Albanci koji su voleli Srbe

[Balcanicus]

Potomci plemena Klimenti su "Hrvati" u Hrtkovcima

 

[Arberi]

Postojala je jedna stvar koja me je kopkala kao klinca , naime radi se o poznatoj pesmi Marko Kraljević i Musa Keseđija . Znamo da je to delo narodnog pesnika i da sve to nije istorija već transformisana stvarnst koju ne treba shvatati previše ozbiljno naročito ne bukvalno . No ipak u pesmi se na početku pominje kako je Sultan (turska vlast ) oslobodio Marka iz pritvora zbog neke tuče i poslao ga na pobunjenog Albanca Musu Keseđiju, koji se pobunio protiv turske vlasti . Takođe se u pesmi pominje i Musin brat Đemo brđanin koji je još veći junaak od Muse.
Pitanje bi bio ; da li možda neko zna da li ovi likovi zaista imaju neko uporište u istoriji , da li su zaista postojali kao što je zaista postojao Marko Kraljević ?

I mene to interesuje , posebno ovaj MUSA jer sam cuo u nekim srpskim pjesmama "MUSA ARBANASA" ali nikad nasao nisam .

 

[Bajo Pivljanin]

А Шешељ је веродостојан историјски извор?

Но, додуше, прича истину. Ти Албанци су се доселили након пада аустријске Краљевине Србије, заједно са Србима бежећи од турске освете.

 

[Balcanicus]

А Шешељ је веродостојан историјски извор?

Но, додуше, прича истину. Ти Албанци су се доселили након пада аустријске Краљевине Србије, заједно са Србима бежећи од турске освете.

Ali da ovaj iz Hrtkovaca nije priznao da je po porijeklu Albanac, neko bi tvrdio da su oni Hrvati od stoljeca 7, ili iz Irana

 

[goxy]

Kažu i za Šešelja da je arbanas.Ko će ga znati.

 

[Arberi]

Grupa Albanaca koji su branili Beograd od Turaka na celo sa Janim Kondom ili ,Srbi su ga zvali "KONDA BIMBAS", njegovo ime nosi jedna ulica u BG danas

EFEKAT STVARNOG
Još sedamdesetih godina prošlog veka Rolan Bart, Hajden Vajt i drugi pokazali su kako istoriografija zapravo ima više sličnosti sa književnošću i fikcijom nego sa empirijskim naukama. Istorija ne barata činjenicama nego podacima, tekstualnim tragovima koje uklapa u jednu koherentnu celinu, naraciju, priču; ona ne imenuje Stvarno, nego proizvodi efekat Stvarnog. Prošlost Srba i Albanaca, kao valjda i prošlost bilo koja druga dva (ne samo geografski) bliska naroda, puna je antagonizama, primera pojedinačnog i kolektivnog nasilja, kao i međusobne saradnje i prijateljstva, privremeno uspelih i neuspelih, realizovanih i nerealizovanih državnih projekata. Otuda, umesto ispravljanja istorijskih nepravdi ili utvrđivanja univerzalnih istina, bolje je zapitati se o posledicama jednog dugotrajnog diskursa. Slika o Albancu kao večitom neprijatelju i suštinski Drugom toliko je dugo i duboko upis(iv)ana u nas, da je postalo nemoguće misliti izvan ovih kategorija. U tom kontekstu, precrtavanje Kondinog porekla nema nikakve veze sa nacionalnom prošlošću i istorijom, već sa neumoljivom logikom ovde i sada koja, pošto su Albanci naši neprijatelji, a Konda naš prijatelj, ne trpi Kondu kao Albanca.
O Kondi na Internetu nema pomena, kako na srpskom, tako ni na albanskom jeziku, što ukazuje na istovetni diskurs sa obrnutim predznacima i, sledstveno tome, na fundamentalne srodnosti dva naizgled suprotstavljena establišmenta. Tako je on danas za Srbe i Albance ono što je, verovatno, pre dva veka bio za Turke - remetilački faktor na Balkanu. Po svemu sudeći, Kondi bi bilo bolje da se nikada nije ni rodio. Ili, barem da nije otvarao gradske kapije. Jer, lakše bismo mi i bez Beograda, nego bez neprijatelja

Piše: Aleksandar Pavlović

 

[Sandanski]

"ALBANCI SU CASNI LJUDI" , ovu rec sam cuo vrlo cesto i kod Makedonaca stare generacije u Makedonskom RT i to vrlo cesto .
.

Од мене ниси чуо сигурно....или од мог деде...

 

[Arberi]

Од мене ниси чуо сигурно....или од мог деде...

Ne bi ni zelio , budi siguran .

 

[Sandanski]

Ne bi ni zelio , budi siguran .

А зезам се човече...У Гостивар има једна посластичарница код цркве ту одма,е јесу љубазни свака им част...Увек идем тамо када сам у пролазу

И сам знаш да постои у Македонија разлика од Албанци староседеоци и Шиптари Косовари...

 

[Крагујевчанин]

Нисам гледао целу тему,тако да не знам да ли је неко навео Есад пашу Топтанија

 

[Sreten Žujović]

Šta znam, valjda nisam omašio? Muharem Ibraj, Albanac koji je bio svedok na suđenju Predsedniku Miloševiću i zbog toga izgubio sina i još 5 članova svoje porodice!

[/B]

Svaka čast.

 

[leki1]

Нисам гледао целу тему,тако да не знам да ли је неко навео Есад пашу Топтанија

jeste

 

[Лекизан]

Od Albanaca jedino priznajem Esad pasu(koji je za same albance izdajnik),cuvare nasih manastira na Kosovu,Metohiji i Drimu(za koje albanci sada tvrde da su njihovi),Skenderbega ne racunam jer je vise Srbin nego Albanac i to bi bilo to od nekih poznatijih Albanaca,naravno da je bilo dosta njih u albanskom narodu narocito pre Prizrenske lige,Austrougarske ali su to vrlo lepo izbrisali u drugom svetskog rata i na Metohiji i Kosovu.Ne zovu Albaniju djabe crna rupa Evrope.

 

[goxy]

http://1.***************/_O_xQIvgNscQ/TS_AnSVsqjI/AAAAAAAAA_w/S1osB3yOKFg/s1600/Crnogorski_Vojvoda_Marko_Miljanov.jpg

 

[Arberi]

http://1.***************/_O_xQIvgNscQ/TS_AnSVsqjI/AAAAAAAAA_w/S1osB3yOKFg/s1600/Crnogorski_Vojvoda_Marko_Miljanov.jpg

Марко Миљанов Поповић
ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ АРБАНАСА
Одломак из књиге

Обичаји арбанашки нашијема љуђима, нијесу познати, који су мало даље од њи; стога се чини једнијема да су они сурови и дивји, више од другије народа, а мене се не чини да је тако. Али ја се нећу упуштат да говорим о њиној старини, јер томе је далеко крај.То те бит' описали стари Грци и Римјани, јер је арбанашки почетак тамо неђе био; а ја да и' поменем штогој мало од садашњега обичаја, који се мене допада, ка од простога, ненаученога и бесуднога народа, да је бољи и боље одржа своје, но други народи који су такво васпитање имали и оволико вјекова туђи цареви и освајачи свијета међу њима пијавице метали, да и' обичаје промијене, и да и' распашу и по своме калапу удесе, ка друге народе који се на'оде у свјетску историју, те су се калапили и промјењивали себе и све своје. Но. Аобанас. при свему нападу сила, остаде при своме непромјенљив, ни распасан, но му, јено, стари језик и пушка с којијема се родио. Ово даје мислима да јест нешто у та' народ боље и постојаније од другога, који се не даде промијенит' онолико вјекова оноликијем силама и промјенама. Али ја, ка што реко', нећу, и не могу, стару бразду дражит'; но да и се примакнем прагу садашњега обичаја који је мали одломак, може бит, од њи'нога старога обичаја; па ако је и мали ови њи'н обичај, о којему ћу ја рећ', нека послужи примјеру њи'нога вишега обичаја.

Побратимство и пријатељство

Даклен, ја ћу сад почет' о њи'номе побратинскоме обичају. Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближе својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем, што је Бога ближе, то је чоека ближе. И они по томе: ако му, случајно, убије ко брата и побратима, он треба да освети побратима па тек послије брата; ако се потрефи, и други, и трећи, или колико браће да погине од крвника побратимова, ниједнога не треба светит', док се побратим [не] освети; онадар има право да бије друге за погинулу браћу.

Тако исто, и пријатеља му ваља светит ка побратима, али не само онога пријатеља којега други љуђи држе за пријатеља, но ту је пријатељ, с једном ријечју c којом ће му име поменут, а то јево како. Обично се бију и грабе љуђи у Турско, како ко може: јачи нејачега ка ђе нема стра'а од суда. Па кад иде један али вишина кудијен се боје, они именују једнога чоека којему су име чули да је добар; па ако и' се ко у пут учини, они реку: „Идемо у руке" овога или онога, којему име помену. Онадар не смије нитко убит, ни узет' што имају, но с онијем именом иду куд 'оте. Случајно, таквијема ако се што зло догоди, злочинци морају од онога што му је име поменуто и његова брацва гинут; доклен га не освете, пушка се не оставја, по за колико ће гој једни од другија гинут.

Гостопримство

Пријед сам поменуо о њи'номе побратинству и пријатељској освети, а сад да и' гостопримство видимо, које Арбанаси у велико пазе.

Ако му кућу разминеш и од трошка га штедиш, увриједио си га. Ако му у кућу дођеш, част си му принио, који си његово име и његову кућу између другије уочио: па ако је кућа сиромашна те нема у њу што за мусафира, он ће тражит' чега нема, па неће питат' пошто је ока ономе што купује, само 'оће да га има за госта, сматрајући се срећан што га наша у такву прилику, ђе му се образа тиче. Они немаду обичаја да реку ономе који му кући иде: „Не мож' у моју кућу коначит", јер немам 'љеба да ти дам", но му је кућа отворена па било ил не било што за госте, Послије ћу поменут' онога што није мога 'љеба за госте набавит; но сад за ово да продужим, зашто у млоге народе који дође на конак не бране му кућу своју, па најсиромашнија била.

Ка она арбанашка, тако и у богаташа има доста свијета који отворе оџак путницима и невољницима, гостима и пријатељима. Свако може нај 'љеба без плаће; но у Арнауте и у Румелију још више се старају за гостопримство, и друкчије но други, а то јево како. Њи'на племена која су немашнија и сиромашније живе те немају доста богатије' оџака који могу примат' све путнике, сматрају и' за своје госте и мусафире доклен гој путују преко њи'не земје и прођу на удут другије' ђе треба да се други стара о њима. Даклен, они старајући се за своје госте како и' неће никоме мањкат' кућа покривена и у њу 'љеба и воде, доклен се њи'нијем удутом иде ка што реко', ђе нема појединије' да то могу испуњат, онадар се купе села или вароши, па сви заједно граде такве куће ђе виде да је најљепше мјесто за долазеће мусафире. Ова се кућа зове одаја мусафирска у коју су камаре за чељад и штале за коње и другу животињу која ће вазда туна имат' и сијена и зоби, а чељад 'љеба и воде и огња.

Смрт поред пуне пушке

Али ови Арбанас, иако се показа слободан под сабјом на смрт, ма није пјева кад је на џелата 'одио, ка једни Арбанаси које је везир фата и под сабју џелата мета. Истина, није ови убио кога," кад су га уфатили да има чему пјеват', но су му пуне пушке узели, кад су га уфатили. А то је велика ма'ана, ако му се нађе пуна пушка, па ако је насред њега убјен, треба му, умирући, пуцат" да му ју испражњену крвници нађу. Кад на њега мртвога, али од рана изнемогла, дођу, и његов крвник се дичи, кад му пуну пушку не узме, јер то му с'једочи да је јунака убио којему из мртве руке пушка пуче, а није убио слабицу невљалу којега је ласно убит'. Но, речени 'От, иако је јунак био и млоге убио, не уби везирове љуђе, кад га уфатише, да има чему пјеват" на скадарски град кад је на џелата излазио, ка што су једни убили и послије на муке умрли. Некијема ћу од тије' послије име поменут', кад до њи' дође ријеч, јер је такве прилике који је Арбанас на џенгеле или џелата из гласа пјевајући 'одио, док му је глава пала под сабјом, таквога је народ арбанашки у своје народње пјесме опјева, с којијема се дичи арбанашко име, а не само његова кућа и његово брацво и близика, но цијело племе арбанашко, а највише његови пријатељи и побратими; јер неки млого побратима и другије' пријатеља има, ка што се разумије, који је бољи, више ји' има. А већ кад о њему пјесме народње запјевају, онадар се жели његов пријатељ назват' и њему се примаћ', ако и ничим више а - но ће рећ': „Изјели смо 'љеб и со заједно", ма на чију трпезу било. И с толико му се може неком близиком назват', ако није има среће да учини шњим више познанство и пријатељство, како би се бољему чим гођ приближио. Јер, као што пријед реко', Арбанаси и мало лијепо и добро млого фалом уздижу, а мало ружно млого понижају и кастигају, дајући о томе оваква правила својијем мислима: „Кад је почео путем малога неваљанства, он ће и до вељега стић'; а који почне мала добра чињет', тан ће и виша, колико могне његова душа и благородно срце; нете остат' дужни у колико могу, а што се не може, ни Богу није дужан".

\

Јуначка сиромаштина

С овога Арбанаси ласно сиромаштину подносе, боље од другога. Он кад се не може богатством другоме равњат', он гледа оружем да иза њега не стане, па је друго све надокнађено. Ако није он, ни његов фис, грђи од другога да га нитко прекорит с тијем не може, другу сиромаштину сваку ласно подноси и трпи Арбанас, више но други, особито који живе у велике тврђе и кршнате сапртије, почињући од Зете и Скадра до Дечана и Пећи и Ђаковице, око Проклетија кудијен и је насељива Свети Климента, крио ји' од Турака послије Кастриотове смрти, да је тугаљиво очима гледат' како и кудијен су насељени и на чам та' народ ишви, што је она ријеч, на ништа без ништа. Кад му се ка кући стрменитијем путем иде, ризик је, ако се не чува, да се сатре. А кад му у сиромашку кућу уљежеш, у коју све жалосно видиш, али ју домаћин и његова фамилија обогате добром вољом арбанашкога гостопримства, у које заборавиш ону покислу вољу с којом си на улазак опазио оскудицу сиромашнога дома, у којега ти се за час обрете нека богата кућа, пуна весеља и неке милине Богом благосовјене, с којом је свако чељаде опивено и овеселило се гостима. Свако се стара да се покаже уљудно према гостима. Неко прима пушке а неко струке, неко намијесће оне жалосне столице и неке трупице. Ако је њи мањкало, те је више гости но столица, онадар тражи камења да сваки гост може сјест' тако; аљетно што су имали, метнули су на столице и на камење. Ако је мањкало 'аљина, онадар су донијели траве; ако нема траве но је све крш, онадар донесу листа, тек ваља свакојему госту иамечит ђе ће сјест'. Све се у кућу весело окреће.

http://montenegrina.net/pages/pages1/knjizevnost/zivot_i_obicaji_arbanasa_m_miljanov.htm