Evolucija normanskog identiteta, 911-1154, Nik Veber
Grčka percepcija
Pojam sličnosti između Normana i Francuza, kao i nedostatak razlike između ta dva, prilično je uporna među svim rasama sa kojima su Normani stupali u kontakt u oblasti južne Italije. Zaista, Grcima su Normani i Franci, izgleda, stvarno bili jedan te isti narod, a često, ne samo da se nisu razlikovali međusobno, veċ ni od drugih stranih grupa sa kojima su vizantijski Grci bili u dodiru. Ovaj nedostatak interesovanja za negrčke narode odrazio se je na nedoslednost imena koja koriste vizantijski pisci toga doba kada se bave Normanima ili onima koji su se sa njima borili. Znamo, na primer, da pojam ,,Franak” može da se odnosi na hrišċanske narode uopšte (baš kao i u svetoj zemlji), a njegova uobičajena upotreba se je odnosila na one koji su živeli na severu Alpa ili su otud došli. Promenljivost ovog pojma je lako uočljiva: Jovan Skilica, vizantijski hroničar, bavio se je onim Normanima koji su bili u službi Đorđa Manijakesa kao franački vojnici, a izvor iz 1070-ih pominje Roberta ,,Franka” kada govori o Robertu Gviskardu.Uz ova ,,franačka” imena (Frangoi, itd.), Normani su se mogli naċi i pod nazivom Albanoi (stranci), simahoi (saveznici), simahikon (podrška), etnikoi (stranci) ili mistoforoi/-forikon (plaċenici). Na kraju, imamo razne upotrebe Normana, Franaka, Kelta i Latina kod Ane Komnene za opisivanje, kako se čini, upravo tih istih ljudi.
Mada se takva raznovrsnost isprva može činiti neprihvatljivom, veliki broj imena koja su se mogla koristiti za opis Normana pružaju nam neke važne podatke o načinu na koji su vizantijski savremenici gledali na Normane. Možda je pojam ,,Albanoi”, koji je koristio hroničar Mihajlo Atelait (koji je napisao svedočanstvo o događajima kojima je prisustvovao od 1034 do 1079) da opiše jednu od dve grupe ljudi koje su živele blizu vizantijskih teritorija u Italiji; ona druga grupa bili su Latinoi. Kada se ovo uporedi sa terminologijom Jovana Skilice (pisanom u drugoj polovini jedanaestog veka), koji koristi Frangoi i Italoi za opis istih ljudi i zapaža da je Frangoe predvodio neki Arduin, postaje jasno da su ljudi na koje se je ,,Arbanoi” odnosilo bili Normani. Ipak, ,,Albanoi”, očito, nije izvorno grčka reč niti je čisto etnički pojam, veċ, zapravo, zajednička imenica – albanoi – što odgovara srednjevekovnom latinskom ,,albanus”, što znači ,,stranci” ili ,,ljudi iz drugih nadležnosti”. Nema sumnje da je kao reč latinskog porekla dospela u Grčku preko vizantijske administracije iz njihovih italijanskih teritorija.
Međutim, po Lučiju Melacu, postoje ,,dobre osnove za pretpostavku da su Normani, po doseljenju u južnu Italiju, izvesno vreme koristili ime ,albani’ kada govore o sebi”. Osnova za Melacov argument je izgovor i pojava reči ,,albanus u grčkom άλβανοί, a ne άλβανοί. Naglasak na zadnjem slogu, umesto na predzadnjem, kao što bi se očekivalo, ukazuje na poreklo koje ne proizilazi od latinske reči albáni, u skladu sa uobičajenim latinskim akcentovanjem, veċ od albani.Ovakav izgovor, dakle, mora da je proizvod latinskog oblika sa naročitim stranim naglaskom, a to se može objasniti onima čiji je maternji jezik bio starofrancuski, iz koga su preneli naviku naglašavanja poslednjeg sloga. Tako da izgleda da dokazi zaista podržavaju Melacovu hipotezu, ali ima li to smisla?
Veċ smo videli da su tokom naseljavanja u Normandiji, ,,proto-Normani” prihvatili ime koje su im nadenuli Franci, a ni ovde situacija nije naročito različita. Međutim, mora se uzeti u obzir da su novi doseljenici u Italiji i na Siciliji sebe jasno nazivali Normanima do kraja jedanaestog veka, što je očigledno iz spisa Amatusa od Montekazina i Džefrija Malatera. Ovo upotrebu naziva ,,albani” čini teško shvatljivom. Melaco smatra da ,,albani” možda ima veze sa elementom ,,waringi” u ,,Varangijanac”, i delom očuvanog germanskog običajnog prava, koje se tiče naseljavanja osvajača/plaċenika na novoj teritoriji; na ovo treba pridodati činjenicu da ,,albanus” ima gore pomenute pravne konotacije. Ipak, i on sam zapaža da Normani mora da su prihvatili ime ,,albani” / ,,albanoi”, ,,dok njihove vođe nisu uspele da im ispune žarku želju da se domognu parčeta zemlje i tako postanu deo složenog odnosa sila”; međutim, može se videti da je pojam ,,Varangijanac” ostao u upotrebi. Umesto da objašnjava situaciju, ovo ukazuje na to da je složena zakonska paralela (koja se uveliko oslanja na normansko pamċenje germanskog običaja do četvrtog kolena, pa nadalje) zapravo previše slošena: Normane su jednostavno nazivali strancima, sve dok nisu prestali da ih doživljavaju kao takve.
Ovo, naravno, pokreċe pitanje zašto su Normani, uopšte, prihvatali ovaj naziv. Čini se da odgovor opet leži u poimanju, kako Grka, tako i samih Normana. Ne sme se smetnuti s uma, da je broj Normana u italijanskoj areni, ustvari, bio jako mali, tek nekoliko stotina ljudi. Ne samo da je to malo njih bilo razdvojeno na još manje grupe, veċ im je nedostajalo i ugledno vođstvo njihove sopstvene narodnosti; čakštoviše, u početku im je nedostajao i ugled, koji su kasnije stekli u Južnoj Italiji i na Siciliji, a kao novopridošle, starosedelačko stanovništvo te oblasti ih je lako moglo označiti kao strance. Sličnosti sa naseljavanjem Normandije opet ukazuju da je model, koji je najbolji za objašnjavanje odnosa između Normana i Grka, model manjinskih situacija. Svakako da se postupanje sa Normanima kao sa došljacima i strancima, otelotvoreno u pojmu ,,albani”, dobro uklapa u takav model, kao i Normansko prihvatanje ove ,,negativne” etikete kao obeležja njihovog naroda.
Podstrek da se prihvati takva definicija, očigledno, zahteva da ona ima neku namenu, a prihvatanje ovog pojma od samih Normana bi, pod takvim okolnostima, poslužilo u razne svrhe. Kao prvo, pružilo bi im oseċaj jedinstva, kao i oseċaj posebnosti, koji je bio opšte prepoznatljiv u ovoj oblasti – kako spolja, tako i iznutra. Teško je ozbiljno se predstaviti, ako se izjava, ,,Ja sam Norman” dočeka odgovorom, ,,Baš lepo. A šta je to Norman?”, što bi značilo da ime ,,Norman” nije imalo izričito značenje u kulturi sagovornika. Rezultat takve situacije bi nesumnjivo bilo smatranje ,,Normana” tek još jednim stranim plaċenikom, pojmom, koji je u toj sredini bio od značaja kao i bilo šta drugo.
Dakle, da bi Normani sebi izgradili identitet, koji su Grci razumeli, bilo je razumljivo da to urade po uslovima samih Grka; Normani su, kao manjina, mogli da očekuju da ċe biti definisani po uslovima društvenog uređenja veċinske grupe. Mora se imati na umu da su Normani, kada su Grci u pitanju, imali posla sa narodom, koji je bio više nego sreċan da bilo kome ili bilo čemu, što se nije uklpalo u prethodno uređene kategorije civilizovanog društva, prikače termin ,,varavarin / varvarski”. Osim toga, postupak nazivanja sebe strancem otklanja svako poimanje pretnje, koje bi moglo proisteċi iz shvatanja da je taj stalni dotok pridošlica bio prvenstveno jedan narod, koji nije težio da se uključi u politiku te oblasti, veċ da je dugoročno kontroliše.
Kakve veze Jevreji imaju s tim?
).
