naslovljen Stranac podeljen je na četiri dela: Pravo i pravda, Bezosećajno ili neverbalno?,

Žrtva životne filozofije, Koncept lične vrednosti i u njemu nas autorka upoznaje sa ovim Kamijevim romanom, koji ne prestaje da zaokupira proučavaoce književnosti. Autorka nas upoznaje sa simbolikom i značenjem naslova, stilom pripovedanja, odnosima među likovima, navodeći razne tumače ovog književnog dela. Za Kamijevog junaka će reći da nema jasno životno usmerenje, i u daljem tekstu pozivaće se na Solarovo psihološko tumačenje Stranca, a i na ostala psihoanalitička tumačenja po kojima je Stranac viđen kao novi Edip, čovek potisnute homoseksualnosti, kao čovek koji se u svemu ponaša suprotno očekivanjima, bez ambicije i bilo kakvog životnog usmerenja. U delu Pravo i pravda autorka evocira svedoke pozvane na Mersoovo suđenje, opisuje njihov odnos prema optuženom i pitanja koja mu sudija postavlja, a koja podrazumevaju da je optuženi isti kao i svi ostali ljudi. Autorka je tužioca predstavila kao lika koji gaji predrasude prema Mersou, jer nekoga ko odbaci religiju sudija vidi kao zločinca. Ahmetagić opisuje Mersoovo emotivno stanje, interpretira ga kao književnog lika koji ne govori o osećanjima. Čitaoci ne znaju kako se oseća i sve ono što glavni junak doživljava u drugom delu romana jeste čista realnost. Ovakvo tumačenje je izuzetno važno, jer donosi jedan novi pogled na Stranca zajedno sa Kamijevim delom Razmišljanja o giljotini iz 1957. godine, koje započinje tako što je Mersoov otac prisustvovao javnom pogubljenju čoveka koji je počinio veliki i gnusan zločin. Ahmetagić insistira da pokaže Kamijev stav o Mersou, ističući da je on jedini Hrist kojeg čovečanstvo zaslužuje. Autorka tumači Mersoa kao junaka koji ne prepoznaje svoja osećanja zbog života kakav je vodio, a njegovo spavanje vidi kao spontanu odbranu od potencijalnih negativnih sadržaja. Njegov iskaz o Bogu veoma je precizan, reći će da u Boga veruje, a kada je primoran da o tome govori, on će reći da nema potrebe sebi to pitanje da postavlja. Dve važne teme – da li je Merso žrtva svoje životne filozofije i da li je Merso jedini Hrist kojeg naše čovečanstvo zaslužuje – biće elaborirane u ovom poglavlju. Slika sveta, pak, u Strancu je oblikovana kroz uzajamnu zavisnost likova, kako lepo primećuje autorka, ali ne na jedan klasičan način, kao u realističnim romanima.

Način pripovedanja u prvom licu otkriva nam karakter junaka, a Bog je, prema autorkinim rečima drugi čovek i drugi ljudi, što se može jasnije videti u Kamijevim potonjim delima. Autorka ističe da koncept lične vrednosti nije bio definisan niti razvijen u trenutku kada je roman Stranac objavljen. To je jedan novi koncept vrednovanja sebe na osnovu ličnih stavova i postignuća. Kamijev junak, kako ističe autorka, postavljen je nasuprot svog društvenog okruženja i u najširem kontekstu gledano, on je lišen koncepta lične vrednosti. To je junak koji živi od danas do sutra, okupiran trenutnim senzacijama, raspoloženjima i nagonima, on je jednostavno čovek bez planova i očekivanja.

U drugom delu studije, pod naslovom Vreme i moderna parabola: Pad, autorka ispituje fenomen vremena, koji iako u vezi sa semantikom romana, kod Kamijevih proučavalaca nije dobio dovoljno prostora . Ističući da je ispovest glavnog junaka Klamansa rastegnuta na pet dana i da je ceo roman ispripovedan kroz Klamansovu naraciju – sve što on govori o sebi jednako je udaljeno od kobnog događaja o kom pripoveda i koji je u njegovom životu dobio granični karakter, zbog čega ceo narativ dobija utisak temporalne cirkularnosti.

Svojim pripovedanjima o prošlim događajima kojima je svedočio, glavni junak romana Pad pridodaje mitski karakter. Upravo je te paralelizme nekad i sad objasnila Ahmetagić – tako da oni samo površno dotiču dimenziju vremena, kao i da je njihov opseg mnogo veći (na šta nas upozorava stvarno/nestvarno koje se proteže na vreme i prostor).

U ovoj se studiji zato jasno razlikuju dva vremenska plana koje autorka imenuje kao: bezvremenost – nešto što je poznato Klamansu u romanu Pad i što se mora razlikovati od vanvremenosti, jer je glavni junak obuzet osećanjem nestvarnosti i lišen nečeg važnog, i vremenost – koja je neimenovana, ali koju prepoznajemo kao pozitivan pol junakovog temporalnog konstrukta. Tako simbolični karakter vremena i biblijski podtekst u romanu bitno utiču na uobličavanje ispovednog narativa i zato je čitaocima teško da utvrde šta pripada iskustvu samog junaka, a šta životu njegovih bližnjih.
 
Treći deo studije pod naslovom Ćutanje i pogled s Balkona u prozi Albera Kamija počinje konstatacijom da je ćutanje kao fenomen u Kamijevom opusu velika filozofska, autobiografska i poetska tema – jer je ćutanje kao takvo preduslov lične sreće kod Kamijevih likova, još od prvog napisanog romana Srećna smrt pa sve do Prvog čoveka. Kamijeva poetika mere, kako je definiše Ahmetagić, predstavlja divljenje antičkom kultu, duhu i idealima i ogleda se „u veštini da centralne probleme od kojih gradi i inače svedene fabule ostavi neeksplicitiranim a da ne umanji, već naprotiv – uveća dramatičnost dela.“ (93). Autorka objašnjava da je Kamijev stav o tome da su najbolja dela ona u kojima se malo govori, potvrđen u praksi u Kamijevoj poetici. Tako Merso iz Srećne smrti postaje Merso u Strancu, dok su romani Stranac i Pad potpuno lišeni naracije.

Merso je lik koji ne čuje unutarnji glas, a junakova vezanost za majku je tokom interpretacije na sudu prekinuta upravo tišinom. Kod Klemansa imamo, pak, vrtlog reči, zamagljene granice realnosti i fikcije, ali uspostavljene su i granice samog pripovedača. U funkcionalnoj autobiografiji, kako je prvobito zamišljen roman Prvi čovek, Ahmetagić će tišinu interpretirati kao jezik istinske ljubavi, jer upravo junak odrasta u tišini roditeljske ljubavi. Kamijevi junaci nalaze se između odgovornosti prema sebi i odgovornosti prema drugome, a svojim izborom trebalo bi da potvrde ljudskost kojom upravnja mera – ali u tome ne uspevaju.

Četvrti deo studije nosi naziv Heterotopije i telesno tumačenje prostora u Izgnanstvu i kraljevstvu i analizira pet Kamijevih priča povezanih u celinu pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo. Autorka podseća da je još u samom predgovoru te knjige Kami objasnio šta predstavlja izgnanstvo – egzil, kao stanje duha, u kome nas ništa ne očarava, gde je sve poznato i kraljevstvo – kao vreme i prostor intenzivnog i slobodnog življenja. Autorka ističe prostornu dimenziju ove zbirke priča, kao i da je upravo ta dimenzija navela kritičare, mnogo pre nje da govore o tom fenomenu. „Ako su zbivanja u Kugi mogla biti smeštena u bilo koji geografski okvir, a Merso nije primećivao kolonijalnu stvarnost Alžira, ona je u Izgnanstvu i kraljevstvu u nekoj meri definišuća za junake (…)“ (116). Navodeći kako su junaci ove zbirke u situacije uvedeni bez svoje volje – izuzev Jone koji je u Parizu i Ivara, koji je blizu mora – prostorna karakterizacija likova je u funkciji i psihološke karakterizacije. U Izgnanstvu motivacija izolovanosti junaka prevazilazi psihološku ravan, a kod Kamija je konkretan fizički prostor u funkciji odnosa među likovima i u toj reprezentaciji prostora ogledaju se društveni procesi. Putovanje predstavlja, kako su i pre Ahmetagić ukazali književni istraživači, nešto što mnogo utiče na zaplet i sudbinu junaka. Kako bi putovali, likovi koriste različita prevozna sredstva i njihovo kretanje je otežano, jer oni ne usklađuju lične potrebe i ekonomske uslove. Putovanje kod Kamija ima dublji smisao i ukazuje i na preobražaj samih likova; međutim, autorka ovo Kamijevo delo povezuje i sa religijskim kontekstom i ističe kako čovek i do onostranog mora dospeti samo uz pomoć onog drugog i zato je ključna reč ove zbirke novela – solidarnost, a kraljevstvo nastaje i nestaje samo delovanjem drugih. U daljem tekstu, autorka analizira sve novele, počevši od Preljubnice. Insistirajući na biblijskom kontekstu i tumačenju ovih novela, Ahmetagić metaforu kraljevstva vidi kao solidarnost i zajedništvo i kao „ispunjenje arhetipskog sna o sreći i miru čovečanstva“ (138), i ovaj problem aktualizuje kroz problem današnjih percepcija granica i ostalih problema vezanih za identitet. Kamijevi likovi poput Dari, Žanina i d’Arast ne isključuju društvene norme i to im je posledica psihološke izolacije; njihovi preduslovi su individualizam – kao sloboda u svetu, o čemu Kami piše i u Srećnoj smrti.

Kako je navedeno u uvodnoj reči, poslednji deo studije, koji nosi naslov Alber Kami i Danilo Kiš, ne treba da nas zbuni, jer autorka želi ne samo da predstavi komparativnu analizu Kamijevih i Kišovih dela – već i da približi Kamijeva razmišljanja o revoluciji i pobuni, i pruži jedno drugačije čitanje Pobunjenog čoveka od onog na koje smo navikli. Ahmetagić Kamija približava Kišu, ističući da (zbog nekoherentnog diskursa, mešanja žanrova u romanu Pad) Kami pripada postmodernistima i zato ga dovodi u vezu sa Kišom. Ono što ovu studiju čini zaista posebnom i zanimljivom jesu i ostale paralele između ova dva autora: činjenica da su Kamijevo i Kišovo delo orijentisani na istraživanje fenomena zla, ali ono što spaja ove autore jeste i borba protiv totalitarizma. Interesantno je da Ahmetagić i u biografijama ovih autora vidi sličnosti: Kamijev otac poginuo je na Marni, Kišov u Aušvicu, životi obojice obeleženi su velikim sukobima – Kamijev Alžirskim ratom, a Kišov Drugim svetskim ratom, i, na kraju, prerana smrt čekala je obojicu. Sama sahrana i posthumna tumačenja dela ovih pisca koja su izazivala polemike u francuskoj i srpskoj kulturi, autorka takođe navodi kao zajedničke osobine. Što se tiče same poetike, objašnjavajući čitaocima gde sve ima sličnosti između Kamija i Kiša, autorka će krenuti od opšteg ka pojedinačnim tumačenjima i navešće da su prefinjeni stil, jezgrovita misao i kratka rečenica – odlike oba autora. Ona pravi paralelu između Pobunjenog čoveka i Grobnice za Borisa Davidoviča, jer su revolucionari i odnos dobra i zla glavne teme ovih romana. U Kamijevom delu divimo se revolucionaru Kaljajevu koji odlaže ubistvo jer su se u kolima nalazila deca. Za pojam revolucije Ahmetagić će reći da ona mora sa sobom da nosi nasilje i da nju pokreću politika i ideologija, i kao takva protivna je životu; pobuna, koja se poziva na neku vrednost, stoji na strani života. Autorka navodi druga tumačenja Kišovog dela koja Nevskog vide kao moralnu paradigmu revolucionarne žrtve. Zanimljivo je i pažljivo čitanje Ahmetagić i pronalaženje sličnosti u završecima romana Kuga i Peščanik.

Teorijska i kritička dela na koja se autorka pozivala pri tumačenju pojedinih delova u svojoj studiji odnose se na veliki broj domaćih i stranih autora čija su dela prevedena na srpski jezik. Primećujemo da je korišćen veliki broj izvora na engleskom jeziku, ali da originalna dela na francuskom jeziku nisu konsultovana. To svakako ne umanjuje vrednost ove studije za koju možemo da kažemo da je izuzetno važna za srpske čitaoce, proučavaoce francuske književnosti, ali i studente. Svakako najvredniji deo studije posvećen je komparativnoj analizi Kamija i Kiša i predstavlja važno tumačenje koje nam donosi mnogo novih informacija za obe književnosti. Ovo su ujedno i glavni razlozi zbog kojih smatramo da bi taj deo posebno trebalo prevesti i na francuski jezik.

Velimir Mladenović
 
Ćutanje i pogled s balkona u prozi Albera Kamija
Autor/ka: Jasmina Ahmetagić October 4, 2024

U opusu Albera Kamija ćutanje je velika filozofska, autobiografska i poetička tema. Ono je i paradoksalan fenomen – preduslov lične sreće i njena manifestacija, ali i ključni činilac koji omogućava kontinuitet društvenog zla i seže u problem lične i kolektivne odgovornosti. Od prvog napisanog, ali tek posthumno objavljenog romana, Srećna smrt (1971), pa do nedovršenog romana Prvi čovek, koji je svetlo dana ugledao tek 1994, ćutanje je i nezaobilazan motiv dveju centralnih piščevih tema – nevinosti i krivice – a u najboljim ostvarenjima, pokazaćemo, i svojevrstan književni postupak. Kamijeva poetika mere, koja je u skladu sa njegovim divljenjem antičkom duhu i piscima, ogleda se u veštini da centralne probleme od kojih gradi i inače svedene fabule, ostavi neekspliciranim, a da ne umanji, već naprotiv – uveća dramatičnost dela. To je za posledicu imalo, za savremenu književnost neuobičajen spoj modernog i klasičnog, te se Pad i Stranac tumače u kontekstu postmoderne poetike (Smyth 2012), ali i uz pomoć strukture antičke tragedije (Viggiani 1956).

Kamijev eksplicitni stav – da su dela istinske umetničke vrednosti ona u kojima se kazuje manje (Camus 1976a: 82) – nastao je ne samo u procesu čitanja i mišljenja o književnosti, nego je i proveren u spisateljskoj praksi, u toku paralelnog pisanja svojih prvenaca – Srećne smrti i Stranca. O povezanosti ovih dela jasno govore vlastita imena likova (Patrik Merso iz Srećne smrti postao je Merso u Strancu, ali se već tu pojavljuju i Tomas Perez i Selest), njihovi međusobni odnosi, srodne ideje i motivi, a pre svega slični životni okvi- ri i egzistencijalno iskustvo protagonista, na koje odgovaraju na različit način. Kami je u Srećnoj smrti koristio pripovednu tehniku trećeg lica, koja je, u reprezentaciji junaka izrazito idiosinkratičnih značenja, jasno pokazala svoju umetničku neuverljivost, te je Patrik Merso isuviše očigledan primer autorovih namera. O tome dovoljno svedoči upoređivanje ideje o bezličnosti, koju zastupa protagonista Srećne smrti, sa stvarnim utiskom bezličnosti, koji na čitaoca ostavlja junak Stranca. Najuspeliji Kamijevi romani (Stra-

nac i Pad) satkani su od rečitog ćutanja: ne samo da su lišeni naracije koja bi, makar i sa minimalne distance, objektivizirala pogled na pripovedača i njegovu egzistencijalnu situaciju, nego su presudni događaji ostali više ili manje neobjašnjeni. Iako pripovedači ovih romana, u pogledu introspekcije i

količine izgovorenih reči, predstavljaju krajnosti – Merso se drži isključivo precizne opservacije spoljašnjih činjenica života, a u svojim dijalozima najminimalnijeg sintaksičkog obrasca, a Klamans pokazuje zadivljujuću retoričku veštinu – oni su jednako zagonetni i otvoreni za brojna tumačenja.

U svedenom, gotovo sasvim izolovanom životu, lišenom introspekcije i analitičnosti, Merso ne čuje svoj unutrašnji glas. Klamans pak čuje samo vlastiti glas, a njegova izolovanost postaje utoliko veća što logorejom učvršćuje zidove oko sebe. Dok Merso, kao predrefleksivan junak (v. Sartre 2001), ne može ni biti istinski subjekat, Klamans se kao subjekat urušava viškom refleksije i interpretacije. Stalnim proširivanjem teme Klamans otežava, pa i sasvim onemogućava, da se motivacija njegove ispovesti, koju neposredno i eksplicitno saopštava, potvrdi kao istinita, a u promišljanje njegovog lika neizbežno se uključuje ono što je junak prećutao. Njegovi paradoksalni iskazi se ne objedinjuju na jednom nadređenom mestu i čitalac stalno ima osećaj da mu za doslednu sliku o junaku nešto presudno nedostaje. I Merso i Klamans predstavljaju značajno udaljavanje od mere, što ih vodi u zatvoren svet sopstvenih navika ili opsesija.

U Strancu su do detalja osvetljene sekvence Mersoovih usputnih društvenih kontakata, koji vode impulsivnom ubistvu ali ga ne uzrokuju, a junakova vezanost za majku i čitava oblast njegovih emocija, iako podvrgnuta interpretaciji na sudu, prekrivena je tišinom. Isto tako je i centralni događaj u Padu – ženin pad s mosta – zbog kojeg je Klamans, kako tvrdi, postao sudija pokajnik, šturo opisan i predstavljen u atmosferi koja ga drži u graničnom području realnosti. O drugom događaju, koji je pripovedaču na savesti, znamo samo toliko koliko je potrebno da ga imenujemo – Klamans je u logoru popio vodu umirućem drugu. Ukoliko je ta ratna epizoda istinita, a ne tek sanjana – junak svojom formulacijom gradi prostor neodređenosti – onda je ženin pad precenjen onoliko koliko je logorska epizoda potcenjena, jer je, u tom slučaju, događaj na Seni za Klamansa tek mogućnost iskupljenja „prvobitnog greha”, počinjenog znatno ranije. Oba romana su komponovana tako da čitaoca suočavaju sa prostorom koji nedostaje u tekstu, ali i sa pitanjem šta je od onoga što je prisutno glavno, a šta periferno.

Ono što je presudno za sudbine junaka kao da se nalazi ispod površine, nevidljivo drugom čoveku, i o tome može svedočiti samo protagonista sam, pa i on sa ograničenim kompetencijama, bilo zbog manjka refleksije i introspekcije (Merso), bilo zbog nevoljnosti da sa samim sobom izađe na čistinu (Klamans).

Čitalac ne može sa sigurnošću da odredi granice Klamansove ispovesti, niti etalon Mersoovih bazičnih istina. Od pripovedača ne postoji viša instanca u romanu, a u površnim odnosima sa okruženjem junaci se ne razotkrivaju – u pogledu ključnih pitanja egzistencije, niko ne može da svedoči ni o kome.

Klamansov život u Amsterdamu je predstavljen kao posledica događaja na mostu, ali je odsutan proces unutrašnjeg preobražaja koji je od advokata načinio sudiju pokajnika – tako je izbegnuto da se njegov karakter načini stabilnim. Prisutna je motivacija koja je promenu izazvala (griža savesti i samospoznaja), ali ne i tok života u kome se ona postupno osvedočavala. Isti efekat je u Strancu postignut na suprotan način: junakovim opisom događaja kao „serije trenutaka među kojima nedostaje unutrašnja veza (emocija, motivacija)” (Sprintzen 2001: 138). I Mersoovo i Klamansovo pripovedanje svedoče o njihovom izabranom načinu života, ali u oba slučaja nedostaje sudbina junaka u prepoznatljivim kategorijama ciljeva, usmerenja i razvoja. Kami je, sa pripovednog nivoa, sadržaje preneo na strukturalni nivo – ono što je onemogućeno čitaocu da neposredno sazna od junaka, otkriva mu se simetričnom kompozicijom romana i njihovim rečitim paralelizmima, odnosno „šumom polisemičkih simbola” (Longstaffe 2007: 20), među kojima su najupečatljiviji sunce, voda i most, a koji omogućavaju, u isti mah, veliku sažetost romana i semantičku kompleksnost.

Ako ne postoji konačna reč koja bi Mersoa i Klamansa, odnosno njihove priče, učinila više definisanim – a ne postoji – onda se nameće pitanje gde se ta istina nalazi, ako nije u tekstu? Jesu li najbolji Kamijevi romani knjige bez junaka određenog karaktera, u smislu u kome je taj pojam definisala psihologija u pretežnijem delu svoje istorije? Ličnost se u Kamijevoj prozi pojavljuje kao proces a ne kao statički entitet – pripovedanje je stalno procesuiranje znanja o njoj, koja nisu ni definitivna, ni međusobno uslovljena. Ukratko, ličnost ne biva, nego se odigrava, događa. Merso, na primer, saoseća sa Salamanom nakon nestanka njegovog psa, ali ne i sa Ramonovom devojkom kada joj se ovaj sveti, a to je stoga što se u svakom trenutku pojavljuje kao nov i što nijedan trenutak ne svedoči o narednom – Merso se pojavljuje pred čitaocem kao junak bez istorije, čije je postojanje tek skup trenutaka. Klamans se pak stvara, uobličava i razobličava u procesu govorenja, čija se istinitost ne može utvrđivati upoređivanjem sa njegovom izvanjezičkom realnošću, jer takve u romanu i nema.
 
Spoznaja ličnosti se usmerava ne samo na ukupnost svih njenih odnosa, već i svih trenutaka postojanja, čija se dragocenost na taj način potvrđuje. O junacima, međutim, zaključujemo posredno, mada je i takvo zaključivanje lišeno pouzdanosti – Merso je i te kako deo svoje pojačane percepcije, koja svedoči o njegovoj reprezentaciji sveta. Ako u životu ništa nema smisla, onda to ne može imati nijedan poseban segment Mersoovog života; ako smo svi krivi, onda je Klamans kriv u svakom slučaju, ma šta ispripovedao. S jedne strane, Mersoov pogled na svet jeste bazična istina o njemu, ali naš pokušaj da na osnovu jedne jedine pouzdanosti, koja je pritom tako uopštenog karaktera, razumemo junakovu ulogu i motivaciju u dnevnim događajima u kojima očekujemo da se njegov pogled na svet obelodani, stvara utisak o njegovom „otporu interpretaciji” (Lincoln 2011: 273). Ono što je prekriveno tišinom – a ključno je za niz zbunjujućih utisaka koje izaziva junak – to je međustadijum između pogleda na svet i dnevnih događaja, koji su njihova ilustracija. Junakov pogled na svet nije predstavljen fragmentarno, iznijansirano, onako kako se inače pojavljuje u životu, sa obiljem razloga, nijansiranjem i vrednovanjem. Međutim, da je drugačije, njega bismo razumeli prema onome što on jeste, a ne prema onome što mi mislimo da jeste, i metaforično značenje suđenja bi izgubilo svoju relevantnost.

Prirodno je što se u obilju takvih koordinata, koje nisu u hijerarhijskom odnosu, junaci pojavljuju kao neuhvatljivi – slika o njima ne može biti kompletirana, jer joj nedostaju važni oslonci. Čitalac/tumač nastoji da popuni beline u tekstu vlastitom interpretacijom, a da ova ipak ne protivreči onome što je u tekstu prisutno. Pisac je i sam ukazao na to da je Mersoa oblikovao kao negativ fotografije, odnosno u obrisima. U takvim uslovima, junaci, koji nikada nisu prestali da bude pažnju proučavalaca, nemaju presudnu ulogu u strukturi romana: naprotiv, Stranca jedinstvenom romanesknom celinom čini sama radnja (junak je u sve uključen neposredno, a ne radi ostvarenja drugih ciljeva), kao u antičkoj tragediji, a struktura i kompozicija Pada određena je jedinstvom diskursa.

Klamans eksplicitno otkriva vlastitu nepouzdanost, kao u slučaju ratne predistorije, ali na način koji tumaču ne dozvoljava da se pomeri dalje od junakovog ili-ili (ili sam doživeo – ili sam sanjao). Tumačenje stoga mora da uzme u obzir naglašeno odsustva relevantnih motiva i smisao tog odsustva. I Pad i Stranac su u velikoj meri romaneskne zagonetke i tumačenje se odvija kao borba

za jasnoću i konkretizaciju, u uslovima velikog otpora koji pružaju nagoveštena, moguća a neiskazana značenja. Pojedini tumači se, na primer, ne slažu oko toga da li pariska epizoda Klamansovog života prethodi ratnoj ili obrnuto (v. Keefe 1974; Longstaffe 2007; Ellison 2007) i zaključuju da se u zavisnosti od uspostavljene hronologije menja i slika o junaku. Cilj Pada nije istorija pojedinca već antropološka slika, koja bi se značajno suzila sa većom Klamansovom određenošću. Junak je definisan onoliko koliko zahteva pojedinačnost posredstvom koje komunicira književnost – tu nameru Kami otkriva belinama u tekstu. Izostavljajući informacije po vlastitom nahođenju, Klamans ostvaruje potpunu kontrolu nad tekstom i nad slikom o sebi, koju, navodno, razobličava.

Pa ipak, iz toga ne slede neizbežno zaključci o psihološkoj motivaciji: i pored svih srodnosti Pada sa Zapisima iz podzemlja Dostojevskog, koje se ne mogu prenebregnuti (v. Kirk 1974), Kami nije zainteresovan za ekskluzivnu psihologiju, već za čovekov ekskluzivan stav prema životu koji proizlazi iz tragičnih uslova njegovog postojanja.
 
Klamansova ispovest je opterećena obiljem različitih, pa i uzajamno protivrečnih motivacija: dok se ispoveda, on se opire poistovećivanju sa slikom koju predočava; postavljajući moralna pitanja, on suspenduje moralni sud i tako, proliferacijom značenja, izneverava ispovest. Junak govorom potvrđuje svoju potrebu za ljudskim odnosom, a prećutkivanjem potrebu za ostvarivanjem dominacije, što se međusobno isključuje. Ne samo da je Klamans o događaju na mostu ćutao sve dok nije doživeo prisilno sećanje, nego u času kada pred sobom ima sagovornika, odlaže taj motiv sve do trećeg susreta, iako ga je najavio već prve večeri. Odlaganje teme postiže stalnom supstitucijom – u središtu se nalazi priča o ženinom padu, ali je svako poglavlje skup mikroeseja na različite teme (ljubav, sloboda, smrt, pravda, prijateljstvo, sećanje, krivica i sl.) – čime stvara kontekst u kome će ispovest dobiti brojne mogućnosti tumačenja. Ispovest, bar načelno, podrazumeva postojanje bližnjeg, koji je svojim intelektualnim, moralnim i emotivnim kapacitetima dostojan da bude svedok, a čije nas razumevanje rasterećuje i oslobađa. Izlivajući svoje opsesivne teme na slučajno izabranog sagovornika, Klamans nad njim sprovodi verbalno nasilje, a pokazujući ravnodušnost spram sagovornikovog osećanja i suda, on ostaje sam sebi i advokat, i svedok, i sudija. U njegovom monologu, koji je više refleksija s povodom, no podrobna lična istina, postoji stalni beg od denotativnih ka konotativnim značenjima reči. I kao što se vrši nasilje na sudu, „prevođenjem” Mersoovih individualnih značenja na uobičajena, društveno usvojena, tako i Klamans, upravo jezičkim sredstvima, koja nose ogroman kapacitet za nanošenje zla, vrši nasilje nad sagovornikom, izjednačavajući ga sa sobom.

U svetu u kome Bog ćuti nema nikakvih opštih značenja (čovek, svet i njegov život nemaju značenje po sebi) i po tome je svaki čovek u prilici da bude prvi čovek, ne samo u konkretnom smislu kulturnog i istorijskog vakuma, kakav je, u vezi sa Alžirom, predstavljen u romanu Prvi čovek. Svako je nametanje značenja nasilje, a jezička realnost je varljiva i podložna zloupotrebi. Tišina je u Kamijevom opusu verodostojnija od značenja koja se posreduju jezikom. Klamans se pojavljuje kao kreator stvarnosti (na drugačiji način to čini i Patrik Merso) utoliko što plete simboličku mrežu u koju uvlači sagovornika, da bi ga suočio sa njegovom vlastitom krivicom i time rasteretio savest, i u tom je smislu Merso daleko više čovek (jer je izložen svetu) od junaka Pada i Srećne smrti koji zauzimaju natčovečansku poziciju. Birajući samopotvrđivanje i, suštinski, izbegavajući promenu (uloga sudije pokajnika omogućava mu potpunu kontrolu nad vlastitim životom), Klamans se konstituiše u jeziku (proces samostvaranja jezikom jeste velika tema Pada), dok Merso želi neposredan život i opire se prevođenju života na simbole, ali ne može da izbegne zamke simbolizacije na kojima počiva ljudska zajednica. Nasuprot malorekom Mersou stoji glagoljivi Klamans, iako dele motivaciju: obojica žele da iz uma otklone neželjene sadržaje.

Kami se u Strancu i Padu višestruko koristi tematskom tišinom, koja podrazumeva „ćutanje na određenu temu” i „može biti interpretirana različito od strane slušalaca” (Grant-Davie 2013: 4). Upravo je ta, različita interpretacija junakovog ćutanja, i presudna za Mersoovo završavanje na giljotini. Merso ne reaguje na patnju na način vidljiv i prepoznatljiv društvu – iz izostanka njegovih reakcija na majčinu smrt, na sudu se zaključuje da junak ne pati, iz odsustva patnje da nije voleo majku, a to ima katastrofalne posledice za opštu sliku o njemu. Minus prisustvo Mersoovog žaljenja se uzima kao dokaz odsustva žaljenja. Merso, koji je „jedini Hrist kojeg zaslužujemo”, odgovara na

sva pitanja na najkraći mogući način („Dakle neka bude vaša reč: da – da; ne – -ne; a što je više od ovog, oda zla je.” – Jevanđelje po Mateju 5: 37), odustajući od dopunskih objašnjenja, čak i onda kada bi ona omogućila sasvim drugačiju sliku o njemu i njegovom slučaju. Tako ostavlja nekazanim presudne sadržaje, koji se tiču njegovih osećanja, kako na sudu tako i inače, u svojoj pripovesti. Šta je majka značila za junaka i šta za njega znači njena smrt može se zaključivati samo posredno – to se zbiva i na sudu i u toku čitanja romana, s tim što čitalac raspolaže drugačijom mogućnošću kontekstualizacije motiva.

Junakovo (ne)reagovanje na majčinu smrt jedan je od osnovnih razloga za parafraziranje Kamijeve misli na način na koji je to učino Vilas Sarang, tvrdeći da je Merso jedini Buda kojeg zaslužujemo (v. Sarang 1992). Ukazujući na junakova istočnjačka svojstva, Sarang pre svega ima na umu njegov odnos prema smrti, koji je radikalno drugačiji od odnosa koji ima čovek Zapada. I zaista, junakovo nastojanje da izbegne i umanji patnju u vlastitom životu, uništavanjem njenog glavnog izvora – želje – dovodi junaka u blizinu budističke filozofije, ali se i u tom kontekstu jasno pokazuje junakova nedovršenost. Merso je lišen ambicije, napustio je želju da sam nešto predstavlja u svetu, „da nešto bude”, kao i „da nešto ne bude” (Sumedo 2007: 36). Na majčinoj sahrani zauzima poziciju svedoka, rastvarajući lični doživljaj u prihvatanje opšte zakonitosti života: „sve što nastaje, mora i da nestane”. Iako se u njegovoj ravnodušnosti može prepoznati „jednostavno posmatranje stvari onakvim kakve one jesu, bez potrebe da o njima presuđujemo” (Sumedo 2007: 44), Kamijev protagonista je daleko od prosvećenog čoveka, jer – u duhu budističkog razumevanja života i sveta – „nije izbegao dualizam samsare”3 (Sumedo 2007: 22), očevidan u selektivnosti (a ne celovitosti i prijemčivosti) njegovog uma: junak „bira ono što mu se dopada i pokušava da potisne ono što mu se ne dopada” (Sumedo 2007: 23). Zato ga posmatračka pozicija ne štiti dovoljno od navale potisnutih unutrašnjih sadržaja: pod pritiskom vlastite reaktivnosti, Merso napušta ulogu posmatrača. Zbog snažnog potiskivanja ne može ni biti harmonije između junakovih instikata, intelekta i emocija, te on ne govori i ne postupa u skladu sa vremenom i mestom (Sumedo 2007: 74), što je samo drugo ime za nepreuzimanje odgovornosti za vlastite postupke. Stoga, on ne može ni da zadrži poziciju neškodljivosti za druge i sebe, koja bi bila važan izraz usvojene istočnjačke filozofije.
 
Prepokrivajući misli o majčinoj smrti neposrednim čulnim potrebama i opažanjima, i održavajući vlastitu ravnodušnost izbegavanjem patnje, junak ne osvešćuje, nego potiskuje neprijatne duševne sadržaje: „Pre no što možete da napustite stvari, morate im dopustiti da se pojave u polju pune svesti” (Sumedo 2007: 54). U tom smislu, junak Srećne smrti, Patrik Merso, čijem „napuštanju samog sebe” (Kami 2007a: 84) prethodi „prisutnost sebe u sebi” (Kami 2007a: 52), mnogo više

oličava budističku filozofiju neprianjanja, iako se oko oba junaka nalaze prepoznatljivi motivi, kojima će Kami, u eseju „Leto” (1939), okružiti Budu: nepomičnost, pogled u nebo, utrnuće žudnji i volje, častoljublja i patnje, te sudba kamena (Kami 2008b: 624). Ka tome idu i sve težnje Patrika Mersoa: meditativan način života, usklađivanje vlastitog srca „sa ritmom dana, a ne krivuljom nade”, odbijanje ljubavi kao vezanosti, neposredan život u prirodi, druženje sa Perezom, koje se odvija u potpunoj tišini i koje slavi postojanje i dragocenost tuđeg prisustva u stanju beskonfliktnosti.

Patrik Merso nezavisnost ostvaruje ubistvom, gotovo naručenim od same žrtve (bolesnog i nepokretnog Zagreja), potvrđujući stav Maksa Štirnera,4 prema kojem svako ko ima volju, ima i pravo. Junak – moderni Dionis, što je prenaglašeno mitskom osnovom priče,5 zamišljen je kao nosilac ničeanskih vrlina: on svesno bira samoću, sa idejom da je njegova jedina dužnost ostvarenje

srećnog života. U času kada upoznaje Zagreja, Patrik Merso je pritisnut siromaštvom i odsustvom volje za životom – on je bez vlastitog puta i oslonaca, biće ispunjeno intenzivnom željom i strahom, ekstremno u nesreći, neumereno u sreći. Posle počinjenog ubistva, u toku putovanja po Evropi, Patrik se oslobađa svojih vezanosti i afekata, i rađa se na nov način. Iako ono čemu Patrik teži – prepustiti se kiši i suncu, okameniti se (Kami 2007a: 28) – Merso već živi, a to znači stegnutog srca i prepušten ritmu događaja, Mersoovo je ponašanje reaktivno, pa je i ubistvo impulsivan čin, dok je Patrikovo svestan, elaboriran izbor: on ubistvom ostvaruje veću kontrolu nad životom. Za razliku od protagoniste Stranca, koji je suspendovao ciljeve i emocije, ali je ostao u vlasti raspoloženja, čijom promenom ne vlada, Patrik Merso je u toku svog putovanja po Evropi ovladao smenom raspoloženja, podredivši ih svom centralnom životnom usmerenju.

Ako je Mersoov pogled s balkona (a taj se motiv, sa doslovnim i metaforičnim značenjem, uporno ponavlja u Kamijevom opusu) manifestacija njegovog neposredno-čulnog odnosa prema životu – svet preko balkanske ograde doživljava kroz obilje oblika i boja, s pojavne strane – pogled s balkona Patrika Mersoa, čiji je ideal oslobađanje od individualnosti, trenutak je meditacije, prisutnosti i svesnosti. Celokupnu stvarnost i sve likove sa kojima dolazi u dodir, Patrik smešta u okvire vlastitog životnog opredeljenja, koje je profilisano i pod junakovom kontrolom – ukratko, junaku Srećne smrti ne promiče ono što Mersou fatalno nedostaje: samozaštitničko ponašanje. Zato on odbija da se otkrije drugom čoveku i zauzima načelan stav prema ljudima: „Svetu je, naime, dovoljno pokazati lice koje on može da razume” (Kami 2007a: 65). U Srećnoj smrti prisustvujemo procesu samooblikovanja junaka; u Strancu je pak Mersoov razvoj dovršen i reč je o tragediji koja proizlazi iz slučajnog uplitanja sa svetom, nepromišljenog junaka, koji nije u stanju da sagleda implikacije svojih izbora. Oslobađanje od efemerija društvenih odnosa junacima donosi luksuz dokolice, višak tišine i ćutanja i prepuštenost svakom trenutku života, a važnu ulogu u oba slučaja je dobila rutina. To je ideal življenja u Kamijevoj prozi, ostvaren samo u Srećnoj smrti – ostvarenost ideje ipak, kako smo već istakli, ide nauštrb književnih vrednosti romana. Merso se tek u zatvoru, u cilju prevazilaženja aktuelne patnje, priseća prošlosti. I po tome što se u njegovom sećanju aktualizuju samo trenuci zadovoljstva, i po svom načelnom odgovoru na svest o smrti – afirmaciji svakog trenutka postojanja – on nalikuje epikurejcima, koji su sebe ograničavali „samo na ono što obezbeđuje savršen duševni mir”; „Zadovoljstvo je potpuno u sadašnjem trenutku i nema potrebe da bilo šta iščekujemo od budućnosti da bismo ga uvećali” (Ado 2009: 37). Poznata je, uostalom, Kamijeva ljubav prema presokratovcima, ali se njegov junak, svojom prožetošću isključivo fizičkom stranom postojanja i prevlašću raspoloženja nad emocijama i refleksijom, udaljava i od njih. Mersou, tom velikom posmatraču s balkona, ipak nedostaje istinski pogled odozgo kojim bi obuhvatio i konkretnost vlastite pozicije (van najširih uslova ljudskog postojanja) i zato samoga sebe ne može da obuhvati ni pogledom ni spoznajom.
 
Kami se koristi i „prostornom tišinom”, o kojoj se može govoriti uvek kada se na mestu reči nalaze slike i simboli (Grant-Davie 2013: 6). Takav jedan simbol jeste limb, odnosno krugovi pakla, na šta Klamansa, koji sebe smešta u poslednji krug, asocira koncentrični raspored kanala u Amsterdamu. Upućeni smo na kulturnu baštinu u kojoj treba tražiti smisao ovog simbola: na Danteovu Božanstvenu komediju. Tako se ključna kvalifikacija prostora, koja igra ogromnu ulogu u Klamansovoj viziji savremenog sveta, i ne nalazi eksplicitno u okvirima samoga dela – Pariz, Amsterdam i Grčka, koji se javljaju u njegovoj „ispovesti”, toponimi su lišeni konkretizacije i funkcionišu kao simboli. Najrečitije o junacima govore njihovi privatni prostori. U svojoj sobi,

Klamans pokazuje naznake paranoje, koji se u toku kretanja (šetnji Amsterdamom ili isplovljavanjem na ostrvo Marken) ne pojavljuju, osim u slučaju koji se odnosi na samu traumu i junakov zavet da noću ne prelazi most. Naime, u Klamansovoj sobi se nalazi deo Van Ajkovog triptiha, čije novo značenje (razdvojenost nevinosti i pravde) proizlazi iz njegove odvojenosti od prvobitnog konteksta.

I u Mersoovom stanu prazan prostor majčine sobe snažno naglašava junakov odnos prema majčinom odsustvu. Majka je, dakle, kako i junak govori na sudu, i pre smrti prestala da igra važnu ulogu u njegovom životu, a prazna soba, koja je nakon njenog smeštanja u dom, postala zatvoren, nekorišćen prostor, simbolizuje to odsustvo. Tišina praznog prostora nagoveštava i implicira mnogo

više od Mersoovih reči na sudu, ali je, kao i sve drugo u romanu, podložna različitim interpretacijama: tumačena je kao junakova „odluka da blokira određene mentalne aktivnosti” (Longstaffe 2007: 88), ali i kao posledica asketskog načina života protagoniste, čije su potrebe svedene na najelementarnije (Sarang 1992: 55). Nama se pak čini da prazan prostor, iako nagoveštava da je Mersoov život osiromašen majčinim prisustvom, pre svega znači neelaboriran prostor, neprotumačen značajan unutrašnji sadržaj.

U fikcionalnoj autobiografiji, kako je zamišljen nedovršeni roman Prvi čovek, tišina je jezik istinske ljubavi. Junakovo odrastanje je okruženo velikom tišinom roditeljskih figura – centralnih oslonaca identiteta, a u odsustvu jezika, koji bi posredovao značenja, junak je izložen isključivo neposrednom iskustvu. Majčina prisutnost i blagost, koja je bila „jedina njena vera” (Kami 2007a: 501), pomirenost sa sudbinom, bojažljivost, pokornost, skromnost, odsustvo suđenja drugom, „pitoma upornost” (Kami 2007a: 458), za Kamija postaju simbol nenametljive, ali bezuslovne ljubavi. I u eseju „Između da i ne” majka je uporni posmatrač s balkona: „Uzimala bi stolicu i prislanjala usta uz hladno i slano gvožđe balkona. Tako bi gledala ljude koji prolaze. (…) utonula u

besciljno posmatranje” (Kami 2007a: 548). Suočenost sa ćutanjem očevog groba i majkom, gluvom i gotovo nemom, a pritom uzdržanom i introvertnom, toliko, da je na dečaka ostavljala utisak „nedomašivosti” (Kami 2007a: 460), uticala je na to da i druge kategorije koje posreduju bližnji, kakve su Bog ili otadžbina, za junaka ostanu neme. Slika majke koja, s rukama spuštenim u krilo, gleda na ulicu – pogled s balkona nije rezervisan za časove predaha, već je konstanta njenog života do duboke starosti – dominantna je, emocijama natopljena i ima gotovo ikoničku funkciju (jednako možemo reći da je majka i poput nemog kipa, središta religijskog svetilišta), što potvrđuje Kamijeva tvrdnja u pripremnim beleškama za Prvog čoveka da je majka nemi Hristos, „neuki Miškin”.

Nema majka, čiji je život „toliko bez nade da je bio i bez ikakve ogorčenosti” (Kami 2007a: 460), postaje simbol ljubavi i trpljenja, tihog i ravnodušno-vedrog odnosa prema životu. Kamijev svet, lišen vere u Boga, nije lišen ideala – majka se nalazi na vrhu lestvice koja predstavlja vertikalu njegovog života, a među primerima svetosti bez Boga nalaze se i Rijeova majka u Kugi i majka umetnika Jone, iz jedne od priča Izgnanstva i kraljevstva.

Indiferentnost prema tuđoj sudbini, koju povremeno pokazuju njegovi junaci, u vezi je sa najvećim moralnim prekršajem (što je ideja koja se u Kamijevoj prozi razvija nakon Stranca): ćutanjem srca. U Prvom čoveku je. u više navrata, pomenuta nemotivisana čudovišnost pripovedača, ali u pripremnim beleškama za roman nalazimo neočekivano objašnjenje – reč je o junakovoj ravnodušnosti, hladnoći, ćutanju srca. U takvom svetu, majka, koja najdublja osećanja posreduje ćutanjem i označava tiho, ali bezuslovno prihvatanje, prisutnost, beskonfliktnost, ljubav koja nije tetošenje, predstavlja orijentir i svetionik i stoji na mestu religijskih figura. Kako se menjao Kamijev ideal – a u traženju odgovora na uslove ljudskog postajanja, pisac se kretao od ravnodušnosti ka solidarnosti – tako su se menjala i značenja upamćenih, a nemih slika iz detinjstva. Majčina ravnodušnost, koja je u eseju „Između da i ne” prožeta različitim naslućenim značenjima,6 trideset godina kasnije je interpretirana u kontekstu istinske ljubavi koja se obelodanjuje u tišini. Značenja koja Kami vezuju za majku u Prvom čoveku ulivaju se u Prvu poslanicu Korinćanima. Uobličavajući njen lik u skladu sa onom slikom koju u našoj kulturi budi Bogorodica, a sebe kao prvog čoveka, Kami ne prestaje da se spori sa hrišćanstvom i to ne samo sa njegovim institucionalnim oblicima, nego i unoseći obrt u njegove vrednosti. Vrednost postojanja se ne sme potcenjivati zbog ideala koji izneveravaju čovekovu prirodu. Integralan život, satkan i od svetlosti i od senke, život „bez odbacivanja bilo čega” (Kami 2008b: 651), koji uzima u obzir sve, a ne poriče prirodu u ime duha, te doraslost i najboljem i najgorem – trajanje čini herojskim činom.
 
U metaforičnom smislu, pogledu s balkona (jer je reč o pogledu s visine), težio je, i uspešno ga ostvarivao, i Klamans; ali i novinar Ramber u Kugi dugo opstojava u pogledu iskosa na situaciju u kojoj se našao – distanciran od okolnosti, emocijama i svešću van njih, sa istrajnim naporima da napusti grad-karantin i vrati se voljenoj ženi, on nastoji da održi „balkonski pogled” na prilike u kojima je zatočen. Tako je pogled s balkona u tesnoj vezi sa ćutanjem i tišinom, ali i sa bukom koju stvara junakova logoreja (Klamans), odnosno uzaludan angažman (Ramber), te ima bar dva značenja, kao, uostalom, i brojni drugi motivi u Kamijevoj prozi. Klamans, kome bogat društveni život u Parizu nije ostavljao prostora za tišinu i dokolicu, ćutao je onda kada je trebalo da govori; njegovo ćutanje je konformistička izdaja drugog čoveka – izneveravajući svetost solidarnosti, on je izgubio duševni mir i svet tišine za njega ostaje zauvek nedostupan. Klamansovo nereagovanje na ženin pad znači poricanje tuđe istorije, a uzmicanje od uloge koju je život stavio pred njega vraća mu se kao bumerang: sudbinu drugog ljudskog bića, kako pokazuje Pad, čovek ne sme prevideti. Klamansov pogled iznad kontinenta označava i njegovu odvojenost od života – smeštajući sebe iznad ljudske drame, što je učinio i Merso, samo na drugačiji način, on postaje oličenje nemira i zarobljenosti u vlastitim interpretacijama. Kami pokazuje da se ne može biti u isti mah neutralan

i nevin. Predočavajući kroz svoje junake različite oblike sabranosti u tišini, kao njihovu obavezu prema vlastitom životu, on, u isti mah, pokazuje da ta obaveza nije lišena, kako bi to u prvi mah moglo izgledati, odgovornosti prema drugom. Naprotiv, samoća je monaški čin, neophodan ličnoj snazi i boljem služenju ljudima.

Zato je i razumljiv Kamijev iskaz da ne veruje u Boga i nije ateista – on je i te kako verovao u čoveka (Camus 1976b: 108), i Hristos, odnosno Prometej, u njegovoj je prozi Savršen čovek. U svetu u kome Bog ćuti, ravnodušan spram ljudske sudbine, jedina nada leži u hristolikoj solidarnosti sa ljudskom patnjom i posvećenosti svojoj misiji na zemlji. Nedelatnost religijskog odgovora na prilike čovekovog života eksplicirana je u Kugi: adekvatan odgovor na pošast je aktivna borba, solidarnost u uslovima sveopšte ugroženosti, koju reprezentuju doktor Rije i Taru. Iskustvo kuge junake obogaćuje saznanjem da je jedino što preostaje „da volimo i umremo zajedno” (Kami 2007a: 252).

U tom romanu, velikoj alegoriji o životu i smrti – smrti kao dovršet- ku postojanja ali i fenomenu samog života (smrti u životu) – preispituje se mogućnost čovekovog trajanja sa svešću da je smrt zajednička buduća domovina celokupnog čovečanstva. Nismo slobodni, kazuje Kami u Kugi, dok god postoji smrt, ali samo direktan pogled u smrt daje sjaj životu. Indikativno da je Kotarovo srce (a on je jedini junak koji tek u toku pošasti nalazi smisao svoga postojanja i prevazilazi izolovanost) „puno neznanja, to jest usamljenosti”, što sugeriše postojanje suprotnog pola, znanja o solidarnosti, svojevrsnog svetog znanja, nadreligiozne istine Kamijeve proze. U njoj se objedinjuje i piščevo divljenje za Hrista, kojeg treba helenizovati, i interesovanje za budizam (koje potvrđuje i piščeva literatura i planirano putovanje u Indiju), i naglašavanje Dionisovog plamena života. Razlikovanje punog i praznog vremena, sudbina junaka, koja pokazuje nemogućnost razdvajanja vlastite egzistencije od egzistencije čovečanstva, fenomen mrtvog života i jasnovidosti, ali i pojedine sintagme rasute u Kamijevom opusu (mlako srce, blagost radosti, nezemna postojbina), sve su to motivi religijske provenijencije, mada su uzeti pre svega u svom etičkom značenju.

Nalazeći se između odgovornosti prema sebi i odgovornosti prema drugom, Kamijevi junaci svojim izborom treba da potvrde svoju najdublju ljudskost, kojom upravlja mera, ali u tome ne uspevaju. Kamijeva proza naglašava nužnost izranjanja iz socijalne kolotečine i zaglušujuće buke uloga koja vlada u društvenom prostoru i stalnog uspinjanja pogleda ka tišini, svemiru, duševnom miru, punoći proživljenog života, i to uprkos svim uslovima i okolnostima. Junaci orijentisani ka tome uprkos, žive svoju pobunu i svoj apsurd u isti mah.

Jasmina Ahmetagić

2 Rad je napisan u okviru projekta Materijalna i duhovna kultura Kosova i Metohije (Ev. br. 178028), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

3 U indijskim filozofsko-religijskim tradicijama, samsara označava večni tok života (rađanje, umiranje i ponovno rađanje), na koje je osuđen onaj koji se spoznajom istine nije izuzeo iz karmičkog kruženja života.

4 Ideje Maksa Štirnera, iznete u knjizi Ego i njegovo vlasništvo, nalaze se i u osnovi Raskoljnikovljevog članka „O zločinu”. Prirodni čovekov egoizam sučeljen je ideologijama koje počivaju na veštačkim konceptima (zakon, pravo, moral, itd.) uzetim za neprikosnovene i za čoveka

obavezujuće autoritete. Put slobode za pojedinca, prema Štirneru, otvara se prevazilaženjem takvih koncepata i postavljanjem vlastitog ega na njihovo mesto.

5 Zagreja, sina Zevsa i Persefone, ubili su po Herinom nagovoru titani. Iz njegovog srca je rođen Dionis.

6 „Ravnodušnost te neobične majke!”; „Moja majka, one večeri, i njena neobična ravnodušost.” (Kami 20082: 548, 549)

Literatura

Viđani 1956: C A. Viggiani, „Camus’ L’Etranger”, PMLA, Vol. 71, No. 5, 865–887. Grant-Dejvi 2013: K. Grant-Davie, „Rhetorical Uses of Silence and Spaces”, u: L. Boldt, C. Federici,

E. Virgulty (eds.), Silence and the Silenced: Interdisciplinary Perspectives, New York: Peter Lang Publishing, 1-11.

Elison 2007: D. R. Ellison, „Withheld identity in La Chute”, u: E. J. Hughes (ed.), The Cambridge

Companion to Camus, Cambridge: Cambridge University Press, 178-190.

Kami 1976a: A. Camus, Zapisi, Odabrana djela, svezak sedmi, Zagreb: Zora.

Kami 1976b: A. Camus, Kronike, Odabrana djela, svezak sedmi, Zagreb: Zora.

Kami 2007a: A. Kami, Romani, Beograd: Paideia.

Kami 2008b: A. Kami, Eseji, Beograd: Paideia.

Kif 1974: T. Keefe, „Camus’ La Chute. Some outstanding problems of interpretation concerning

Clamance’s past”, Modern Language Revew, vol. 69, 541-555.

Kirk 1974: I. Kirk, Dostoevskij and Camus: The themes of Consciousness, Isolation, Freedom and

Love, München: Wilhelm Fink Verlag.

Linkoln 2011: L. Lincoln, „Justice Imagined: Albert Camus’ Politics of Subversion”, Law and

Humanities, 5 (1), 271-278.

Longstaf 2007: M. Longstaffe, The Fiction of Albert Camus: a complex of simplicity, Bern: Peter

Lang.

Sarang 1992: V. Sarang, „A Brother to the Stranger”, u: A King (ed.), Camus’s L’Etranger: Fifty

Years On, London: Macmillan Academic and Professional Ltd., 51-58.

Sartr 2001: J. P. Sartre, „An Explication of The Stranger”, u: H. Bloom (ed.), Albert Camus’s The

Stranger, New York: Infobase Publishing, 12-26.

Smit 2012: E. Smyth, „Camus, the Nouveau Roman, and the Postmodernism”, u: E. A. Vanborre

(ed.), The Originality and Complexity of Albert Camus’s Writings, New York: Palgrame Macmillan,

7-17.

Sumedo 2007: A. Sumedo, Četiri plemenite istine, Novi Sad: „Srednji put”, Theravada budističko

društvo.

Šprincen 2001: D. Sprintzen, „The Stranger”, u: H. Bloom (ed.), Albert Camus’s The Stranger,

New York: Infobase Publishing, 116-184
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top