Alber Kami (fr. Albert Camus)

[Lada]

Posebno ne verujte prijateljima kad traže da budete prema njima iskreni. Oni se samo nadaju da ćete ih podržati u dobrom mišljenju što ga imaju o sebi pružajući im dodatnu sigurnost što će je crpsti iz vašega obećanja da ćete biti iskreni. Ako se dakle nađete u takvom položaju, ne oklevajte: obećajte da ćete govoriti istinu i lažite kako najbolje umete. Odgovorićete njihovoj dubokoj želji i dvostruko ćete im dokazati svoju naklonost.

 

[Baudrillard]

Svi se junaci Dostojevskog pitaju o smislu života. Po tome su moderni: oni se ne boje
smiješnog. Moderni senzibilitet od klasičnog senzibiliteta dijeli to što se ovaj hrani moralnim, a
onaj metafizičkim problemima. U romanima Dostojevskog pitanje je postavljeno s takvom
žestinom da obvezuje samo na krajnja rješenja. Egzistencija je lažna ili je vječna. Da se
Dostojevski zadovoljio takvim ispitivanjem, bio bi filozof. Ali on tumači posljedice koje te
duhovne igre mogu imati u ljudskom životu, i po tome je umjetnik. Među tim posljedicama, on se
zaustavlja na zadnjoj, na onoj koju sam, u Dnevniku jednog pisca, naziva logičnim
samoubojstvom. U izdanjima od prosinca 1876. on zapravo zamišlja opravdanje „logična
samoubojstva”. Uvjeren da je ljudska egzistencija savršena apsurdnost za onoga tko ne vjeruje u
besmrtnost, očajnik dolazi do sljedećih zaključaka:
„Budući da mi je na moja pitanja glede sreće odgovoreno, posredstvom moje svijesti, da
mogu biti sretan samo u skladu s velikom cjelinom koju ne razumijem i koju nikad i neću moći
razumjeti, očito je...
... Budući da, napokon, u ovom slijedu stvari, preuzimam istodobno ulogu tužitelja i
svjedoka, optuženog i suca, i budući da držim da je ova komedija od strane prirode savršeno
besmislena i da je s moje strane čak uvredljivo prihvatiti da je igram...
... U svojem neporecivom svojstvu tužitelja i svjedoka, optuženoga i suca, osuđujem ovu
prirodu koja me, s tako besramnom bezobzirnošću, donijela na svijet za patnju - osuđujem je da
bude uništena sa mnom.”

Mit o Sizifu

 

[Lada]

Mama je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma: “Majka umrla. Sahrana sutra. S naročitim poštovanjem.” Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.
Starački dom se nalazi u Marengu, osamdeset kilometara od Alžira. Poći ću autobusom u dva sata i stići u toku popodneva. Tako ću moći da čuvam pokojnicu, a vratiću se sutradan uveče. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, što mi u ovakvom slučaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao: “Nije moja krivica.”
Ništa mi nije odgovorio. Pomislih da nije trebalo da mu to kažem. Uostalom, nisam imao zašta da mu se izvinjavam. Ustvari, trebalo je da mi izjavi saučešće. Verovatno će to učiniti prekosutra kad budem u žalosti. Za sada mi se čini kao da mi majka nije umrla. Posle sahrane, naprotiv, biće to gotova stvar i sve će izgledati zvanično.
Pošao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ručao sam, po običaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo žalili, a Selest mi reče: “Jedna je majka.” Kad pođoh, ispratiše me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega pozajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.
Trčao sam da na vreme stignem na autobus. Od te žurbe i trčanja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bleštavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prespavao sam skoro čitavu vožnju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen nanekog vojnika koji mi se smeškao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh “Da”, da ne bih više razgovarao.
Džoš Džouns
(preveo: Danilo Lučić)
izvor: openculture.com
“Stranac”

 

[Lada]

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.


Stranac -

 

[Lada]

Ako ide lagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica." Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

 

[Lada]

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.

Stranac

 

[Lada]

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.
Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora.

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

 

[Lada]

Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji način na svetu. Bila je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savršenom, blistavom izradom. Uvek se preuveličava ono što se ne poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je takođe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati maštu. Međutim, tamo je stroj sve satirao: čovek je, s malo stida i s mnogo tačnosti, bio neprimetno pogubljen.

Postojale su još dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokušavao da na to više ne mislim. Opružio sam se, gledao u nebo, pokušavao da se za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je veče.

Još jednom sam nastojao da skrenem tok svojih misli. Slušao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum, koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mašte. Pa ipak sam pokušavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca neće više produžiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje bili su stalno prisutni.

Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponašam prirodno.Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom reči, provodio sam noći u iščekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se što dogodi, više volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad, spavao samo malo danju, a za dugih noći strpljivo sam očekivao rañanje svetlosti na krajičku neba. Najteže mi je bilo što nisam znao sat kad se obično izvršuju smrtne kazne. Kad bi ponoć prošla, čekao sam i vrebao. Nikada moje uho nije čulo toliko šumova i razabiralo tako fine zvukove. Mogu, uostalom, da kažem da sam na izvestan način imao sreće za sve to vreme pošto nikada nisam čuo korake. Majka je često govorila da čovek nikada nije sasvim nesrećan.

 

[Baudrillard]

Kirilov se mora ubiti. Kirilov se, dakle, mora ubiti da bi postao bog. Ta je logika apsurdna, ali je kao takva i potrebna. Zanimljivo je međutim dati smisao tom božanstvu spuštenom na zemlju. To iziskuje tumačenje pretpostavke: „Ako Bog ne postoji, ja sam Bog”, koja još ostaje prilično nejasnom. Važno je, prije svega, zamijetiti da je čovjek koji pokazuje taj besmisleni zahtjev čovjek ovoga svijeta. On vježba svako jutro kako bi održao zdravlje. Ganut je videći Šatovljevu radost
kad pronađe ženu. Na nekom papiru koji je pronađen nakon njegove smrti, on želi nacrtati lik koji „njima” plazi jezik. Djetinjast je i razdražljiv, strastven, melodičan i osjetljiv. Od nadčovjeka ima samo logiku i fiksnu ideju, od čovjeka cijeli registar. Ipak sam smireno govori svome božanstvu. On nije lud, ili je onda lud Dostojevski. Ne potiče ga, dakle, megalomanska iluzija. A uzeti riječi u njihovu pravom smislu ovaj put bi bilo smiješno.

Mit o Sizifu

 

[Baudrillard]

Apsurd, posmatran kao životno pravilo, protivrečan je, dakle. Zar je čudno što nam on ne pruža vrednosti koje bi, umesto nas, odlučivale o opravdanosti zločina? Neodrživo je, uostalom, zasnivati jedan stav na izvesnom povlašćenom osećanju. Osećaj apsurda samo je osećaj kao i ostali. To što je on dao svoju boju tolikim mišljenjima i postupcima između dva rata, dokazuje samo njegovu snagu i njegovu opravdanost. Ali, intenzitet jednog osećanja ne povlači i njegovu univerzalnost. Zabluda cele jedne epohe bila je u tome što je izrazila ili pretpostavila da su izražena opšta pravila za akciju polazeći od jednog očajanja koje se kao osećanje kretalo ka sopstvenom prevazilaženju. Velike patnje, kao god i velike sreće, mogu označiti početak razmišljanja. To su podsticajni činioci. Ali njih ne bi smelo biti niti bi oni smeli trajati za sve vreme tog razmišljanja. Ako je, dakle, i bilo pravdano voditi računa o apsurdnom senzibilitetu i postavljati dijagnozu boljci onakvoj kakvu nalazimo kod sebe i drugih, neodrživo je u ovom senzibilitetu i u nihilizmu, koji ovaj senzibilitet pretpostavlja, videti išta, osim polaznu tačku, jednu već upućenu kritiku, ekvivalent za sistemsku sumnju na planu egzistencije. A zatim, treba razbiti stalne igre ogledala i zakoračiti u neodoljivo kretanje kojim apsurd sam sebe prevazilazi.

Alber Kami - Pobunjeni čovek

 

[Baudrillard]

ZAPIS O KAMIJU

Svoja Pisma nemačkom prijatelju Kami je, kako sam kaže, pisao u posebnim okolnostima, za vreme nemačke okupacije; prvo je, pisano u julu 1943. godine, objavljeno u Revue Libre a drugo, pisano u decembru 1943. objavljeno je početkom sledeće godine; te, 1944, pisana su i dva preostala pisma, ali nisu objavljena sve do 1948. godine kada su se našla između korica knjižice u Galimarovom izdanju.

Francuski izdavači nisu za ove tekstove pokazali posebno interesovanje, pa se knjiga pojavila ponovo tek 1967. opet kod Galimara. U međuvremenu, pojavilo se italijansko izdanje za koje je Kami napisao veoma indikativan predgovor. Valja još pomenuti da ni francuski kritičari i Kamijevi biografi nisu bili skloni da u ovim Pismima vide nešto bitno za Kamijevu misao ni za evoluciju te misli (mislim na opsežne biografije pisca Stranca i Mita o Sizifu od Lotmana i Olivijea Toda, a posebno na inače izvrsnu knjigu Morvana Lebeka, prevedenu nedavno i kod nas).

Međutim, Pisma su veoma indikativna ne samo kao veoma važna karika u Kamijevom misaonom razvoju, što je pokazao Nikola Milošević u jednom davnom eseju iz 1958. godine, već i kao Kamijevo trajno aktuelno i nezaobilazno tumačenje tema i pojmova kao što su nacionalizam, patriotizam, rat, zatim smisao, viši smisao, apsurd, lucidnost itd. Naši izdavači su veoma dobro razumeli i trajnu aktuelnost Kamijeve misli i nesumnjivu potrebu ovog našeg aktuelnog trenutka, pa su objavili nove prevode Kamijevih dela i jednu studiju o njemu.2 Nesumnjiva potreba ovog vremena u kome živimo je podsećanje na misao i spise Albera Kamija, koji je kao moralista i čovek svoga vremena zapravo uvek prisutan kao mislilac za sva vremena, pogotovo ona koja nazivamo kriznim.

Međutim, na žalost, još nema na našem jeziku Kamijevih Actuelles III (Alžirska hronika).

To su zapravo članci koje je Kami objavljivao u danima alžirske krize u Ekspresu i koje su svojevremeno izazvale veliku pažnju i ne manje kontroverze. Objavljene su, skupljenje, najpre u Sveskama Albera Kamija (br. 6) sa komentarima Žana Grenijea a zatim i u posebnom, Galimarovom, izdanju. Poznato je da je Kami pisac koji se veoma živo interesovao za politička pitanja a kada je reč o Alžiru, kako je lepo rečeno (Olivije Tod), njegove zelene oči bi – potamnele. Svoje Alžirske hronike Kami je pisao sa strašću neposredno zainteresovanog saučesnika i sa lucidnošću pomnog posmatrača. Njegovi članci su nesumnjiv i dragocen doprinos razumevanju jedne prevashodno političke teme koja je obuhvatila i etičke i istorijske aspekte, i osetljivosti, svaka isključivost, inače toliko prisutna, nije bila poželjna. Reč je o odosima među ljudima koji su pripadali različitim kulturama i tradiciji, čiji su se interesi razilazili a koji su opet živeli na istoj teritoriji i koji su morali da nađu zajednički jezik. U svom stavu da je moguć zajednički život i da u tom pravcu treba tražiti rešenje Kami je uglavnom ostao usamljen, i sa obe strane kritikovan.

Toj temi posvećena je i jedna Kamijeva pripovetka iz Izgnanstva i kraljevstva u kojoj je upotrebljena reč pustinja: u njoj se našao junak te priče koji se založio za takvo rešenje. Mržnja i nerazumavanje, u čijem je osnovu uzajamno nepoznavanje i nepoverenje, preovladali su. Kami i njegovi malobrojni istomišljenici nisu mogli sprečiti sukob koji je doveo do otcepljenja. Kamijevi argumenti i, posebno, njegova dobra volja i osećanje koje je uvek imao na umu – možda bi dobrodošli pri rešavanju svake slične situacije, a mi je trenutno imamo u našoj zemlji. Zato bi prevođenje i objavljivanje Alžirskih hronika na srpskom jeziku bilo poželjno.

Ali, da se vratimo, bar ukratko, Pismima nemačkom prijatelju. U Mitu o Sizifu Kami kaže da je apsurd u suštini – Lebeka, sa iscrpnom bibliografijom prevoda Kamijevih dela i literaturom na jezicima bivših jugoslovenskih naroda koju je sačinio Dobrilo Aranitović.

Razdvojenost, nesklad ili, slobodnije rečeno, nesastavljiva raspuklina između sveta i čoveka! Nije, dakle, apsurd ni u svetu ni u čoveku, već u njihovoj uzajamnoj suprotstavljenosti i nesaglasnosti. Naime, u svojoj nostalgiji za jedinstvom i gladi za apsolutnim, čovek saznaje da svet nije sačinjen za njega, da u svetu ovakvom kakav je nesavršen, prepun izopačenosti i potpuno ravnodušan prema potrebama čovekovim, ne može zadovoljiti svoje osnovne težnje (svoju misao Kami je ilustrovao situacijom u dramama kao što su Nesporazum i Kaligula). Zato čovek, koji mora biti lucidan, dolazi do saznanja da ništa nema smisla. Ovakva formulacija, zbog svoje logičke manjkavaosti, doneće Kamiju izvesne teškoće; verovatno bi bilo bolje reći (i to bi bilo više u duhu njegove prave misli, da se ništa u ovom svetu ne može ostvariti, ni ono što potiče iz loših, ni ono što potiče iz dobrih namera). Međutim, u polemici sa nemačkim prijateljem koji nije Nemac već nacista (to je bitna razlika!) i čije je osnovno svojstvo da slepo teži veličini svoje zemlje ne obazirući se na upotrebljena sredstva pri postizanju tog cilja, Kami upozorava da postoje razni stupnjevi, tačnije razni kvaliteti smisla, da iskaz ništa nema smisla nije diferenciran a da posebne ratne okolnosti, dakle konkretna situacija, koje provociraju polemiku među bivšim prijateljima, ukazuju na potrebu da se tom pojmu smisla priđe diferencirano. Kad, dakle, Kami u Pismima kaže da postoji viši smisao i poziva se na osećanje a ne na logiku, on misli da nešto ima ili nema smisla ali ne uvek u istoj meri i na isti način; prema tome, ako je u načelu iluzornost nostalgije za apsolutnim razlog i suština apsurda, u svakoj konkretnoj situaciji stepen i kvalitet tog apsurda je različit, zavisno od načina na koji se taj apsurd doživljuje; lucidan pogled na stvarnost je upravo onaj pogled (o čemu, istina, formulacija u Mitu o Sizifu nije vodila računa) koji diferencira, koji odvaja ono što je etičko i sklono životu od onoga što služi zlu i uništenju (ovu diferenciju Kami uspostavlja u Pismima i to je jedna od osnovnih teza ovog spisa).

Razlika između naciste i slobodnog čoveka baš je u tome što prvi zna samo da uništava a drugi razmišljanjem i selektiranjem argumenata dolazi do saznanja iz koga se rađa ubeđenje o spostvenoj dužnosti. S druge strane, i nacista i slobodan čovek svesni su iluzornosti nostalgije za apsolutnim, ali dok je za nacistu to irelevantno jer je on vođen iracionalnim ciljem, dotle je slobodan čovek večno u poziciji Sizifa koji se uprkos svom znanju ipak nada.

Valja skrenuti pažnju i na predgovor Nikole Miloševića i pogovor prevodioca Đorđa Trajkovića.

Dok Milošević, izvanredni poznavalac i dela Albera Kamija i tumač izvesnih nesaglasnosti u delima pojedinih mislilaca i književnika, ukazuje na logičke teškoće na koje nailazi Kami pokušavajući da usaglasi svoju filosofiju apsurda sa implikacijama koje iz nje proizilaze u jednoj konkretnoj situaciji, kakva je bila nemačka okupacija Francuske, dotle Trajković saopštava svoj utisak koji je imao u susretu s piscem kakav je Kami.

U tekstu Prevazilaženje apsurda Milošević govori o složenom prepletu psihologije i filosofije apsurda kako se manifestuje u Mitu o Sizifu i Strancu, delima objavljenim pre Pisama; govori, zatim, o teškoćama sa kojima se Kami suočava kada želi da ospori poziciju svog oponenta kome je, prema zanimljivom Miloševićevom tumačenju, pisac Mita o Sizifu ,,pripisao sopstvenu filozofiju apsurda i spojio s praktičnim implikacijama nacističke ideologije”.

Milošević još napominje da je Kami, kao i njegov književni junak Merso, bio duboko afektivno vezan za sopstvenu filosofiju apsurda i da u ovom spisu nije mogao da ponudi logičke argumente već samo ,,snažno osećanje pravde”. I dok Milošević svoju nemilosrdnu analizu završava rečima da Pisma predstav aju podsticaj i zanimljivo štivo za svakog mislećeg čoveka pogotovo u ovom trenutku kada se senka rata nadvila i nad nas, dotle Trajković, u tekstu koji je naslovio sa Kami i ja, ističe:

,,Vrednost jedne knjige samo je delom u onome što ona kaže – znatno veća vrednost je u reakcijama čitalaca na nju, u razmišljanjima na koja ih navede, u ljudskom izazovu koji im postavlja. Lično, priznajem samo knjige koje su morale biti napisane, slike koje su morale biti naslikane… U njima počiva snaga ljudskog duha. A ova knjiga je morala biti napisana.”

Napisano iz duboko opravdanih unutrašnjih razloga, Kamijevo delo se bavi temama kao što su nacizam, patriotizam, nacionalizam, humanizam i sl. Valja zapamtiti rečenicu iz predgovora italijanskom izdanju: ,,Ja suviše volim svoju zemlju da bih bio nacionalista” i poslušati tačne reči Trajkovićeve iz pogovora: ,,Patriotizam, u svom duboko ljudskom smislu u kome je u Pismima predstavljen, jeste osećanje i stav koji nas vode putem ljudskog napretka.” Pisana za svoje vreme, ova knjižica Albera Kamija je u stvari knjiga za sva vremena.

Jer, Kamijeva formula ljubavi s razlogom pledira za jedan humanizam pune usaglašenosti sredstava i ciljeva, za jednu etiku natopljenu emocijom i prožetu nadom ali lišenu strasti i slepe vere, ispunjenu osećajnošću i osećanjem dužnosti ali oslobođenu sentimentalnosti i povodljivosti.

U ljubavi prema domovini i prema drugome ostati svoj i zadržati lucidnost i kreativnost – to je

Kami i na tome počiva njegova svesna opredeljenost za istinu. To je Kamijevo osećanje pravde3 kao krajnji argument njegovog otpora silama zla oličenim u nacističkoj ideologiji u uslovima opšte apsurdne situacije.

Nikolaj Timšenko

 

[Baudrillard]

JASMINA AHMETAGIĆ: KNJIGA O KAMIJU – POETIKA MERE​

Autor/ka: Velimir Mladenović September 18, 2023

Još jedna knjiga o Kamiju

Jasmina Ahmetagić: Knjiga o Kamiju – poetika mere Dereta, Beograd, 2017.

Priznata poznavateljka istorije i teorije književnosti, Jasmina Ahmetagić, autorka nekoliko značajnih knjiga – od kojih ćemo ovde navesti samo nagrađene: Pripovedač i priča (za koju je autorka dobila nagradu Nikola Milošević 2015. godine), Antički mit u prozi Borisava Pekića (2001), kao i Nevidljivo zbivanje: pravoslavna duhovnost u prozi Grigorija Božovića (2012) – objavila je i važne studije o autorima iz svetske književnosti, kao što su Knjiga o Dostojevskom, bolest prekomernog saznanja (2013), a prošle godine i studiju o francuskom nobelovcu Alberu Kamiju, jednostavnog naziva Knjiga o Kamiju – poetika mere.

Knjiga koju je autorka okarakterisala kao kritičko-teorijsko delo, podeljena je na pet delova kojima su pridodate uvodna beleška i završna reč. Već u samom uvodu Ahmetagić navodi da će najuspelije Kamijeve romane Pad i Prvi čovek, zbirku priča Izgnanstvo i kraljevstvo, dramu Pravednici i esej Pobunjeni čovek tumačiti paralelno kako bi osvetlila najvažnije momente Kamijeve poetike, dok će roman Stranac tumačiti zasebno. Autorka napominje da nemaju sva ova dela istu zastupljenost u studiji, roman Prvi čovek je samo pomenut, dok tumačenje Stranca predstavlja okosnicu same knjige. Zato se knjiga može razumeti i tumačiti samo ako se posmatra kao celina, jer ako činimo suprotno ili izdvajamo poglavlja – nećemo do kraja razumeti zašto se autorka vraća na već citirana i pomenuta Kamijeva dela, a sve u cilju da prikaže ono što dela ovog autora čine autentičnim, novim i posebnim u ovom vremenu. Zbog ovakvog pristupa problematici, autorka će za svoju studiju reći da „vrednost knjige raste sa pažljivošću eventualnog čitaoca

Prvi deo studije naslovljen Stranac podeljen je na četiri dela: Pravo i pravda, Bezosećajno ili neverbalno?,

Žrtva životne filozofije, Koncept lične vrednosti i u njemu nas autorka upoznaje sa ovim Kamijevim romanom, koji ne prestaje da zaokupira proučavaoce književnosti. Autorka nas upoznaje sa simbolikom i značenjem naslova, stilom pripovedanja, odnosima među likovima, navodeći razne tumače ovog književnog dela. Za Kamijevog junaka će reći da nema jasno životno usmerenje, i u daljem tekstu pozivaće se na Solarovo psihološko tumačenje Stranca, a i na ostala psihoanalitička tumačenja po kojima je Stranac viđen kao novi Edip, čovek potisnute homoseksualnosti, kao čovek koji se u svemu ponaša suprotno očekivanjima, bez ambicije i bilo kakvog životnog usmerenja. U delu Pravo i pravda autorka evocira svedoke pozvane na Mersoovo suđenje, opisuje njihov odnos prema optuženom i pitanja koja mu sudija postavlja, a koja podrazumevaju da je optuženi isti kao i svi ostali ljudi. Autorka je tužioca predstavila kao lika koji gaji predrasude prema Mersou, jer nekoga ko odbaci religiju sudija vidi kao zločinca. Ahmetagić opisuje Mersoovo emotivno stanje, interpretira ga kao književnog lika koji ne govori o osećanjima. Čitaoci ne znaju kako se oseća i sve ono što glavni junak doživljava u drugom delu romana jeste čista realnost. Ovakvo tumačenje je izuzetno važno, jer donosi jedan novi pogled na Stranca zajedno sa Kamijevim delom Razmišljanja o giljotini iz 1957. godine, koje započinje tako što je Mersoov otac prisustvovao javnom pogubljenju čoveka koji je počinio veliki i gnusan zločin. Ahmetagić insistira da pokaže Kamijev stav o Mersou, ističući da je on jedini Hrist kojeg čovečanstvo zaslužuje. Autorka tumači Mersoa kao junaka koji ne prepoznaje svoja osećanja zbog života kakav je vodio, a njegovo spavanje vidi kao spontanu odbranu od potencijalnih negativnih sadržaja. Njegov iskaz o Bogu veoma je precizan, reći će da u Boga veruje, a kada je primoran da o tome govori, on će reći da nema potrebe sebi to pitanje da postavlja. Dve važne teme – da li je Merso žrtva svoje životne filozofije i da li je Merso jedini Hrist kojeg naše čovečanstvo zaslužuje – biće elaborirane u ovom poglavlju. Slika sveta, pak, u Strancu je oblikovana kroz uzajamnu zavisnost likova, kako lepo primećuje autorka, ali ne na jedan klasičan način, kao u realističnim romanima.

Način pripovedanja u prvom licu otkriva nam karakter junaka, a Bog je, prema autorkinim rečima drugi čovek i drugi ljudi, što se može jasnije videti u Kamijevim potonjim delima. Autorka ističe da koncept lične vrednosti nije bio definisan niti razvijen u trenutku kada je roman Stranac objavljen. To je jedan novi koncept vrednovanja sebe na osnovu ličnih stavova i postignuća. Kamijev junak, kako ističe autorka, postavljen je nasuprot svog društvenog okruženja i u najširem kontekstu gledano, on je lišen koncepta lične vrednosti. To je junak koji živi od danas do sutra, okupiran trenutnim senzacijama, raspoloženjima i nagonima, on je jednostavno čovek bez planova i očekivanja.

U drugom delu studije, pod naslovom Vreme i moderna parabola: Pad, autorka ispituje fenomen vremena, koji iako u vezi sa semantikom romana, kod Kamijevih proučavalaca nije dobio dovoljno prostora . Ističući da je ispovest glavnog junaka Klamansa rastegnuta na pet dana i da je ceo roman ispripovedan kroz Klamansovu naraciju – sve što on govori o sebi jednako je udaljeno od kobnog događaja o kom pripoveda i koji je u njegovom životu dobio granični karakter, zbog čega ceo narativ dobija utisak temporalne cirkularnosti.

Svojim pripovedanjima o prošlim događajima kojima je svedočio, glavni junak romana Pad pridodaje mitski karakter. Upravo je te paralelizme nekad i sad objasnila Ahmetagić – tako da oni samo površno dotiču dimenziju vremena, kao i da je njihov opseg mnogo veći (na šta nas upozorava stvarno/nestvarno koje se proteže na vreme i prostor).

U ovoj se studiji zato jasno razlikuju dva vremenska plana koje autorka imenuje kao: bezvremenost – nešto što je poznato Klamansu u romanu Pad i što se mora razlikovati od vanvremenosti, jer je glavni junak obuzet osećanjem nestvarnosti i lišen nečeg važnog, i vremenost – koja je neimenovana, ali koju prepoznajemo kao pozitivan pol junakovog temporalnog konstrukta. Tako simbolični karakter vremena i biblijski podtekst u romanu bitno utiču na uobličavanje ispovednog narativa i zato je čitaocima teško da utvrde šta pripada iskustvu samog junaka, a šta životu njegovih bližnjih.

 

[Baudrillard]

Treći deo studije pod naslovom Ćutanje i pogled s Balkona u prozi Albera Kamija počinje konstatacijom da je ćutanje kao fenomen u Kamijevom opusu velika filozofska, autobiografska i poetska tema – jer je ćutanje kao takvo preduslov lične sreće kod Kamijevih likova, još od prvog napisanog romana Srećna smrt pa sve do Prvog čoveka. Kamijeva poetika mere, kako je definiše Ahmetagić, predstavlja divljenje antičkom kultu, duhu i idealima i ogleda se „u veštini da centralne probleme od kojih gradi i inače svedene fabule ostavi neeksplicitiranim a da ne umanji, već naprotiv – uveća dramatičnost dela.“ (93). Autorka objašnjava da je Kamijev stav o tome da su najbolja dela ona u kojima se malo govori, potvrđen u praksi u Kamijevoj poetici. Tako Merso iz Srećne smrti postaje Merso u Strancu, dok su romani Stranac i Pad potpuno lišeni naracije.

Merso je lik koji ne čuje unutarnji glas, a junakova vezanost za majku je tokom interpretacije na sudu prekinuta upravo tišinom. Kod Klemansa imamo, pak, vrtlog reči, zamagljene granice realnosti i fikcije, ali uspostavljene su i granice samog pripovedača. U funkcionalnoj autobiografiji, kako je prvobito zamišljen roman Prvi čovek, Ahmetagić će tišinu interpretirati kao jezik istinske ljubavi, jer upravo junak odrasta u tišini roditeljske ljubavi. Kamijevi junaci nalaze se između odgovornosti prema sebi i odgovornosti prema drugome, a svojim izborom trebalo bi da potvrde ljudskost kojom upravnja mera – ali u tome ne uspevaju.

Četvrti deo studije nosi naziv Heterotopije i telesno tumačenje prostora u Izgnanstvu i kraljevstvu i analizira pet Kamijevih priča povezanih u celinu pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo. Autorka podseća da je još u samom predgovoru te knjige Kami objasnio šta predstavlja izgnanstvo – egzil, kao stanje duha, u kome nas ništa ne očarava, gde je sve poznato i kraljevstvo – kao vreme i prostor intenzivnog i slobodnog življenja. Autorka ističe prostornu dimenziju ove zbirke priča, kao i da je upravo ta dimenzija navela kritičare, mnogo pre nje da govore o tom fenomenu. „Ako su zbivanja u Kugi mogla biti smeštena u bilo koji geografski okvir, a Merso nije primećivao kolonijalnu stvarnost Alžira, ona je u Izgnanstvu i kraljevstvu u nekoj meri definišuća za junake (…)“ (116). Navodeći kako su junaci ove zbirke u situacije uvedeni bez svoje volje – izuzev Jone koji je u Parizu i Ivara, koji je blizu mora – prostorna karakterizacija likova je u funkciji i psihološke karakterizacije. U Izgnanstvu motivacija izolovanosti junaka prevazilazi psihološku ravan, a kod Kamija je konkretan fizički prostor u funkciji odnosa među likovima i u toj reprezentaciji prostora ogledaju se društveni procesi. Putovanje predstavlja, kako su i pre Ahmetagić ukazali književni istraživači, nešto što mnogo utiče na zaplet i sudbinu junaka. Kako bi putovali, likovi koriste različita prevozna sredstva i njihovo kretanje je otežano, jer oni ne usklađuju lične potrebe i ekonomske uslove. Putovanje kod Kamija ima dublji smisao i ukazuje i na preobražaj samih likova; međutim, autorka ovo Kamijevo delo povezuje i sa religijskim kontekstom i ističe kako čovek i do onostranog mora dospeti samo uz pomoć onog drugog i zato je ključna reč ove zbirke novela – solidarnost, a kraljevstvo nastaje i nestaje samo delovanjem drugih. U daljem tekstu, autorka analizira sve novele, počevši od Preljubnice. Insistirajući na biblijskom kontekstu i tumačenju ovih novela, Ahmetagić metaforu kraljevstva vidi kao solidarnost i zajedništvo i kao „ispunjenje arhetipskog sna o sreći i miru čovečanstva“ (138), i ovaj problem aktualizuje kroz problem današnjih percepcija granica i ostalih problema vezanih za identitet. Kamijevi likovi poput Dari, Žanina i d’Arast ne isključuju društvene norme i to im je posledica psihološke izolacije; njihovi preduslovi su individualizam – kao sloboda u svetu, o čemu Kami piše i u Srećnoj smrti.

Kako je navedeno u uvodnoj reči, poslednji deo studije, koji nosi naslov Alber Kami i Danilo Kiš, ne treba da nas zbuni, jer autorka želi ne samo da predstavi komparativnu analizu Kamijevih i Kišovih dela – već i da približi Kamijeva razmišljanja o revoluciji i pobuni, i pruži jedno drugačije čitanje Pobunjenog čoveka od onog na koje smo navikli. Ahmetagić Kamija približava Kišu, ističući da (zbog nekoherentnog diskursa, mešanja žanrova u romanu Pad) Kami pripada postmodernistima i zato ga dovodi u vezu sa Kišom. Ono što ovu studiju čini zaista posebnom i zanimljivom jesu i ostale paralele između ova dva autora: činjenica da su Kamijevo i Kišovo delo orijentisani na istraživanje fenomena zla, ali ono što spaja ove autore jeste i borba protiv totalitarizma. Interesantno je da Ahmetagić i u biografijama ovih autora vidi sličnosti: Kamijev otac poginuo je na Marni, Kišov u Aušvicu, životi obojice obeleženi su velikim sukobima – Kamijev Alžirskim ratom, a Kišov Drugim svetskim ratom, i, na kraju, prerana smrt čekala je obojicu. Sama sahrana i posthumna tumačenja dela ovih pisca koja su izazivala polemike u francuskoj i srpskoj kulturi, autorka takođe navodi kao zajedničke osobine. Što se tiče same poetike, objašnjavajući čitaocima gde sve ima sličnosti između Kamija i Kiša, autorka će krenuti od opšteg ka pojedinačnim tumačenjima i navešće da su prefinjeni stil, jezgrovita misao i kratka rečenica – odlike oba autora. Ona pravi paralelu između Pobunjenog čoveka i Grobnice za Borisa Davidoviča, jer su revolucionari i odnos dobra i zla glavne teme ovih romana. U Kamijevom delu divimo se revolucionaru Kaljajevu koji odlaže ubistvo jer su se u kolima nalazila deca. Za pojam revolucije Ahmetagić će reći da ona mora sa sobom da nosi nasilje i da nju pokreću politika i ideologija, i kao takva protivna je životu; pobuna, koja se poziva na neku vrednost, stoji na strani života. Autorka navodi druga tumačenja Kišovog dela koja Nevskog vide kao moralnu paradigmu revolucionarne žrtve. Zanimljivo je i pažljivo čitanje Ahmetagić i pronalaženje sličnosti u završecima romana Kuga i Peščanik.

Teorijska i kritička dela na koja se autorka pozivala pri tumačenju pojedinih delova u svojoj studiji odnose se na veliki broj domaćih i stranih autora čija su dela prevedena na srpski jezik. Primećujemo da je korišćen veliki broj izvora na engleskom jeziku, ali da originalna dela na francuskom jeziku nisu konsultovana. To svakako ne umanjuje vrednost ove studije za koju možemo da kažemo da je izuzetno važna za srpske čitaoce, proučavaoce francuske književnosti, ali i studente. Svakako najvredniji deo studije posvećen je komparativnoj analizi Kamija i Kiša i predstavlja važno tumačenje koje nam donosi mnogo novih informacija za obe književnosti. Ovo su ujedno i glavni razlozi zbog kojih smatramo da bi taj deo posebno trebalo prevesti i na francuski jezik.

Velimir Mladenović